Teške deluzije

Teške deluzije

Autor: Zoran Plećević

Zatvorcelijapusenjev„'Ajd', vidimo se sutra“, reče Zo.

„Gde?“

„Pa ovde ili onde, tu ili tamo“, pokušao je da bude precizan.

„Vidimo se sutra uveče ovde“, bila je sasvim precizna ona.

Prećutao je. Umem i ja da ćutim, pomislio je.

„Bićeš tu?“, pita ona.

Da, biću ovde.

„Mi ćemo doći oko jedanaest.“

„Važi, vidimo se.“

Odoše. Nisu baš odjurili, ali su otišli. Ništa mu se to nije dopadalo. To “mi” mu se naročito nije dopalo, ali je znao da sutra uveče oko jedanaest neće biti ovde, da će sedeti kod kuće i pisati da kao i obično nije imao muda da se nađe sa devojkom koja mu se sviđala. Nerviralo ga je i zašto onaj frik stalno ćuti, kao da neku strašnu, jezivu tajnu čuva? Pored njega ja izgledam kao poslednja alapača na ovom svetu, pomisli dok je ispijao jednu od tri čašice konjaka koje nije stigao da popije dok je pričao.

Ako popijem još koju čašicu ovog lošeg konjaka i ako malo bolje razmislim, zašto bih uopšte i išao odavde? Ostaću ovde, za ovim stolom. Pretvoriću se u kapljicu konjaka i čekajući Nadu isparavaću cele noći.

A možda ću baš i da dođem sutra uveče ovde, pre jedanaest, da se sakrijem negde i da je posmatram, da joj čitam sa usana dok se bude čudila na glas što me nema, da joj analiziram pokrete.

Pomislio je i da napiše pesmu i da joj posveti.

Ne, samo to ne. To uvek radim i nikad mi ne upali. Šta je to, upita samog sebe zabrinuto. Koja je to tanka nit koja me odvaja od normalnih ljudi? Normalni ljudi ne prave gluposti kao ja. Istrese poslednju čašicu konjaka. Šta ja to za razliku od njih imam u glavi? Da zavirim? Bombona punjena rumom. Znao sam. A možda ću i da stisnem muda i pojavim se sutra uveče ovde. Moram da se pojavim. Bilo kako bilo, bombona je bila tu, muda su bila tu, ustao je i krenuo za njima.

„Ej, gde ćeš?“, trčao je konobar za njim.

„Nisam odlučio“, slomljeno reče Zo.

„Nisi platio.“

„Ne brini pun sam love“, reče i posegnu u džep.

„Ne brinem ja, samo moram da predam smenu“, reče konobar.

„Koliko?“

„Pet miliona.“

„Nije to ništa za mene, pun sam love.“

Sada je znao zašto onaj frik ćuti. Ćuti i pije, nema vremena da priča. Bio je srećan što je provalio tajnu. Tričavih pet miliona i nije neka cifra za takvu stvar. I nije neka tajna, bio je ubeđen da je u pitanju nešto mnogo dublje, mnogo ozbiljnije.

Platio je i pošao. Da se pretvori u kapljicu konjaka i da isparavajući preko noći sačeka Nadu bila je misao koja je davno otišla negde, bez namere da se ikad vrati. Mislio je da časti i konobara koji milion, ali se predomislio. Ko ga jebe? Nije mu on sa namerom otkrio tajnu. Požurio je da ih stigne.

Pas juri u propast samo zato što je pas.

Nisu daleko odmakli, nisu žurili, nisu se okretali. Bezbrižno su pričali. Možda o njemu, progovorio je i on, nema pića i on odmah progovori. Ništa nisu sumnjali.

Stigli su. Stanovali su u istoj zgradi ili je on prati do stana? Morao je da pričeka. Potrajalo je. Ili je stanovao u toj zgradi ili je prati do spavaće sobe i pomaže joj u raspremanju. Da li da odmah uletim unutra i prebijem ga ili da ga sačekam pa da ga prebijem kad izađe. Koliko nedoumica. Morao je da sačeka. Kad su se u zgradi pogasila sva svetla još uvek je bio u nedoumici. Da li i on stanuje u istoj zgradi? Krenuo je. Na komadu papira je napisao “Nado, volim te” i ubacio ga u sanduče. Njeno sanduče je prepoznao odmah. Jedan, dva, tri, pet puta je različitim rukopisom i različitim flomasterom na njemu pisalo isto ono što je i on napisao na papiru.

