Stare noge

Stare noge

Autor: Zoran Plećević

126049786 Eba51feac9 ZPre nego što je stigao do ulice koja je vodila do Svačega skrenuo je poludesno, pa opet desno, tako da je i dalje išao u pravcu jugozapada. Nije se više premišljao i nastavio je da korača sa rukama na leđima i da šutira konzervu bez ikakvih misli. Nešto fino i milo prijatno ga je golicalo oko srca, punilo mu grudni koš i spuštalo se u stomačnu duplju. Ona praznina mu nije više ličila na teskobu, osećao se prijatno, opušteno, onako kako se davno nije osećao.

Zadovoljno je preo praveći sitnim koracima krupne simetrične kocke po čistom i uspavanom trotoaru, kad najedanput, baš kada je preo najkrupniju kocku i kada mu se ona fina milina polako vraćala iz stomaka u grudi, iz nekog najtamnijeg budžaka izlete neki zlikovac i naočigled dve mačke i tri psa ukrade mu obe noge. Istrže ih iz kukova, stavi ih pod levu mišku i ne osvrćući se, sve grohotom se smejući da je cela ulica odzvanjala otrča nekuda, u pogrešnom pravcu.

Trotoar se istog momenta razbudi i uzburka, nevidljive simetrične kocke izgubiše smisao. Mačke greškom zalajaše, psi zamaukaše. Ukrade mi noge, prozuja mu kroz glavu misao brže od brzine svetlosti. Moje noge, ama, da li je to moguće? Zar i tako nešto može da se dogodi? Šta će mu moje noge kad ima svoje? Zar će da ih ostavi negde i da ih u rezervi drži, da ih menja kad mu se prohte? Koliko pitanja, a nigde ni odgovora, ni nogu. I kako će njemu stajati moje noge? Sigurno mu neće stajati tako dobro kao što su meni stajale, meni su stajale kao salivene, oduvek. I dalje nije prestajalo da mu seva i zuji kroz glavu.

On je to uradio tek onako, u prolazu, ovoga puta mu samo bupnu, bez zujanja i sevanja. Bez ikakvog upozorenja. Kakve su mu namere, ko bi o tome mogao da zna bilo šta, koga da pita? Grozničavo je pokušavao da razmišlja, da se doseti, ali sve je bilo bez ikakve vajde i rezultata, samo mu se čelo orosilo, a i to je bilo od sevanja, zujanja i bupkanja u glavi. U prolazu, bez ikakvog povoda i razloga, takoreći ležerno, istrgao je obe moje noge. O bože! Zar je to moguće, zar se i to događa? I sve to tako usput, opušteno, jedva da sam i primetio. Tiho mi je prišao, s leđa, nisam ga ni čuo, ni opazio, ukrao i otrčao, zamislite samo, u pogrešnom pravcu. O bože! Zar je morao toliko da se smeje, zar je morao obe noge da uzme, zar je morao da otrči u pogrešnom pravcu? I dalje mu je sve bujnije i bujnije sevalo i zujalo kroz glavu, a to sada ništa nije moglo da mu bude od pomoći, samo mu je čelo bilo sve vlažnije.

Šta sad da radim, pitao se dok su psi maukali a mačke režale. Nije mogao da bira i nije mu preostalo ništa drugo, nego da iznenađen nastalom situacijom ljosne u baricu koja se odjednom niotkuda stvorila baš tu i odmah je počela da mu pakosti i da se zlobno cereka. Odmah mu je, za dobrodošlicu ukvasila deo koji je u nju upao i to joj nije bilo dosta nego je potpomognuta uzburkanim trotoarom nastavila sa kvašenjem.

Stade, zapravo, to se tako samo kaže, jer kako je priličilo njegovom trenutnom stanju ni u kom slučaju nije mogao da stoji. Dakle, stade da zapomaže:

„Drž'te lopova, drž'te lopova! Ovamo ljudi, ovamo. Ovamo ljudi, drž'te lopova! Ukrao mi je noge!“

O, čoveku je jako nezgodno bez nogu, teško, nemoguće je ovako, sevalo mu je, ali ovoga puta ne samo kroz glavu kao trenutak ranije. Najviše i najveselije je sevao onaj deo koji je prvi ljosnuo u baricu i možda jedini koji se zbog toga nije brinuo, čak se i obradovao, sudeći po meškoljenju.

