Danas nećemo o mačkama

Danas nećemo o mačkama

Autor: Zoran Plećević

6658966033 17ac7e0f3e ZDao sam samom sebi pauzu, pekli smo papriku (jeb’o nas ajvar, što bi rekao Milovan) i malo sam prošetao gradom. Pokušavao sam da glumim normalno hodanje, to jest, da sakrijem da mi je desna noga malo kraća. Prvih sto metara mi je išlo odlično, drugih sto metara sam morao intenzivno da mislim o tome. Nije jednostavno, jer godinama mi je bila kraća leva noga, postepeno, sve više i više, i odjednom sasvim suprotno. Obećanja lekara da će se noge vremenom izjednačiti nikako da se ostvare. Ali, danas nećemo ni o mačkama, ni o lekarima.

Danas ćemo o slučajnim i namernim susretima, nezgodnim mimoilaženjima na razlokanim i raskopanim ulicama, na sjebanim putevima gospodnjim, na još sjebanijim raskršćima na tim putevima.

Dakle, šetao sam gradom, prestao sa glumom i obratio pažnju na ljude koje sam sretao. Neke srećem celog života i ništa ne znam o njima, neke poznajem jako kratko i znam sve o njima. Nečije sudbine znam, nečije samo nagađam. I poznata i nepoznata lica rado nemo pričaju svoje sudbine. Nekom se vidi na samom licu, nekom na krivim i upredenim leđima, a nekom na kraćoj nozi. Palo mi je na pamet i to kako je život nekome sasvim udoban, a nekom turoban i težak. Ne mislim samo na smisao nego i na okolnosti.

Kad sam se umorio od glume i od šetnje otišao sam do jednog kafića koji ima baštu u kojoj imate osećaj da sedite u svom dvorištu. I tamo sam nastavio da razmišljam o svim tim sudbinama koje su se izmešale i preplele. Kako je uvaženi profesor kojeg sam sreo na pešačkom prelazu spao na prosjački štap? Štap koji mu je pomagao u hodu je još uvek izgledao gospodski i odudarao je od obuće i odeće na njemu.

Razmišljao sam o čemu razmišlja momak koji nikada u životu ništa nije radio, a parkirao je možda najnoviji tip Mercedesa na samom pešačkom prelazu i profesor sa svojim štapom ne može da se provuče pored njega. Dok besno zatvara vrata možda jebe sve po spisku konstruktorima i modelatorima u tim fabrikama koji kurac već ne izbacuju novi model nego se bruka u ovom poslednjih šest meseci.

Između tog štapa i Mercedesa priznajem da sam se malo setio i sebe. Na poslednjem raskršću, u poslednjoj podeli karata nisam sjajno prošao. Nisam baš sve stavio na pikovu damu, a odigrao keca karo, ali nije mi lako, mučim se, ipak, mislim da iz te muke izvlačim najbolje što mogu.

Koja je i čija je to ruka koja deli te karte i usmerava prste? Ti tamo, a ti tamo. Ti u Siriju, ti u Srbiju, ti u Švedsku, ti možeš kuda poželiš, a ti poslednji ostalo ti je samo da odeš u pizdu materinu. Zvuči jednostavno i prosto, a tako je patetično.

Naručio sam kafu bez šečera i nastavio da i u kafiću posmatram ljude. Tu nije bilo momaka koji su izašli iz najnovijih tipova automobila, fina je to bašta i ne prima baš svakoga, ali nema ni pokislog sveta kao na ulici kojima na licu piše koje ih brige muče.

Jedna zgodna mlada devojka me je posmatrala. Momak koji je sedeo sa njom je bio zabavljen telefonom i ona me je pratila pogledom. Verovatno iz dosade ili zato što sam nekoliko puta menjao mesto i okretao se na sve strane sveta pokušavajući da izbegnem pogled na dve mačke koje su se jurile na susednom zidu i remetile moju udobnost i razmišljanje. Premeštao sam se sa stolice na stolicu, obilazio oko stola, uhvatio pogled nepoznate devojke i najzad se skrasio bez obzira što su mi mačke još uvek bile u vidokrugu.

Premeštanje mi ionako ništa nije vredelo jer su i one htele da iskoriste blagodeti kasnog popodneva igrajući se po zidu koji je šarao zrak zalazećeg sunca.

 

Photo credit: still.epsilon via Foter.com / CC BY

 

Sledeće

Bakterijske infekcije kao uzrok neplodnosti

Fri Sep 30 , 2016
Danas nećemo o mačkamaAutor: Zoran PlećevićDao sam samom sebi pauzu, pekli smo papriku (jeb’o nas ajvar, što bi rekao Milovan) i malo sam prošetao gradom. Pokušavao sam da glumim normalno hodanje, to jest, da sakrijem da mi je desna noga malo kraća. Prvih sto metara mi je išlo odlično, drugih […]