Originalno, nema šta. Pokajao se odmah, ali šta sad? Da se vrati u zgradu, da obije sanduče i uzme glupu ljubavnu izjavu. Bilo je mnogo trenutaka kada nije imao najbolje mišljenje o samom sebi, ipak, sada je prevazišao samog sebe.

To što imam bombonu u glavi umesto mozga, 'ajde, u redu, ali ko je dosuo toliko ruma?

Šunjao se kao lopov oko njene zgrade čekajući da se neki probisveti koji su u međuvremenu pristigli sklone sa ulaza, a stajali su baš tamo, na mestu gde stoje sandučići. Znao je da skoro neće otići, da je leto, da su tek stigli i da su besposleni ti probisveti koje sutra ne čeka nikakav posao. Zaobišao je zgradu i došunjao se do nekog zidića, zastao tu i čekao da odu. Pomislio je da to i nije baš najzgodnije mesto, ali je već bilo kasno. Naišla je patrola.

Patrola, pandurska kola, marke “kec” i u njima dva mlada pandura. Videli su ga odmah i prepoznali. Nisu ga baš voleli. Ko još od njih i može da voli sumnjivog pesnika koji se najverovatnije drogira, a ako se baš i ne drogira, onda je sigurno da se opija. Oklevali su, nije im sve bilo jasno. Navikli su na njega i njegove gluposti, da ga zateknu i u nemogućim prilikama, ali sada nisu znali o čemu se radi. Šta radi tu, pitali su se oni, ali se pitao i on. Oni su bili sigurni da će dobiti odgovor, a on je bio siguran da nikada neće znati zašto je te noći stajao tu, pored tog zidića. Panduri su sa uperenim svetlima prema njemu čekali. Udobno zavaljeni u sedišta zapalili su po cigaretu i čekali.

A ja, šta ću ja, gde ću ja?

Povlačio se dublje, u senku, ali zid iz nekog razloga nije hteo da popusti. I on sarađuje sa policijom, bio je siguran. I noge su mu se glupo osećale. Počele su da cupkaju na neku melodiju koja se čula iz jednog stana na trećem spratu. Nisu mogle da odu, nisu htele da ostanu. Tada je zid počeo nemilosrdno da ga gura prema pandurima. Bezuspešno se opirao, a panduri su samo čekali.

Probisveti su pandure primetili odmah, i zevali su malo u njih, malo u mrak. Nisu videli ništa, ali su uporno gledali. Tražili su razlog zbog kojeg su panduri tu. Nikome se nije žurilo, nikome se nije išlo nigde. Leto je tek počinjalo, bilo je toplo i prijatno sedeti napolju. Probisveti su bili čisti, da nisu pobegli bi odavno i naravno, bili su radoznali. Pandurima je noć bila duga pa im je bilo svejedno sedeli ovde ili onde, a on je napisao to glupo pismo, pokajao se i zbog toga sada stoji u senci i glupo se oseća.

Mrzelo ga je da razmišlja, prepustio se nogama koje su i dalje cupkale na onu melodiju sa trećeg sprata, bez ikakve želje da budu uz taj zid, a on, on je samo čekao.

Panduri, dok im ne dosadi jer, oni su igru odavno uzeli u svoje ruke, a probisveti dok ne saznaju šta se dogodilo.

A šta se može dogoditi, nagađao je. Ništa, baš ništa, osim, što možda neću imati vremena da obijem sanduče. Ona će ustati, popiće kafu, pogledaće u sanduče, pročitaće i nasmejaće se mojoj gluposti.

Ostatak te noći provešće u muriji, panduri će ga kada im dosadi čekanje i kada dobro nažuljaju guzice strpati u kola, probisveti će ih ispratiti do ugla, malo komentarisati i otići na spavanje. Noć je za njega tek počinjala.

„Dobro veče, druže.“

„Dobro veče, ali zar to sa drugovima nismo prevazišli?“

„Šta radiš tu?“

„Teško vam je da me oslovite sa gospodine?“

„Šta radiš tu?“

„Toliko vam je teško?“

„Čuješ li ti šta te pitam?“

Vrag je odneo šalu i u sitnim komadićima je prosipao po krovovima zgrada. Pomisli da nije mudro da se nadmudruje sa njima.

Nije mi to najpametnije. Da im kažem o čemu se zapravo radi, ni to mi ne zvuči pametno.

Zo često nije bio pametan šta mu je pametno činiti.

„Čuješ li ti šta te pitam?“, ponovi padur.

„Čujem, čujem, ali sam mislio da malo finoće nikome ne može da škodi.“

„Čuješ li ti, bre, šta te kolega pita?“, umeša se i drugi pandur u slučaj.