Tek nekoliko trenutaka je bio u tom stanju, bez nogu i ako možete da poverujete u ovu priču, nimalo mu nije bilo prijatno. Bez malog prsta na nozi nije prijatno, bez nokta na tom malom prstu nije prijatno. A kako može da bude bez nogu? Bez nogu je užasno, grozno, još gore, ne može da se opiše. Nema tih reči.

„Vrati mi noge!“, urlao je iz sve snage.

Da mi je samo da znam zašto ih je uzeo? Šta će mu? Kakve su mu namere? Dobre nisu, nego izopačene i to preko svake mere, sigurno. A šta ako ih više nikada ne vrati? Zar ću kroz život bez nogu? Kako ću? Premlad sam, isuviše sam mlad da mi se tako nešto dogodi, tek sam krenuo u život. Kako ću fudbal da igram? Bestidno slaga nikog drugog do samog sebe i ne trepnu, a svi oko njega su znali da ne samo što nikada u životu nije zaigrao fudbal, nego nije voleo ni da ga gleda. Nikada. Ako bi ikada iz nekog razloga ukinuli fudbal, niko nije verovao da bi on i saznao za tu vest.

Nisam naučio, ne mogu bez nogu, ne mogu. Moram brzo nešto da preduzmem, moram nešto da uradim, odmah, bez oklevanja. Odmah, ali šta? Da vičem, da urlam koliko me grlo nosi? Neko će već da naiđe, neko mora da naiđe, neko će da me čuje. Ako budem vikao iz sve snage neko će da me čuje i zaustaviće tog zlikovca.

„Zaustavite tog čoveka, zaustavite tog zlikovca! Ukrao mi je noge, obe noge mi je ukrao! To pod miškom nisu njegove nego moje noge. Zaustavite ga!“

Nije mogao da se pomera, nije mogao da razmišlja, samo mu je sve više sevalo kroz, znate već koji deo.

„Ne mogu bez nogu, ne mogu!“

Zaurlao je koliko ga je grlo nosilo. Šta mu je osim toga bilo na raspolaganju? Šta je drugo mogao da učini? Ničega nije mogao da se seti i nastavio je da urla, plače i zapomaže.

„Vrati mi moje noge.“

Međutim, istog trenutka sve oko njega se zamrači i primiri, prestade čak i vetar da ćarlija. Trotoaru na pamet više nije padalo da se talasa, činilo mu se kao da je potpuno sam na planeti, a njegov plač se izgubi u gluvoj noći i niko ga ne ču.

„Vrati mi moje noge.“

Osluškivao je između dva jecaja. Ništa, samo odjek njegovih jecaja. Vrteo se i okretao oko sebe koliko je mogao, onoliko koliko mu je stanje dozvoljavalo, stavljao dlan iza uvceta, naizmenično i levog i desnog, napregnuto osluškivao. Ništa, baš ništa nije mogao da čuje, osim sopstvenog plača, stenjanja, kukanja i zapomaganja.

„Ne mogu bez nogu, ne mogu!“

Niko vrata da odškrine, niko sa prozora da proviri. Nikoga ni ulicom da naiđe, kao da je ukleta. Kao da je izvan svega, izvan stvarnog života.

„Vrati mi moje noge!“

Meškoljio se u barici bez ikakvog izgleda i mogućnosti da se iz nje izbavi. Ni pomeranje nije pomagalo, barica je išla za njim, pratila ga u kuk. Seti se tada novih pantalona i novih cipela koje je kupio prošle nedelje i kad pomisli da ih je danas tek drugi put obukao i obuo spopade ga pravi napad besa.

„Uhvatite zlikovca, uhvatite zlikovca!“

Dve glasne žice popustiše i pobuniše se zbog tolikog napora, jedna je čak htela da otkaže poslušnost i da odmah ode kući, ali je ostale ubediše da se strpi još malo.

„Uhvatite zlikovca, uhvatite zlikovca!“

Da mi je barem jednu nogu ostavio, jednu jedinu, moju levicu, sa mojom levicom bih bio na konju. Skakutajući bih potražio štap, a sa jednom nogom i štapom stigao bih ja tog zlikovca i presudio bih mu na licu mesta. Po kratkom postupku i presudio i presudu izvršio, odmah, pomisli u pravom napadu besa.

