O tapšanju i šaputanju

O tapšanju i šaputanju

Autor: Vera Vujičić

Drskost Kod Dece 680x450Moguće je da svi mi zamišljamo kako smo kulturni i pristojni, i kako su nam maniri fini. Takođe, možda verujemo i da smo decu sasvim lepo vaspitali. Istovremeno, imam utisak da mnogi od nas o ovoj temi uopšte ni ne razmišljaju.

Sam izraz, bon-ton, možda ima loš imidž. Verovatno zbog toga što se tom temom često bave izveštačene osobe, insistirajući na nekim krutim, davno prevaziđenim pravilima. Jer, u životu se sve menja i prilagođava vremenu. Ipak, potreba za kodeksom ponašanja, uvek postoji. Možemo mi sad  da okarakterišemo lepe manire  kao snobizam ili ugrožavanje lične slobode, ali pristojnost i poštovanje pravila su ono, što nas definiše kao civilizovane, a odvaja od varvara.

Biti vaspitan i kulturan i imati isto takvu decu, oduvek je bila zlatna značka na reveru svakog civilizovanog čoveka. Uljudnosti i poštovanje reda imaju veliku važnost, bez obzira da li živimo u velegradu ili u malom mestu, da li smo izučili visoke škole ili obrađujemo zemlju, Jer, neke stvari nikada ne izlaze iz mode. Recimo, crne cipele, ali i pristojnost, takođe.

Očigledno je da se manirima i pristojnom ponašanju više ne pridaje značaj koji se nekada, donedavno, prosto podrazumevao. Od malena, deca su učila da lepo sede, da odgovaraju na pitanja, da se pristojno pozdrave, kažu, hvala i molim, da ne govore preglasno, ne upadaju u reč, da ne srču supu i ne čačkaju nos. Čim sedneš za sto, stavi salvetu u krilo! Ne grizi hleb, lepo odlomi malo parče, žvaći zatvorenih usta, nikako ne govori dok ne progutaš zalogaj…

Kasnije, tokom odrastanja, učile su se nove lekcije: ko prvi pruža ruku, ko sedi levo, a ko desno. Pa, odmicanje i primicanje stolice, pridržavanje kaputa, otvaranje vrata i svašta još.

No, sve je to, što bi moja tetka Zaga rekla, kelnerski bonton. Ima pored toga još mnogo, mnogo važnih stvari, koje bi trebalo da znamo i da ih se pridržavamo.

Čini mi se da ljudi sve glasnije i glasnije govore, prosto, viču! Ne predlažem baš neko ,,šaputanje na jastuku”, ali ako ne razgovaramo sa gluvim komšijom, broj decibela treba smanjiti i svesti na normalu. Onda, to već odomaćeno psovanje! Psovke više ni nisu izraz frustracije, ljutnje ili afekta. Ne, sada su postale uzrečice i potštapalice. Čak i sasvim mala deca psuju, k’o kočijaši. Stvarno, nije lepo!

U autobusima, znate i sami. Jedni vode preglasne i detaljne  telefonske razgovore, često neumesne, a drugi vrlo pomno gledaju kroz prozor, ne bi li izbegli da vide starca ili trudnicu, kojima bi svakako trebalo ustupiti mesto. Ko to ne radi, nevaspitan je.

O sveprisutnom selfiranju i tekstiranju, da ne govorim! To je manija! Pristojan čovek na javnom mestu ili u poseti, telefon ne stavlja na sto, nego ga podesi na ,,vibriranje” i ne dira ga, izuzev u zbilja hitnim slučajevima.

U pristojnost, takođe, spada i to, da pomognemo drugima, kad god možemo, da čestitamo i pohvalimo tuđi uspeh, da poštujemo tuđu privatnost, prostor i vreme, da ne vređamo neistomišljenike, da ne kasnimo, da ne naređujemo, nego da zamolimo, ali i da vodimo računa o ličnoj higijeni i izgledu. I još mnogo toga, što verovatno, svi znamo, samo treba da u delo sprovedemo.