Ovaj slučaj ipak postaje veseo i za mudrovanje nije ni vreme ni mesto.

„Dok sam prolazio ovuda bilo mi je nešto sumnjivo, učinilo mi se da će ovaj zid pasti. Prepao sam se silno, dotrčao ovamo i pomno sve pregledao. Utvrdio sam da je moja bojazan bila bez razloga, sve je u redu, nema opasnosti.“

„Ulazi u kola.“

Uđe u kola, sede pozadi, njih dvojica napred. U kolima ga ništa nisu pitali. Vozač je lenjo vozio, suvozač je bio zavaljen u sedište i pušio. Noć je bila previše topla i sparna i on je znao da su bili zadovoljni što su ispunili normu za smenu. Kad završe sa njim, mogu posle svega da odu negde da se rashlade i popiju svoje piće. U izveštaju će, pomisli opet on, napisati da su priveli sumnjivog pesnika.

Osećao se glupo i potišteno. Malo je reći samo glupo i potišteno. Osećao se bedno, bednije nije mogao da zamisli. Najgore od svega mu je palo što je morao sve da prizna, da im sve potanko ispriča da bi ga pustili. Kako se zove devojka? Koje je boje bio flomaster? Da li je papir na koji je napisao poruku bio običan ili ne? Sve je morao prizna. Poverovali su mu odmah, ali su ga ipak zadržali, da provere da li se u gradu nešto desilo. Ostaviše ga na klupi bez naslona pored dežurne kancelarije, a oni pođoše na sprat. Na klupi je sedela i jedna devojka, namignu joj dok je sedao.

„Sedi tu i čekaj.“

„Ova klupa nema naslon.“

„Pa šta?“

„Klupa bez naslona je samo pola klupe.“

„Ne zanovetaj.“

„Sedim na polovnoj klupi, usluga vam je na nuli.“

„Zabole me i za tebe i za usluge. Da se nisi mrdnuo dok se ne vratimo.“

Neudobno mi je, ne mogu da se naslonim.

Terao je šegu i sa njima i sa sobom i sa klupom. Iz prazne kancelarije se s vremena na vreme čula tužibaba koja je saopštavala bitne informacije, na pandurskom jeziku i njemu nisu značile ništa. Kad nije samrtno krkljala, Mile je zvao Peru ili je Pera zvao Jovu.

„Ja sam Zo“, reče devojci.

„Ja sam Mirjana.“

„Priveli su me zbog ljubavi.“

„I mene.“

„Nekom si izjavila ljubav?“

„Ne, prodavala sam je.“

Osmotri je bolje kada je čuo čime se bavi. Bila je malo debeljuškasta, ali simpatična.

„Koliko košta malo ljubavi?“

„Za tebe, besplatno.“

Sada mu je bila još simpatičnija.

„Šteta što smo sreli u ovakvim okolnostima.“

„Šteta“, reče i ona.

Šteta, i štetočine smo oboje čim se na ovakvim mestima srećemo.

„Da se nađemo negde kada izađemo odavde?“

„Što da ne.“

„Kako da te nađem?“

„Stanujem preko puta tebe, u zgradi, četvrti sprat, poslednja vrata sa desne strane.“

„Ti mene poznaješ?“

„Čula sam za tebe ovih dana.“

„Šta ti radiš tu?“, preseče ga tada glas kao iz vučje jazbine.

Sleđen, okretao se polako očekujući grdosiju od pandura i već je pomislio da se noć neće srećno završiti kad, ispred sebe ugleda spodobu, malu, ali široku, široku, sa širokim opasačem preko sredine. Ličio je na ogroman, naduvani balon, stegnut preko sredine da ne bi odleteo. Opasač je tu služio da se sve to održi na jednom mestu, da se ne raspline. Zažmuri, prodrma glavom, progleda, ali on je još uvek stajao tu, ispred njega i pronicljivo ga gledao svojim sitnim razrokim očicama.

„Šta radiš ti ovde?“

Pitanje je bilo postavljeno pronicljivo, savršeno ozbiljnim tonom i pretpostavljao je da se od njega očekuje isto tako ozbiljan odgovor. Međutim, onaj đavo što je malopre odneo šalu i razvejao je po krovovima, sada je opet bio tu, skupio razvejanu šalu, sastavio je i progovorio iz njega.

„Znate, mog dobrog prijatelja, Rodiona Romanoviča Raskoljnikova i njegovu prijateljicu Sonju Marmeladovu malopre je privela policija pa sam došao da se raspitam za njih“, rekao je, a da nije ni trepnuo.

