Iluzija života

Iluzija života

Autor: Iva Radović

Virtual RealityNisam sklona da u modernim tehnologijama i sredstvima komunikacije vidim opasnost. Naprotiv, mislim da od njih ima mnogo koristi: umreženi smo globalno, omogućeni su nam kontakti o kojima ne bismo inače mogli ni da sanjamo, protok informacija je slobodan i neometan, svaki sokak i svaka avlijica bezmalo pokrivena je Google earth-om.

Svaki čovek sa internet konekcijom dobio je svoj postament na trgu. Svako je svoj sopstveni celebrity.

Ponekad, nalazimo se u psihotičnom rasedu između lažnog uverenja o samobitnosti i crne rupe saznanja da živimo u svetu opsena i iluzije, u kojem niko nikoga ne sluša i nikome nije ni do koga stalo.

Moje lično iskustvo: potpuni introvert i ignorant kada su ljudi u pitanju, našao je odjedared mogućnost da se upozna sa velikim brojem različitih ljudi. Interakcije koje se inače nikada ne bi dogodile, postale su stalne i trajne. Upoznala sam neke neverovatno vredne i kvalitetene ljude; neke od njih imala sam sreću da upoznam i lično. Hronični nedostatak vremena nas, sredovečnih, zaposlenih ljudi, često i roditelja sitne dece;  fizička udaljenost, nedostatak novca za putovanja - nadomeštena je mogućnošću stalne internet veze. Paradoksalno, moji online prijatelji znali su šta se u mom životu dešava u realnom vremenu, za razliku od moje porodice, kumova ili dugogodišnjih prijatelja. "Viđala" sam prijatelje iz Istanbula, Nižnjeg Novgoroda i Soluna, nisam viđala ljude iz Železnika ili Šumica.

Izbor vesti koje sam pratila doveo je, manje-više, do selektivnog izvora informacija. Dešavalo se da me iznenadi reakcija (ili odsustvo reakcije) na neke društvene događaje koji su se činili važnima. Otkrivala sam da ljudi koji se izdaju za tolerantne, liberalne i širokogrude mogu biti ispunjeni neverovatnom mržnjom i odsustvom takta, samo možda ne za Hrvate, Albance ili oneštosejebuušupak, ali zato za nebeograđane, muslimane ili one sa koeficijentom inteligencije manjim od 100.

Otkrivala sam da niko - ni ja - ne izgleda kao na selfiju, da jedemo i popare i klot pasulje a ne samo šauarme i suši u fancy restoranima, da nam je predstava o putovanju važnija od samog putovanja; da imamo puno praznog hoda u našim zauzetim životima, da nisu sva naša deca odlikaši i mudrijaši, da nisu svi naši dušeci Dormeo a sve naše posuđe Zepter, da neki baš i nismo naročite domaćice, da nam je odeća dotrajala, da malo čitamo i mnogo gledamo serije, da nas iluzija života, dinamična, turbulentna, draži i uzbuđuje mnogo više no život sam i da se polako prepuštamo toj iluziji koja nas plavi.

Više od svega, čini mi se, uljuljkujemo se u iluziju da naše akcije nešto znače i čine nekakvu razliku. Ne, internet veza i bleja ne može zameniti stvarni ljudski dodir, fizički i verbalni; slanje fotografija polnih organa i online masturbacija nije seks, a obećanje ljubavi nije ljubav. Event invite nije poziv na izlazak, like nije izraz naklonosti i dopadanja, share nečijeg statusa ili teksta često može biti usluga za uslugu više nego stvarno slaganje sa napisanim.

Gotovo sve svoje interakcije sveli smo na vizuelno: humor je na prvu loptu, ne traži mentalni angažman, tu su grafike, romantične slike, mudri citati,  GIF-ovi, meme-ovi, karikature, i beskrajno skrolovanje, skrolovanje kroz šumu škarta dok ne naiđemo na sadržaj koji pažnju privlači odmah, sada, odmah!