„Zaustavite zlikovca!“

Nije stigao da ponovi po drugi put kada se najedanput oko njega sa svih strana začuše koraci i galama. Poče i vetar ponovo da ćarlija. Ulica se za tili čas ispuni mladim ljudima koji su izleteli iz kuće pri samom kraju ulice i svi se sjatiše oko njega. Okretao se u barici, kvasio se sve više, ako je to ikako bilo moguće i gledao nepoznate momke kako trčkaraju na svojim nogama, kako ih savijaju i ispružaju. Kao što je i on to nekada, stotinama puta opušteno i spontano radio. Zavideo im je, o kako im je strahovito zavideo ili je to možda bila preblaga reč.

Oni trče, na svojim nogama trče, stoje, kreću se, mogu i da se šetaju, mogu da čučnu ako požele, mogu da rade šta god hoće. Svi imaju po dve, a ja nemam ni jednu, davim se u ovoj podmukloj barici koja mi se još podmuklije cereka i bezuspešno zapomažem. Nije više mogao od zavisti da ih gleda i zaboravi na baricu i na deo tela koji je bio u njoj, zažmuri na oba oka i iz sveg glasa poče da se dere:

 „Uhvatite ga, ukrao mi je noge, obe noge mi je ukrao, uhvatite ga!“, onim glasnim žicama nikako nije bilo milo i bile su sve ljuće. Bunile su se žestoko, ali u opštoj gužvi niko ih nije čuo.

„Tamo je otišao, onom ulicom, pogrešnim pravcem! Uhvatite ga, obe noge mi je ukrao!“

„Šta se dernjaš, kao da samo tebi nešto fali?“

„Uhvatite ga, uhvatite ga! Pobeći će!“

„Prestani, uznemirićeš ceo kraj.“

„Ali moje noge, kako da prestanem kad sam ostao bez nogu. Onaj zlikovac ih je ukrao, stavio ih je pod mišku i pobegao tamo, u pogrešnom pravcu.“

Nisu se potrudili ni da ga saslušaju kako valja, do kraja, kao čoveka, a on je mogao još da zapomaže, samo da je imao ko da sluša. Čuo je on da se neke glasne žice bune, ali ko bi u tom trenutku mario za glasne žice. Gledao je za onim momcima koji su odjurili, na svojim nogama i od njih je ostao samo bat koraka iz druge ulice.

Ipak, i dalje ne mareći za glasne žice nastavio je da viče za njima, urlao je, plakao i opet zapomagao. Poslednje svoje nade je u njih polagao, a oni odjuriše nekuda bez i jedne reči. Zamakao je i poslednji, više nije mogao ni da ih vidi ni da ih čuje. Ponovo je ostao sam samcijat u svojoj barici. Dupe mu je bilo već sasvim mokro, o tome više ne bi trebalo trošiti reči, ni o tome da se što se više cimao i okretao bivao je sve mokriji.

Ceo život mu odjedared minu pred očima. I praćakanje u majčinoj utrobi, prvi pokušaji da stane na noge, prvi koraci u šetalici, prvi koraci izvan šetalice, majčin široki osmeh dok ga je čekala kod vrata sa raširenim rukama. Odjednom, video je sve svoje šetnje i sva svoja trčanja po livadama, mogao je da izbroji svaki korak.

Pored  njega je još uvek stajala ona crvena, koka-kola konzerva koju je do malopre, dok je imao noge šutirao. Gledali su se tupo, ne progovarajući ni reč, kao da su danima u toj barici zajedno, da im nema izlaza. Već je počeo gorko da očajava kada se oni momci ponovo začuše. Galama je dopirala iz daljine, iz treće ili četvrte ulice, ali se približavala, bio je siguran. Osluškivao je pomno, ne gledajući više konzervu, već u pravcu odakle se čula buka. Kada su utrčali u ulicu, galameći kao da beže pred đavolom, video je, na svoju veliku radost da jedan od njih pod miškom nosi njegove noge. Trčao je na samom čelu, a da su sigurno njegove poznao je odmah po novim cipelama. Momak ih je nosio po jednu pod svakom miškom i jurio je pravo prema njemu.

