Nagazi, ako boga znaš!

Nagazi, ako boga znaš!

Autor: Marina D. Richter

Ko To Tamo Peva„Prekom preče, naokolo bliže“, kaže stara narodna, ali mislim da se svako ko je imao tu čast da za Beograd iz Beča ili iz nekog drugog evropskog grada krene autobusom, uverio u njenu netačnost, kao što je to ranije učinio sa mudrolijama tipa „batina je iz raja izašla“ i „ko rano rani, dve sreće grabi“.

Za razliku od čuvenih srpskih vozova koji, od kako znam za sebe, šarmantno krše sva obećanja nacionalne železnice poštujući jedino Marfijev zakon, autobusi su – iako veoma pouzdani - vrsta mobilne zatvorske ćelije iz koje se uteći ne može. Hteo ti to ili ne, nalaziš se u zoni pokretne nepokretnosti, stešnjen između sedišta i užinaša koji bespoštedno navaljuju na prženu hranu i druge miomirisima praćene poslastice koje dodatno miluju prevrnut želudac. A pošto je mučnina, za razliku od smrtonosne promaje, dečija bolest sa kojom bi svako morao olako izaći na kraj, za slučaj da korpu za otpatke već nisi napunio sadržajem sopstvenog stomaka, tu je zabavno-muzički program koji se eventualno prekida projekcijom jednog od tri filma koji svaki „majstor“ ima u svojoj videoteci: „Marš na Drinu“, „Sekula se ženi“ i „Žikina dinastija“. Priznaću da mi lakne kada vidim ćevapaste prstiće majstora  koji posežu za dugmetom video plejera, jer je jedina druga opcija aktiviranje stereo uređaja koji u dvadesetak zvučnika raštrkanih po autobusu šalje zvuke „The best of Mile Kitić“. Iz ličnog iskustva znam da spid ćirilicu u tom volumenu ni najbolja plej lista na mobilnom telefonu na kojoj si napakovao metal, pank i hardkor albume, uz  najveće i najbolje slušalice, ne može nadjačati! Međutim, navika ti je čudo - posle jedno desetak vožnji pod istim audio-vizuelnim uslovima, čula prekidaju da registruju tu kakofoniju i čovek sebi pronađe neku drugu vrstu zanimacije. Traženje stvari po rancu je jedna od njih. Zurenje kroz prozor je druga.  Eto kako mala motivacija inicira interesovanje za krajolike! Ako ima nečega pozitivnog u tom klackanju preko sedam gora i panonske ravnice, to je otkrivanje najsitnijih detalja po austrijskim, mađarskim i srpskim predelima. Ovo je svojevrstan meditacioni trening koji čoveka može da ubedi da su joga poze mnogo ugodne u poređenju sa uslovima koji mu se ovde nude...

Noge se u autobusu poznato mogu ispružiti samo ako neko milostivo zaboravi da kupi kartu i da se ukrca na autobus, što se skoro nikada ne dešava jer autobusi koji prevoze gastarbajtere funckionišu kao beogradski kafići – stalno su puni. Ruku na srce, otkako se Lauda manuo ćorava posla i ukinuo jedinu avio liniju koja je Jat-u obarala cene, malo ko od nas može sebi da priušti taj luksuz da se švrćka tamo-amo avionom, a Srbin rado ide kući gde ga čekaju ispružene ručice, popravke po tuđim kućama, pomaganje sa birokratskim peripetijama onima koji to iz čudnog razloga ne umeju sami da obave i – sarme, ćevapi, rakija i janjetina koji nigde nisu kao „kod kuće“.

Čitanju knjiga još uvek ne usuđujem da se vratim, što je trauma vezana za priču

DAN KADA SAM PRVI PUT ČULA VLAŠKI JEZIK

Anno 2001,Salcburg. Nalazim se pred svojim prvim ikada poduzetim putovanjem autobusom za Beograd. U rancu, pored milion grickalica, vode i vlažnih maramica, nosim nekoliko knjiga, od kojih džepno izdanje „Trave harfe“ Trumana Kapota sa čijim čitanjem sam nameračila da završim negde kod Budimpešte. Stojim na autobuskoj stanici kod čuvene petlje „Alpenstrasse“  i osvrćem se u potrazi za mojim vozilom. Nije da ne vidim tablu na jednom od njih na kojoj jasnim slovima stoji ispisano „Salcburg-Subotica-Novi Sad-Beograd-Petrovac na Mlavi“, ali jezik koji tu čujem ne poznajem. Pre nego se usudim da postavim nesuvislo pitanje, ispred mene se kao magičnim trikom stvara poznato lice – rođak mog tzv. sina Nikole putuje nazad u svoj rodni Petrovac na Mlavi.