Pa ipak, treba nam erotika, treba nam viteštvo, treba nam sukob dobra i zla, treba nam vera, treba nam svrha, trebaju nam uloge - o svemu tome svedoče naša interesovanja; za epsku fantastiku u književnosti i filmu, za heroje koji pobeđuju prepreke, za junake koji brane čast, za plemenitost sakrivenu iza čvrstine. I dalje imamo iste ljudske potrebe; za privrženošću, prihvatanjem, ljubavlju, sigurnošću, za autentičnošću, za značenjem. Prikrivamo ih hejtom, grubošću, prividnom nezainteresovanošću ili ih sediramo alkoholom, antidepresivima, anksioliticima, opojnim sredstvima, hranom, pikselima koji nam drhte pred očima u hipnotičkom poretku. Nema buđenja: samo negde ispod kapaka titra želja da se nekud pobegne. U tu svrhu imamo iluzije Edenskih vrtova, Zapada, nekakvih iznova smišljenih Valhala i Avalona, srećnih i uređenih država blistavih poput Švajcarske; ili u najgorem, državnog hleba, besplatnog wi-fi ja i dobre konfiguracije.

Pre nekoliko dana pojavio mi se na tajmlajnu masovno multiplikovan screenshot poruke nekog junoše koji je tobož pisao Cukerbergu i pitao ga - koliko lajkova i šerova je potrebno da bi se profil Aleksandra Vučića obrisao sa Fejsbuka? FB gazda mu je navodno odgovorio, i ljudi su se dali u akciju da skupe kol'ko čega treba.

Shvatam, dobar štos. I uzaludno trošenje energije, u iluziji da nešto zaista činimo.

Baš kao i svi oni statusi puni crne žuči u kojima napušavmo vlast, sve njene predstavnike, dalju i širu im rodbinu, masovno odobravani i lajkovima blagosloveni, od kojih nikakve vajde nema.

Šta čini razliku? Odgovornost, hrabrost, odsustvo ogavnog, sitnog, ljigavog koristoljublja. Hoćeš li se učlaniti u SNS da bi mogao da se voziš za džabe u GSB-u ili nećeš? Hoćeš li reagovati na nepravdu? Hoćeš li biti štrajkbreher? Hoćeš li gledati samo u svoje dvorište? Hoćeš li pokloniti knjige siromašnom učeniku? Takve stvari čine razliku, a to smo, izgleda, u svojoj mizeriji zaboravili.

Ne umanjujem, rekoh, vrednosti društvenih mreža - za mnoge događaje ne bismo saznali da nije njih; mnoge akcije bez njih bi bile nemoguće; one šire vesti brzinom požara i to treba iskoristiti - ali uvek uz svest da stvarni ljudi i njihovi stvarni postupci čine razliku. Svakodnevica, u kojoj naše sasvim konkretno delovanje na svet ostavlja trag, u onim naizgled nevažnim izborima koje činimo - to, na duge staze, donosi promenu.

Moj mlađi sin, igrajući GTA i Simpsone, živeo je dugo u nekakvom nedefinisanom uverenju da, kada te udari auto, prosto se malo koprcaš, a onda ustaneš, otreseš se i nastaviš dalje kao da se baš ništa nije dogodilo. Znao je on da u stvarnosti baš nije tako, ali, ali... onda ćeš promeniti komande ili restartovati realnost i sve će biti u redu.

Imam utisak da mnogi od nas razmišljaju slično. Zato smo ovaj naš dar života i prekrstili u RL (real life).

Nije loš taj RL, samo su gameplay i story nekad nepodnošljivo dosadni, je l' da?

A ni grafika nije neka.

 

 

Sledeće

Putovanja

Mon Sep 19 , 2016
Iluzija životaAutor: Iva RadovićNisam sklona da u modernim tehnologijama i sredstvima komunikacije vidim opasnost. Naprotiv, mislim da od njih ima mnogo koristi: umreženi smo globalno, omogućeni su nam kontakti o kojima ne bismo inače mogli ni da sanjamo, protok informacija je slobodan i neometan, svaki sokak i svaka avlijica bezmalo […]

Preporučujemo...