Živa sam, šta ćeš sada?

Živa sam, šta ćeš sada?

Autor: Ceca Stanković Avakumović

Happy ManNakotiše se kao gamad, seju strah, strahodršci, vrhovna i ultimativna vlast, što ne zna šta je čast. Oni vlast drže i duše nam prže. Masters of the universe, gospodari života i smrti. Oni su stvorili ovaj strah, koji se u naš zajednički pretvorio, strah koji parališe, koji proždire. Sami smo krivi. I ja priznajem, kriva sam.  Kriva, što sam dozvolila da me taj strah drži okovanom dugi niz godina na jednom mestu, dok sam radila za druge, a najmanje za sebe i na sebi. A kada su lanci popucali, mislila sam da je strah nestao kao da ga nikada nije ni bilo, ali u svojoj gluposti i naivnosti nisam shvatala da se poigravao sa mnom, da me je samo na neko vreme ostavio na miru. Tek toliko, da mogu udahnuti. Ali vratio se, polako da ne primetim, dopuštajući mi da se uljuljkam u misli o sjajnijoj budućnosti, samo da mi tresnuo u lice svoju istinu: Sjajnije budućnosti nema. Zaustavio me je na pola daha, da me je u trenutku zabolelo, kao da mi je neko sa tela otkinuo parče mesa.

Šapuće mi: ,,Misliš da si još ono kao nekad mlada, puna naivnosti i snova. Znaš ono kad si se ti kao nadala, a ja te puštao da veruješ? I pustio sam te da se uvališ u lenjost i pomirljivost, kako bih mogao još više da manipulišem sa tobom. Nisi ti jedina, o ne, nikako, ima vas mnogo. Zašto se opireš? Vaši životi pripadaju sada meni." Šapuće mi ovako već neko vreme. I mislim da će taj šapat postati sve jači i jači, da će me zaglušiti, da će ceo svet zaglušiti. Ali zajebao se.

Zato imam da mu poručim sledeće pred svedocima koji će ovo možda pročitati:

Zajebao si se, debelo si se zajebao. Na pogrešno uvo šapućeš. Taj koji te je stvorio mi ne može ništa, ja sam izabrala da putujem iznutra, da se razvijam unutar sebe, da bi moglo to što jesam u punom sjaju da izađe napolje. A ono što sam bila i što sam izabrala da više nikada neću biti, ne postoji više. Poruči ovima što te šalju, da me više neće imati, ma koliko mislili da sam u njihovoj vlasti. Mozak mi ne mogu isprati, nikada nisu ni mogli. Ali priznajem, kriva sam što sam bila predugo u stanju hibernacije, dok si me glodao, uporno i neprimetno, da ništa ne osetim i nastavim da se krećem, radim, jedem, rađam. Živa sam, šta ćeš sada? Mislio si da si mi uzeo zaboravljene, ali najvažnije ljudske odlike: osećanje i misao. Pazi ovo, misao!Ne možeš ni da zamisliš koliko je postala moćna. Zato što je sada ta misao postala reč, reč sa kojom ću te pljunuti posred face, jasno i glasno, da preneseš gospodarima svemira. I prenesi im još - Izdržala sam, niste me do kraja razbili, sastavila me baš ta misao i srce koje kuca van vaše kontrole. Uzimali ste, dozvolili i belom svetu da uzima šta hoće, da nas čereči, dok pravi grdobe od stakla svuda, na zemlji, nebu i vodi, kako bi smo bili što bolje kontrolisani podanici. Mene više nećete navući. Neka igre počnu. "I znaj ne možeš mi ništa". ŽIVA SAM!

Sledeće

Negacija se ne dokazuje

Wed Sep 21 , 2016
Živa sam, šta ćeš sada?Autor: Ceca Stanković AvakumovićNakotiše se kao gamad, seju strah, strahodršci, vrhovna i ultimativna vlast, što ne zna šta je čast. Oni vlast drže i duše nam prže. Masters of the universe, gospodari života i smrti. Oni su stvorili ovaj strah, koji se u naš zajednički pretvorio, […]

Preporučujemo...