 „Šta je bilo? Što ne ulaziš?“, pita me začuđeno.

 „Koji je, majke ti, ovo jezik? Ko su ovi ljudi?“

 „Nikad nisi čula vlaški?“

„Jok more.“

 „Ma, ’adje, bre, to su naši“, sleže ovaj ramenima, ozaren mojom zbunjenošću.

Ulazim u autobus još uvek puna sumnje da sam na pravom mestu. Zauzimam svoje sedište prekoputa WC kabine i smesta opažam čudan duguljast paket oslonjen, vrlo higijenski, na njena vrata. Ometena logističkim detaljima skidanja kaputa, smeštanju stvari u gornji pretinac, vađenjem knjige iz ranca i organizacijom redosleda kojim ću proždirati vreme grickalicama, promiče mi indikacija o sadržaju misterioznog paketa iz koga se, doduše, širi dobro poznat miris pečenja, ali koji za njega ne vezujem dok mu ne priđe zabrinuti vlasnik da proveri da li je dovoljno dobro smešten tu gde jeste. Spretnim pokretom ruke, čovek krene da mazi gornji deo svoga tovara, šapćući „ne se mrdaš“. „Ovo je jezik koji razumem“, mislim se, a onda shvatam da zurim u mrtve oči pečenog jagnjeta koje izviruju iz celofana. U šoku od viđenog, jer kao što već napomenuh – janjetina nigde ne šmeka kao kod kuće, blenem naizmenično malo u jagnjeću, malo u teleću glavu koja je miluje. Ovu uvertiru u putovanje smatram dobrim omenom – „makar mi neće biti dosadno“, proročanski kažem sebi, ne sluteći šta će me još snaći na potezu do Beograda.

Nismo ni napustili Salcburg, a oko mene nastaje prepirka oko toga „šta da se pusti“. Posle kratkog unakrsnog prepucavanja tokom koga čujem potpuno nepoznata imena, shvatam da ti silni nadimci ne donose ništa dobro i – avaj – u pravu sam. Oko mene se širi zvuk harmonike, praćen nesnosnim zavijanjem prodornog ženskog glasa. Hvatam se za diskmen (da, pričamo o prastarom dobu naprava na baterije), grčevito pokušavajući da nadglasam nesnosnu melodiju. Ne ide mi u prilog to što mahom svi oko mene horski pevaju i negde posle 15 minuta borbe, odustajem. Umorna od miomirisa, muzike i nadglasavanja, tonem u težak san iz koga me čupa tišina. Stigli smo na prvo odmorište! Donosim odluku da ostanem tu gde jesam i da čitam Trumana.

 „Moja misija je skoro ispunjena, još samo par strana i mogu da pređem na drugu knjigu“, kažem sebi uživajući u tišini, ali podsvest mi ne da mira. Počinje da se smrkava i pomišljam da bi bilo pametno otići do WC-a na odmorištu zato što je jagnje zauzelo busiju ispred autobuskog. Navlačim jaknu i istrčavam napolje. Vraćam se u poslednjem trenutku – poslednja sam koja se ukrcava. Stižem do sedišta sa namerom da nastavim sa čitanjem, ali postoji mali problem – knjige nigde nema! Zavirujem ispod sedišta, izvrćem džepove kaputa, tražim po rancu, uzalud. Već sam na pragu očajanja i počinjem da razmišljam da sam možda, u svojoj rastrojenosti, knjigu ponela u WC i tamo je zaboravila. Osećam lagano tapkanje po ramenu, osvrćem se i vidim dobrodušno lice sredovečne Romkinje koja mi kaže: „ona tvoja novina, pala na pod, uprljala se i ja ju bacila u kontejner“. „Kakva novina?“, ne razumem u prvom trenutku. „Ona tvoja lečka, sa sitna slova“ „Misliš na knjigu?“ „Šta ti ja znam, gospoja, ono sa slova“. Želim da joj odgovorim, stvarno želim, ali me snaga napušta. U glavi ponavljam mantru: „nagazi na pedalu majstore“.

Sledeće

Bolna menstruacija

Tue Nov 15 , 2016
Nagazi, ako boga znaš! Autor: Marina D. Richter„Prekom preče, naokolo bliže“, kaže stara narodna, ali mislim da se svako ko je imao tu čast da za Beograd iz Beča ili iz nekog drugog evropskog grada krene autobusom, uverio u njenu netačnost, kao što je to ranije učinio sa mudrolijama tipa […]