Devojke

Devojke

Autor: Zoran Plećević

13931707 1089198084461341 1767682972 OIma nešto na meni što devojke neodoljivo odbija od mene

Po stanici su se muvale neke devojke i ja sam prestao da slušam da bih mogao da im posvetim svu raspoloživu pažnju. Izgledale su kao studentikice, nisam bio baš najsigurniji i na nas nisu obratile ni minimum pažnje. Ja sam ih gledao i svašta mi je padalo na pamet, možda i nisu studentice ali odlično izgledaju. Srednjoškolke vole da izgledaju kao studentice.

Obratite pažnju na nas dvojicu, nama je svejedno da li ste studentice ili srednjoškolke.

Da postanem čudo promiskuiteta je san koji stalno sanjam. Nerviraju me bubuljice na vratu, ne mogu da ih iscedim ni da ih zaboravim, šta da se radi? Velikodušno opraštam sebi što sam seksualno opterećen i što samo na to mislim. Povući ću se u tihog i smernog manijaka. Šta mi fali? Ništa, opterećen sam sasvim dovoljno, imam i bubuljice na vratu, obesiću se o prvu grančicu na koju naiđem. Manijaci se i za grančice hvataju.

Kosa mi je sva u neredu i ako razmažem malo piva koje mi teško ide, možda ću je malo srediti. A kad je sredim možda će me one studentice primetiti, ako opet naiđu. Neću da postanem manijak, neću da se vešam o prvu grančicu na koju naiđem, neću ni o poslednju. Jesam seksualno opterećen, ali nisam manijak. Ja sve osećam u stomaku. I dobre i loše stvari, sve, kod mene je duša, ako je imam, siguran sam, u želucu. I ljubav.

„Još razmišljaš o devojci koju si sreo sinoć?“, pitao me je Vragoslav

„Razmišljam.“

„Nema šta tu da se razmišlja, uhvatiš je za ruku i vodiš je kući.“

„Znam.“

Dok smo sedeli u staničnoj birtiji i pili ko zna koje pivo, primetio sam da stalno petlja po džepovima i da nema čime da pripali cigaretu. Otišao sam do kioska i kupio jeftin upaljač. Vratio sam se za sto i gurnuo mu upaljač. Uzeo ga je plašljivo i pogledao.

„Za mene?“

„Za tebe.“

„Hvala“, rekao je i odložio čašu nesigurnom rukom. „Znaš da ja nisam kabadahija i ništak?“

„Znam.“

„Ako još uvek pišeš onu priču, ubaci i mene, ali kao mučenika.“

„Važi.“

„Ne kao kabadahiju i ništaka.“

„Važi, Vragoslave, važi.“

Pripaljivao je cigaretu novim upaljačem i gledao kroz prozor. Na peronu su se opet skupile devojke koje su ličile na studentice.

„Ove studentice baš zgodne.“

„Koje studentice?“

„Ove što čekaju autobus.“

„To su srednjoškolke.“

„Otkud znaš? Ne izgledaju kao srednjoškolke.“

„Sve ja njih znam, slušaj ti mene, sve sam ja to već odavno pojebao.“

Izašao sam napolje, sada već bez ikakvog izgleda da otputujem i vidim devojku koju sam sreo sinoć. Stajao sam i posmatrao prašnjave autobuse, onaj sa srednjoškolkama je već izlazio iz stanice. Otišao sam do klozeta i kada sam se ponovo vratio na peron jedan pas, lutalica mi se motao oko nogu. Ritnuo sam ga nogom. Išao sam ispljuvanim peronom i odjednom mi se digao bez razloga. Okrenuo sam se, ni jednog dupenceta nije bilo na vidiku, ni jednog para nogu. One srednjoškolke koje liče na studentice su već otišle. Ova erekcija je zakasnela reakcija.

Šta to tako neodoljivo odbija devojke od mene?

„Kako si znao da nisu studentice, mislim, jesi li ih stvarno sve jebao?“

„Sve, ali ko im jebe mater.“

„Ja nemam ništa ni protiv srednjoškolki.“

„Ko im jebe mater, svima.“

Vragoslav je uvek takav kad se razljuti. Šta ga je sada razljutilo, šta se dogodilo dok sam bio u klozetu? Ko ga je rasrdio? Gledao sam po kafani ali sve je bilo uobičajeno, isto kao pre nego što sam izašao.

„Vragoslave, hajdemo sa ove autobuske stanice, nema nade da noćas negde otputujem.“

Psovao je i dalje a ja sam seo i vrhom prsta šutnuo bubu koja je pretrčavala dijagonalno preko stola. Mislio sam da će pasti na leđa, ali nije, dočekala se na noge i odjurila prema Vragoslavu. Ipak, nije imala sreće, on je nehotice zgnječi dok je lupao flašom o sto.

„Ko im jebe mater.“

To je u redu, ko im jebe mater i srednjoškolkama i studenticama, to je u redu ako je mislio na njih. Ali buba, zar je mislila da je kod Vragoslava sigurnija nego kod mene?

„Idemo, samo,  još po jedno pivo da popijemo.“

Pa, bubice mala, prevarila si se. Kod mene ti nije pretila smrtna opasnost, ali ti si izabrala njega.