„Evo ti noge, jebale te noge.“

Protrča pored njega momčić u punom trku i prezrivo mu baci noge u lice.

„Gde ste ih našli, gde ste ih našli?“

„Dereš se kao lud.“

„Peniš bez razloga.“

„Gde ste ih našli?“

„Čovek se samo šalio, a mi od tebe ne možemo na miru ni karte da igramo.“

Protrčali su i svi ostali pored njega kao u nekom mimotrku i svi do jednog su ga grdili što je napravio toliko buke ni oko čega. Svi do jednoga su zaista imali ozbiljne primedbe na njegovo ponašanje i galamu koju je pravio. Za razliku od njih, on nije tako mislio. Upravo je mislio sasvim suprotno i pogotovo nije mislio da je urlao i penio bez razloga.

Gledao ih je kako mu leže tamo gde je nekada bilo krilo, a onda je uhvatio da ih grli i ljubi, svoje noge, koje do tada nije doživljavao toliko važno i bitno. Skoro da o njima nikada nije ni razmišljao, a kada je ponekad i razmišljao bilo je to na sasvim drugi način i u drugačijem svetlu. Sada nije smeo samom sebi da prizna, ali je oduvek smatrao da su isuviše kratke i da su pomalo krive.

Njemu se buka isplatila, bio je ubeđen. Isplatila mu se dernjava, znao je da treba da se dernja. Doduše, ništa drugo mu nije preostajalo.

„Gde je taj zlikovac?“

„Čovek se samo šalio, obešenjak je to.“

„Obešenjak, obešenjak, voli da se šali.“

„Kakav obešenjak? Zlikovac je to pravi.“

„Ne preteruj, kakav zlikovac?“

„Ukrao mi je noge, znači da je zlikovac.“

„Ma obešenjak je on, samo se šalio.“     

„Zar je to šala?“

„Jeste, šala je.“

„Ukrasti noge čoveku koji se šeta po mesečini i nije neka šala.“

„Mi smo se slatko smejali.“

„Ni hvala da nam kažeš.“            

Bi mu krivo zbog toga toliko da se naprosto zaprepasti i požuri da to popravi, ali mišljenje o zlikovcu nije menjao.

„Puno vam hvala, momci. Izvinite što vam to nisam rekao odmah, hvala vam od sveg srca, ali, tog zlikovca kad uhvatim, teško njemu.“

„Opet on zlikovac, uhvatio se za to i ne popušta. Obešenjak je on, kažemo ti, samo se šalio.“

„Gde je taj obešenjak da malo popričam sa njim?“

„Eno ga, iza ćoška, vreba, nameračio se na tebe. Ko zna šta ti je još smislio?“

Kada je čuo da je zlikovac iza ćoška, da i dalje vreba, da smišlja nove pakosti, ućutao je i bez ijedne reči skočio. Naravno, koliko se to bez nogu može, a ruku na srce, može se zaista malo, skoro nimalo. Ni u kom slučaju ne bi moglo da se kaže da mu nije bilo teško da prestane da ih grli i ljubi, da im obećava kule i gradove, te iste noge koje je do samo pre nekoliko sati tako malo cenio i poštovao, skoro mrzeo i prezirao samo zbog toga što su bile malo krive i kraće nego što bi on voleo. Zaboravio je da nikada nije vodio računa o njima, da ih nije redovno prao i menjao čarape. Da stigne onog zlikovca i presudi mu na licu mesta bila je misao koja ga je terala napred.

Dakle, skočio je, ostatak posla su obavile noge. Same su se uklopile na svoje staro mesto i ne časeći ni časa pojurile su za njim. Do malopre su bile bespomoćne, a sada su bile spremne na sve. Momci, kojima je sada naravno, kada su prekinuli sa kartanjem stalo samo do nove zabave, pokušaše na silu da ga zadrže, da još koji minut raspravljaju sa njim, da jasno utvrde ko je zlikovac, a ko obešenjak, naprosto, da se zabave. Ote im se, jer ipak, šale radi, samo su ga ovlaš držali i nije bilo nikakve zle namere sa njihove strane. On pojuri kao metak, a oni, mada teška srca, odoše natrag u kuću da nastave sa kartanjem.