Dobar dan i doviđenja, polako iščezavaju iz rečnika mnogih. Stvarno mi smeta kad se neko ne javlja komšijama, posebno u liftu. Stojite tako, na dva kvadratna metra i pretvarate se da jedan drugog ne vidite! Ne samo da je nekulturno, nego je i glupo!

Ignorisanje prisutnih je posebna nekultura. Na nekom većem skupu, ne može se baš sa svih dvadesetak osoba razgovarati. Ali je ipak nepristojno uhvatiti jednog sagovornika i ne ispuštati ga iz kandži, a druge, u međuvremenu totalno zapostaviti. Gurkanje i došaptavanje su poseban prostakluk. Šaputanje u društvu je potpuno neprihvatljivo.

Red i pristojnost su važni na svakom, pa i na radnom mestu, u saobraćaju, na ulici, naravno, i u prirodi. Bacanje otpadaka i opušaka je znak primitivizma, a još veći je ne pokupiti za svojim psom. To je bezobrazluk i nevaspitanje, stvarno, sramota!

Naravno, niko se naučen nije rodio, a ni nema svako tu mogućnost da u svojoj najužoj sredini savlada sve finese. Neminovno, svako se nađe prvi put u nekoj situaciji, bilo da je to sahrana, svečana večera, intervju za posao ili poseta operi ili koncertu.

Što se toga tiče, posebno me iritira tapšanje između stavova, ili pre samog kraja kompozicije. Suzdržite oduševljenje, sačekajte još desetak sekundi. I  tih par poslednjih taktova su takođe deo muzičkog dela, trebalo bi i to da čujemo. Ovi što tapšu između stavova su posebna priča. Pa, zar ne primećuju da su jedini ili malobrojni, da  većina ljudi u publici mirno čeka nastavak programa!

Nije strašno da nešto ne znamo. Strašno je ako umišljamo da znamo ono što ne znamo.

U takvim situacijama, najbolje je biti oprezan, ne zaletati se, već pratiti šta drugi rade.

Postoji jedna naša izreka, koju su nam od detinjstva pominjali, kada bi hteli da kritikuju naše ponašanje: Pa, nisi, bre, u kafani!

Dakle, u kafani, možemo da se raspištoljimo i razularimo, kad već jesmo tamo, zar ne?! Ne, naprotiv! Na javnom mestu moramo više da vodimo računa o svom vladanju, a posebno, o vladanju svoje dece.

U posetama, takođe! Svi znamo one goste, koji kad vam prekorače prag, smatraju da su njihova deca vaša briga. Svoje mile anđelčiće puste da  jurcaju kroz vašu kuću, ruše stvari, lupaju po klaviru, vrište i skaču, da vam prave novi raspored nameštaja i pri tom rezbare vaš parket. Od te  halabuke se ne može ni razgovarati, a ni živeti!

Roditelji se ne uzbuđuju, jer – deca su to. Mali su, pa ne razumeju.

Naravno da i mala deca razumeju vrlo dobro, mada nisu ona kriva što su nevaspitana i nemoguća. Što, iako slatki i potencijalno dragi i šarmantni, polako postanu drugima ne baš mnogo simpatični.

Lepo je rekao Fred Aster, taj čuveni uglađeni gospodin: Nema za dete težeg zadatka, od toga da nauči da se pristojno vlada, a bez očiglednog primera pred sobom.

Zato, vodite računa, deca vas gledaju.

Next Post

Lažni život na društvenim mrežama

Tue Aug 16 , 2016
O tapšanju i šaputanjuAutor: Vera VujičićMoguće je da svi mi zamišljamo kako smo kulturni i pristojni, i kako su nam maniri fini. Takođe, možda verujemo i da smo decu sasvim lepo vaspitali. Istovremeno, imam utisak da mnogi od nas o ovoj temi uopšte ni ne razmišljaju.Sam izraz, bon-ton, možda ima […]

Preporučujemo...