„Ne može, zabranjeno je. Njih može samo advokat da poseti, a zašta se sumnjiče?“

„Pa znate, njega sumnjiče da je nasekirao jednu babu, to jest, dve babe, ali jedna se ne računa ili se računa, zavisi kako se uzme, a nju su priveli zbog prostog ponašanja.“

Pandur se dogega do njega i upitno mu se unese u lice, ovoga puta je to bilo detektivski, napregnuto. Sa lica mu je zajedno sa znojem curela i mast, najverovatnije životinjskog porekla.

„Ma, ti si meni najsumnjiviji.“

„Zar ja?“

„Da, ti.“

„Ne, ja uopšte nisam bio sa njima. Ja njih zapravo nikada nisam ni upoznao.“

„Gde si ti bio?“

Taman kada mu je inspiracija nadošla, grunula i počela da izbija i na uši i kada je krenuo da se razmahne sa pričom, a naduvani balon je bio spreman da je proguta sa sve babama i đavolima sa sprata se začuše koraci i pojaviše se isti oni panduri koji su ga priveli. Stajali su na sredini stepenica i posmatrali šta se dole dešava.

„Šta je bilo Žiko? Šta se dešava?“

„Trenutak samo kolege, imamo slučaj. Gde si ti bio za to vreme? U stvari, ispričaj mi celu priču iz početka.“

„Nema tu šta mnogo da se priča“, vajkao se Zo.

„Nemoj sad da vrdaš, nego pričaj.“

„Sve je to u stvari samo naklapanje. Raskoljnikov je besmrtan.“

„'Oćeš li ti da pričaš ili nećeš?“

„Pa dobro“, đavo se sada već sasvim uvukao u njega, ovladao i nije hteo da popusti. „Evo kako je bilo. Raskoljnikov je jednu babu nasekirao do smrti, namerno, drugu sasvim slučajno, bez ikakve namere, čak, bilo mu je žao te druge babe. I sve se to dogodilo zato što je Raskoljnikov bio duboko nesrećan. A babe? Babe su bile zlosrećne.“

„Ništa ja ne razumem“, češkao se Žika po ćelavoj glavi.

„Objasniću vam. U stvari, nije bilo baš sve tako. U poverenju da vam kažem, babe je ubio đavo, Raskoljnikov je ubio sebe.“

„Je l' čujete vi šta ovaj ovde priča?“

„E, Žiko, Žiko, još ti ne poznaješ našeg pesnika. Zar ne vidiš da te zajebava?“

Žikine okice se opasno zacakliše, usitniše i bez obzira na zrikavost piljile su pravo u Zoa, kroz njega, kroz zid, zaustavile saobraćaj i izbijale su na drgu stranu ulice.

„Zajebava me?“

„Zajebava te.“

„Ovaj mali ovde, mene zajebava?“

„Ali, ne brini, Žiko, nisi ti prvi.“

Ja volim da zajebavam, uživam da zajebavam nekoga, bilo koga. Volim da zajebavam.

Ne bi on to samo mislio, rekao bi to i naglas, da se nije pribojavao za Žiku. Njegovo crvenilo je opasno pretilo, a mast, i ona životinjskog porekla i njegova lična lile su zajedno u potocima, preko lica i niz vrat.

Zar da imam nekog pandura na duši?

To je razmišljao samo jedan delić sekunde. Pogledao je u Mirjanu koja se smeškala i tiho mu odobravala. Imao je podršku jedne prostitutke. Ko mu je šta mogao?

Ali, kad malo bolje razmislim, jedan pandur manje ili više na ovom svetu, koga je briga za to?

„Živeo moj drug Raskoljnikov i njegova prijateljica Sonja Marmeladova.“

Viknuo je to tako glasno da je osim Žike iznenadio i samog sebe.

„Napolje, bitango jedna.“

„Šta napolje? Uhapsite bitangu.“

„Živeo Raskoljnikov i Sonja Marmeladova.“

„Napolje bitango jedna dok nisam dohvatio i tebe i njega i tu Sonju.“

-Živeo Raskoljnikov i Sonja Marmeladova.

„Uhapsite bitangu.“

Dvojica su ga zgrabila, za ruke, dvojica za noge, nosili su ga složno, uhodano a jedan je trčao ispred njih da im otvara vrata. Zaista su bili dobro uhodani u posao i on pomisli da bi bilo na mestu da im čestita na tome.

Savršena disciplina, hteo sam da im česitam, ali mi nisu dopustili, hapsili su me i to im je trenutno bilo najvažnije.