Krivac za njegove nedaće, obešenjak, koji je do tada stajao u osami, sakriven, i virio iza ćoška glasno se smejući, tako slatko da su mu suze išle i na oči i pored njih, uplaši se kada ga ugleda kako trči prema njemu. Pojuri i sam kao bez glave, kao divlja mačka. No, ni Zo nije bio za potcenjivanje, bes koji je punom parom buktao u njemu davao mu je krila. Najbesniji je bio deo koji se tako ponosno vinuo iz barice i imao je raketni pogon. Noge su ga zbog neviđene radosti što su opet zajedno, svi na okupu, što im je svečano obećano da će se ubuduće brinuti i voditi računa o njima, slušale kao nikada pre.

Projurili su kao prave furije tri puta pored tri benzinske pumpe, a kada su u četvrtom krugu naišli, bila je završena i četvrta i upravo je bilo svečano puštanje u rad. Dok su na proslavi veselo otvarali šampanjac, obešenjak je mogao samo da posmatra šta se dešava i da žali što ne može i tu da svrati da izvodi svoje obesti i bezobrazluke. U tom trenutku nepažnje Zo ga sustiže, dograbi ga levom rukom za prsluk, a desnu je stegao u pesnicu spreman da ga svom snagom tresne. Njega nije zanimalo šta se događa na benzinskoj pumpi, ko otvara šampanjac i ko ga pije, ali obešenjak ga ne zaustavljajući trk skinu, stiže čak i da mu klimne glavom u znak zahvalnosti, a prsluk osta u njegovim rukama.

Bio je to najobičniji prsluk od proste seljačke vune, poprilično težak i obešenjak, tako olakšan, ne gledajući više prema benzinskoj pumpi, naglo pojača tempo, a on opterećen tim istim prslukom uspori, izgubi korak sa njim i kada su bili pored planinarskog doma izmače mu, izgubi se. Nastavio je ne posustajući i jedno vreme je trčao prateći prašinu koja je ostajala za njim, ali kako je vreme odmicalo i blagi vetar ćarlijao, prašina prestade da mu bude saveznik.

Pobeže mi, umače, izgubi se obešenjak kleti, prozuja mu sa sve kletvom kroz glavu. Nigde ga nema i prašina se slegla za njim, i ona je na njegovoj strani. Kakav obešenjak, zlikovac je to pravi, od najgore sorte. Mislio je da nimalo nije pogrešio, sada mu je to opet samo sevalo, ovoga puta samo kroz glavu i koliko je bio besan ni zlikovac mu u tom trenutku nije bila dovoljno jaka reč, ali teže i ozbiljnije uprkos teškom razmišljanju nije mogao da se seti.

Pogleda u onaj prsluk od seljačke vune koji je još uvek držao u ruci i bez imalo razmišljanja ga zavrljači preko glave u prvi jendek, nikako ne prestajući sa trčanjem pretraži sva mesta gde se okupljaju obešenjaci, sve budžake u kojima ih je viđao i kojih je mogao da se seti. Nigde ga nije našao, nigde ništa nije čuo o njemu, a gde su se u to vreme okupljali zlikovci i zlotvori nije imao pojma. Zlotvor, to je bila poslednja reč koja mu je pala na pamet i sada dok je trčao punim trkom vagao je koja reč ima veću težinu.

Ne usporavajući ni za jotu nastavio je da trči zajedno sa ulicom koja mu je pravila društvo i jurila pored njega. Sada je trčao bez ikakvog razloga i potrebe, možda su to noge na koje je već prestao da misli radile same od sebe dok se njemu u glavi rojilo i bio zaokupljen svakakvim mislima.

Jureći besomučno, glavom bez obzira, uhvaćen u zamku sopstvene inercije stiže u svoje naselje, ali iz sasvim drugog pravca nego što inače dolazi. Kad tamo?

                                                   (odlomak iz romana Šetnja po mesečini)

 Photo credit: stucklo6an via Foter.com / CC BY-NC-ND

 

Sledeće

Prikaz slučaja PTSP-a (Dio peti)

Sat Aug 6 , 2016
Stare nogeAutor: Zoran PlećevićPre nego što je stigao do ulice koja je vodila do Svačega skrenuo je poludesno, pa opet desno, tako da je i dalje išao u pravcu jugozapada. Nije se više premišljao i nastavio je da korača sa rukama na leđima i da šutira konzervu bez ikakvih misli. […]