Letnji dan

Letnji dan

Autor: Zoran Plećević

Gettyimages 136630365 Hot Day Tim RobbertsNoćas je padala kiša, avgustovska, uz grmljavinu, a danas vlaga nepodnošljivo isparava i ne da nam da dišemo. Odmah posle doručka sedamo u kola, ja i moji sinovi i odlazimo na očevinu u Garaše.

Izabrao sam put kojim nikada nisam išao, a raspitujući se prethodno kod rodbine saznao sam da iako nije asfaltiran i nije toliko loš, da ću idući tuda uštedeti nekoliko kilometara zaobilaznog puta koji je isto tako bio očajan.

Samo što sam skrenuo sa glavnog puta i krenuo preporučenom prečicom, naišli smo na neku staricu koja je, ne znajući za sebe ležala na sred puteljka. Lako sam ukočio jer nisam ni mogao da vozim brzo, izleteo iz kola i potrčao da joj pomognem, da vidim šta se to sa njom desilo. Podigao sam je dok me je blagosiljala žaleći se pritom na ćerku i zeta koji su bez nje otišli na svadbu u susedno selo. Pomogao sam joj da sedne na obalu i kako je sve oko nas bilo mokro otrčao sam do kola da donesem nešto na čemu će sedeti.

Sinovi su otvorenih usta sa zadnjeg sedišta gledali šta se događa i ništa nisu pitali. Pratili su me pogledom i kada sam joj doneo jastuče primetih i da je bosa. Cipele su bile podalje niz put te i njih donesoh da se obuje. Bile su to jako stare cipele, iskrzane, pocepane i potpećene, kao papuče.

Bilo je neobično što na sebi ima bundicu od veštačkog astragana po ovoj paklenoj vrućini, ali nisam previše razmišljao o tome, nije se imalo kad, a brinula me je rana na kolenu i modrica oko nje, nisam mogao da savijem nogu. Ipak, zapodenuli smo razgovor.

„Imate li nekog svog ovde?“

„Eno mi sina, čuva goveda.“

„Kako se zove? Da ga zivnem, da nam pomogne?“

„Neće on.“

„Kako neće? Kako se zove?“

„Raca, al neće on.“

Popeo sam se uz strmu obalu i počeo da dozivam Racu. Stajao je okrenut prema meni, gunj mu je bio prebačen preko leđa, u ruci je držao kamdžiju. Gledao je prema meni, ali kao da me nije video. Pogled mu je prolazio mimo mene i nije ga doticalo moje dozivanje. Viknuo sam još jednom i odustao. Vratio sam se nazad misleći da su majka i sin u zavadi i da se to mene ne tiče.

Želeo sam što pre da se izvučem iz neprijatne situacije. Deca su sedela u kolima, otvorenih usta gledajući šta se događa.

„Hoćete li da vas odvezem kući?“

„Odvezi.“

Bilo je lakše reći nego učiniti. Jedva sam sa onako bolnim kolenom uspeo da je unesem u auto. Odvezao sam je do njene kuće i uz još veću muku izneo iz kola i odneo u kuću, u sobu i stavio je na krevet prekriven šarenim ćilimom. Zahvaljivala mi je i blagosiljala dok sam izlazio iz kuće i išao prema autu.

Raca je sa sve kravama već bio ispod kuće i posmatrao me. Pridržavao je gunj jednom rukom, a drugom mahao onom kamdžijom oko sebe. Imao sam osećaj kao da sam uradio nešto nedostojno, okrenuo pogled od njega i sa osećajem krivice požurio prema kolima, da se što pre udaljim iz njihove avlije.

Odvezli smo se, što je brže moglo po tom seoskom drumu, događaj nismo u putu pominjali ni deca ni ja.

Svratili smo do komšije Milisava da se dogovorimo oko očevine koju mu dajem za ispašu, oko šljiva i pečenja rakije. Kao i uvek, brzo i lako smo se dogovorili oko svega, pošteno mi je davao moj deo i nisam imao šta da prigovorim.

Popili smo po rakiju, da zalijemo dogovor i dok su se deca igrala napolju ispričao sam mu događaj koji mi se dogodio na putu do njegove kuće. On je pušio, srkao rakiju, gledajući me bez reči i kada sam završio priču upita me iznenađeno:

„Kako je baba izgledala?“

Opisao sam je trudeći se da to bude što slikovitije, naročito se zadržavajući na njenoj bundici od veštačkog astragana i poderanim cipelama.

„Ona je umrla, ima pet godina“, rekao je ispijajući čašicu.

Pogledao sam ga sa nevericom i znajući da je uvek bio ozbiljan, pitao se šta mu je sad. Znajući da je sklon čašici pomislio sam da je pripit i da ne zna šta priča ili da me nije dobro razumeo. Ponovo sam je opisao, zadržavajući se na istim mestima.

„Umrla je, Zorane, umrla.“

„Ali, bio je i sin tu, Raca se zove. „

„I on je odavno mrtav, umro je pre nje.“

Milisav je svakako pijan, ne zna šta priča. Pomislih, pozdravih se sa njim na brzinu, pokupih decu i pešice se uputismo kod strica čija je kuća bila odmah preko potoka. On je bio trezvenjak, nikada u životu nije popio ni čašicu i prezirao je pijanice.

Ispričah istu priču i njemu, istim redosledom, zadržavajući se na istim mestima. Nisam hteo da mu pominjem komšiju Milisava i šta mi je on rekao.

Samo me je gledao razrogačenih očiju i kada sam nekako završio priču tek izusti, da je to baba Cana, umrla pre pet godina, a njen sin, Raca – bog da im dušu prosti – umro je pre jedno desetak godina.

 

Sledeće

A zašto ti želiš brak!? (Ljubavi se u gaće ne gleda)

Sat Nov 19 , 2016
Letnji danAutor: Zoran PlećevićNoćas je padala kiša, avgustovska, uz grmljavinu, a danas vlaga nepodnošljivo isparava i ne da nam da dišemo. Odmah posle doručka sedamo u kola, ja i moji sinovi i odlazimo na očevinu u Garaše.Izabrao sam put kojim nikada nisam išao, a raspitujući se prethodno kod rodbine saznao […]

Preporučujemo...