Stigoše do kraja hodnika gde su bile ćelije, ubaciše ga kao vreću unutra. Tresnuo je na pod svom dužinom, ne prestajući da se smeje. Žiku su dvojica držali da ne uleti za njim.

„Bitango jedna. Mene si našo da zajebavaš“, iskali Žika bes zalupivši vrata takvim treskom i da nisu bila napravljena tako kvalitetno kao što jesu izvalila bi pola zida.

Kvalitetno prave ove murijaške stanice, nema šta, pomisli dok je brisao oči od smeha i kresnuo upaljač da pripali cigaretu. Kvalitetno, nema šta. Osvetlio je i ćeliju u kojoj se našao. Kreče li se nekad ove buvare, pomisli opet dok je sa visoko podignutim upaljačem šarao po zidovima.

Svašta je tu pisalo; “Smrt pandurima, život kurvama”, “Ne jebem ništa dok ne obalim”. Onda, ”NIRVANA”, više puta, “SEPULTURA”, samo jednom, “SEX PISTOLS”, najviše puta, onda, Ćopa, Mile, Uške, Sejdo, Cile, ćuzara, buvara. Izvadio je flomaster i velikim slovima na sred zida napisao “Živeo Raskoljnikov i Sonja Marmeladova”. Ispod i nešto sitnijim slovima napisao je i svoje ime. Zapali još jednu cigaretu i sa rukama pod glavom izvali se na klupi u ćošku.

Malo kasnije neko je petljao oko brave, vrata se otvoriše i svetlost ga zaslepi. Na vratima je stajao Žika sveže umijen, sa zdravim rumenilom na licu i odmeravao ga.

„Sad, lepo da priznaš šta si uradio inače, ne gine ti istražni zatvor.“

„Dobro je što si otvorio vrata, sad mogu da vidim da se raspremim. Laku noć“, reče i okrenu se na drugu stranu.

„Marš napolje“, podviknu Žika.

Srećom, te noći niko nije ukrao kola ili motor. Niko nije obio apoteku ili neku trafiku, niko nije prijavio smrt bilo kakve babe, ni prirodnu, ni nasilnu. Noć je protekla mirno. Gluposti sa ljubavnim izjavama glupih i pijanih pesnike smatrali su vrlo mogućim, ako se uzmu u obzir glupe okolnosti, vrlo mogućim. Celu priču morao je da ponovi još jednom, pri tom nije propustio ništa, a posebno im je, do u detalje opisao Nadine oči i kosu.

„Šta je opet uradio ovaj nesrečnik?“, pitao je glavni mudonja koji je samo zbog njega došao ovako kasno ili rano, zavisi kako se uzme.

Zar opet, zar ću morati sve iz početka?

„Prosuo sirće“, rekao je jedan zajebant i svi su se smejali.

„Zajebavao je Žiku.“

Žika se nađe u centru pažnje i nezdravo crvenilo opet obli njegovo lice, a potoci znoja krenuše kao da se nije umivao pre pet minuta.

„Ma pusti, prijavio je neku Sonju i još nekog tipa, ne mogu sad da se setim kako se zove taj, ali laže kao pas, proverio sam. Noćas se ništa nije dogodilo, a njih nikada nismo privodili, nema ih u kartoteci.“

„Koga nema u kartoteci, Žiko?“, bio je sasvim ozbiljan glavni mudonja.

„Nikog, ni tog tipa, ni Sonje. Nikog.“

Da li da ga puste ili da ga ne puste, razmišljali su i pustiše ga.

„Kući, na spavanje, nesrećo jedna.“

Pođe ka izlaznim vratima, ali zastade, okrenu se i upita:

„A Mirjana, šta je sa njom? Jeste li i nju pustili?“

„Napolje, bitango jedna.“

„Samo sam pitao, ona je fina devojka i šta ima loše u tome što se raspitujem za nju?“

„Kući na spavanje nesrećo jedna!“

 

One thought on “Teške deluzije

Comments are closed.

Sledeće

ANDREJ

Fri Nov 25 , 2016
Teške deluzijeAutor: Zoran Plećević„'Ajd', vidimo se sutra“, reče Zo.„Gde?“„Pa ovde ili onde, tu ili tamo“, pokušao je da bude precizan.„Vidimo se sutra uveče ovde“, bila je sasvim precizna ona.Prećutao je. Umem i ja da ćutim, pomislio je.„Bićeš tu?“, pita ona.Da, biću ovde.„Mi ćemo doći oko jedanaest.“„Važi, vidimo se.“Odoše. Nisu baš […]

Preporučujemo...