Pismo prijatelja

Pismo prijatelja

Autor: Aleksandra Saša Kivela

1400050407993Gušiš se? Guše te ulice i ljudi? Ma, hajde?! Pa, kako da te ne guše, širino moja lepa? Kad je sve oko tebe govno. Pa, govno je, nemoj sad da se smeješ. A ni da plačeš. Grad nam je nekad bio kosmos od zabave i lepote, seti se samo. Seti se, koliko god ti se povraćalo od muke. Pa, jeb’o te, živo te vidim sa beretom na glavi, za mikrofonom, kako nas sve hipnotišeš rečima, k’o iz pičke. A mi svi mali pod tvojim osmehom. Bilo ludo, veselo, pametno i Bog zna kako.

Pa, kako da ti bude dobro dok stojiš na stanici, čekaš bus, a oko tebe lete kese sa đubretom? Plakalo mi se letos kad sam bio. Lepo je. Čisto na mahove, al’ ujebano, mila. Iznutra je sve sjebano, nisam smeo mnogo da ti pričam, bilo mi tužno. Nema ljudi, nema energije, to je za tebe k’o da nema vazduha. Znam da ti svašta na sebi i u sebi imaš, al’ škrge nemaš. Kad sam pričao da kreneš sa mnom u tri lepe, ti si govorila – malo dete, kurac palac; a to je bilo samo pre 4 godine. 133 godine ti rešavaš ovo i ono, nikad sebe ne rešavaš. Veličanstvena moja, jebala te Srbija! I sad ti baš ne verujem da si prsla. Ako ti poverujem da ti ništa nije dobro, mnogo se prepadnem, pa bih pucao. Ništa ti ne verujem, a sve te čitam. Kako ono beše: „Neću ja da se poistovećujem! Baš me, pa, briga za gmazove oko mene. Ja živim za sebe” ? Pa, poješće te ti gmazovi. Ako čak i izbegneš ljude, poješće te raspadnutost okolo, ružna oronula prošlost, skaradna nova arhitektura, preimenovane kafane, seljačka muzika i navala uniformisanosti tela i duha. Eh, ti si jača od palanačkog svega. Pa, kako onda tebe takvu uspelo nešto da suzi i skrati, kad ti viriš iznad sveta? Ja se ne šalim, ja sam tvoj prijatelj. Pa, hoćeš li da mi kažeš da si sve zaboravila? Ko nas je sa vešala dosade neprestano skidao i na lomaču smeha gonio? Ti si Kalamiti Džejn mog života. ‘De su ti pištolji za ispucavanje besa? I radosti nad radostima? ‘Esi luda, jebem te blesavu u tu lepu glavu? Pa ‘el si nenormalna postala u 100 naših godina?  Ko ti kaz’o da smeš? Je li, ko će iz govana da nas vadi, supu da nam kuva? Onu tvoju koja leči sidu i ebolu gratis.

Ovde lepe ulice, čisto da ližeš, dušu raduje pogled u bilo gde, znaš i sama. Ali nema srca, jeb’o srce, viču u glas. Ima se, može se na sve strane. Žene su lepe, dosadne i emancipovane. To znači da im i čaj iz kesice zagori u šerpi. Kol’ko je nevoljna u kujni, toliko je ubijena u duši. Nema topline. Nema onog drhtanja srca dok kusnem ja tvoje, a ti moje sa šporeta. K’o roboti su, a opet mrdam, radim i pišem ti da sam zadovoljan.

Nemoj me ti takva sekirati. Mogla si sve što poželiš da imaš. I svakog. Jebalo te srce da te jebalo, uskopižđena moja drugarice, sa najvećom dušom za voljene i najžešćim “ne vidim te – ti ne postojiš”, za nesvetleće tebi. Ja sam lepo znao da taj grad nije za tebe, nemoj sad da se duriš, nije za tebe i tačka. Ne počinjem ponovo, ne prekidaj me u mislima, ako ćeš da se svađaš, izađi na skajp pa da se šamaramo k’o ljudi. Znaš, jeb’o te taj prezir prema skajpu, toliko me to kod tebe nervira. I pošto si takva, ja sad ovde bijem po ovoj tastaturi, k’o idiot bez konca i reda. Ne znam ni šta sam pis’o, ni da l’ ‘vatam sopstvene misli kako treba. Gledam ovaj dron od noćas na jbn utakmici. Gledam i ćutim, a ti mi pišeš otpozdrav na jbn dron – nemamo mi moćnog državnika da im se kulturnom, ledenom diplomatskom notom najebe majke milosne. Pa, nemamo. Nemamo više ni državu, ni red, ni pravdu. Nego jebeš to, ja neću da nemam tebe zbog drona, zbog Vučića i zbog nepostojećeg 6. oktobra u našim životima.

Neću da slušam ko, kad i kako nema da jede i ne prima platu. Svuda je gore. ali u Srbiji je mrak – laku noć deco, ili ono – kurac, dragi gledaoci! Neću da mi pišeš više 300 na sat, k’o da gori na sve strane! Znaš li koju si mi gorčinu istresla za 3 minuta? Koliko li je to jbn karaktera u sekundi? Ta tvoja gorčina u 15 redova me ubila. Tipa – ovaj ima rak, ova poludela, ovaj je umro od alkohola, onaj im’o infarkt ili horor jednostavnog tipa: „Čekala sam bus i, dok sam čekala, mislila sam da bus neće ni doći. Nikada, a kad je krenuo na pola puta se zapalio. Kad sam se vratila, dugo sam sedela na razvaljenoj klupi i gledala u staru zgradu oronule železničke stanice.”

Slušaj da ti kažem: ti meni već 4 godine pišeš razna sranja, kako se sve raspada, kako su se mnogi raspali – mentalno, fizički, kako god. Pišeš mi da ti je hladno kad mu vreme nije, da ljudi više ne izlaze, da mnogi više nisu tu ni kad jesu. A ti i dalje zbiraš ljude na gomilu? Trkneš ovde, onde. Šta im radiš, neće rode da ti se vrate, draga moja jagoda! Idu tamo gde im je dobro, samo ti ne slušaš šta ti govorim i koliko te molim! Dođi bre! Beži odatle. Sama ili zajedno, kako ti ‘oćeš, pa ćemo onda sve lako. Tu sam, nudim pomoć oko svega, ne zajebavaj se, dođi dok sam još neko mudo koje može negde da te progura. A mogu. Umorim se dok te molim. Sav se stisnem.

Budi bre dobra, opameti se, nemoj da me sekiraš. Budi, recimo, kao što si na toj profilnoj sličici. I uključi skajp više, jebem te blesavu; što izgovorim, ne mogu da čujem. A ovo što napisah čitam već tri puta i slinim. Ne priliči mi k’o strašnom baji i jebaču da slinim, moraš priznati da mi ne priliči. I nemoj nikom da kažeš, neću više nikada, sem opet kad me ti sekiraš.

Voli te drug mnogo i uvek.

 

Sledeće

Karcinom jajnika - "tihi ubica"

Sat Sep 24 , 2016
Pismo prijateljaAutor: Aleksandra Saša KivelaGušiš se? Guše te ulice i ljudi? Ma, hajde?! Pa, kako da te ne guše, širino moja lepa? Kad je sve oko tebe govno. Pa, govno je, nemoj sad da se smeješ. A ni da plačeš. Grad nam je nekad bio kosmos od zabave i lepote, […]

Preporučujemo...