„Ko im jebe majku, svima.“

Ta njegova ležernost i lakoća u svemu što radi, kao da nije ni primetio da ju je ubio. Uvek je bio takav.

„Da popijemo pivo pa idemo na jedno mesto.“

Uzeću narandžasti ranac i otići ću u brda. Dobro ću pogledati iza sebe.

„Popićemo i kafu tamo.“

„Ranac na leđa, pa u brda.“

„Šta si rekao?“

„Malo sam glasnije razmišljao.“

Pogledao me je ali nije rekao ništa, popio je malo piva i podrignuo.

Želim mrežu za spavanje i mrežaste čarape na nogama moje devojke.

„Da popijemo ovo pa da idemo. Nije daleko, za pet minuta smo tamo.“

Stvarno želim te mreže.

„Ima dve ribe tamo.“

Zar je puno to što želim?

„Znaš kakve su ribe, k'o bombe. Jedna je rekla da joj se puno sviđaš.“

Te mreže, nabaviću ja to. I mreže i devojku.

„Poznajem ih odavno, obradovaće se kad nas vide, popićemo i kafu.“

Ja ne ustajem u cik zore, ne trudim se, ne otvaram širom prozore svoje. Ne otvaram ih uopšte.

„Ovo da popijemo pa idemo.“

Zanat mi stvarno nije isplativ, a i ne volim to što radim. Više bih voleo da budem skeledžija, da prevozim ljude preko reke. Tamo gde je nekad bilo ono more, tamo su sada velike reke. Oni žure a ja opljunem u dlanove pa povučem konopac. Pa vuci, vuci i za čas smo tamo, na drugoj obali. Ponekad, opet vidim, ljudi uživaju, dečica gledaju virove, (može i neka riba da se praćne) sunce ogrejalo, milina božja a ja se samo naslonim na konopac, uživam i ja. I ponekad, tek ponekad, da ne stojimo baš na jednom mestu povučem konopac, pa opet uživanje.

„Idemo. Šta spavaš?“

Da se uvučem među tvoje butine nije jedina stvar o kojoj razmišljam.

„Ribe su k'o bombe.“

Ipak, samo o tome razmišljam. Stvarno sam seksualno opterećen, samo mislim o tim butinama i tim mrežicama na tim butinama.

„Nemoj da spavaš, idemo.“

„Vragoslave, gde mi to idemo?“

„Rekao sam ti, kod dve ribe. Jedna je rekla da joj se mnogo sviđaš.“

„Koja?“

„Ne poznaješ je, večeras ću vas upoznati.“

Možda ima mrežaste čarape?

„A hoćemo li mi njih da jebemo?“

„Jebaćemo, nego šta.“

Sad mi je lakše, ubi me apstinencija, kao da sam u celibatu.

Izašli smo u mrak.

„Što ne osvetle ove ulice? Polomiću noge.“

Ili, bolje da budem lampadžija, da svetlim ljudima u mraku? Naiđe neki zakasneli šetač, neke dve bitange, kao ja i Vragoslav ili još bolje, neki umorni radnik sa teškog rada a ulica sva u džombama, može i neka barica da bude. Čim vidim odmah upalim lampu i podignem, celu ulicu osvetlim (i dve sporedne). Onda brže požurim u neku drugu ulicu, jer nema kod nas te ulice koja nije u džombama ili da nije nekim kanalom prokopana. I tako, svake noći, od sumraka do svitanja obilazim ceo grad a onda na zaslužen odmor do uveče, do prvog mraka.

„Jebem mu mater, sve same džombe. Stigli smo, na prvom spratu.“

Mreže mi ne izlaze iz glave. I butine i mreže.

„Vidiš li, upaljeno je svetlo.“

Mrežaste čarape.

„Ovaj stan.“

Zvrc jednom, pa zvrc drugi put i ništa. Treći put nije sklonio ruku. Da bi mu bilo udobnije, naslonio se. Najzad, vrata se otvoriše ako to može da se kaže ako su se otvorila jedva dva milimetra.

„Ko je?“

„To sam ja, Vragoslav. Videli smo svetlo pa smo navratili.“

Vrata se otvoriše. Sada su zaista bila otvorena i u njima je stajala devojka. Povukla je promaja, a ona, tako mi se na prvi pogled učinilo je bila izuzetna, lepršava, razgolićena. Samo je stajala držeći se za vrata i kao da je bila malo bledunjava ili se to samo činilo zbog lošeg osvetljenja u hodniku.

„Ovo je Dragan.“

„Čekajte da se obučem“, čulo se iz sobe.

„Zdravo“, rekao sam.

„Šta ste se prepale? Ovo je Dragan, moj ortak, dobar je momak.“

„Pa dobro bre, Vragoslave, gde si ti? Nema te nema pa dođeš u ponoć.“

„Jel' to Vragoslav došao sa Zvonkom?“, opet se čulo iz sobe.

Niko joj nije odgovorio. Svi smo još uvek stajali u dovratku i gledali se. Nisam znao kako su se osećali ostali učesnici tog malog događaja ili kako se uopšte treba osećati u takvim situacijama, ali ja sam se osećao glupo i već sam hteo da zbrišem kada se domaćica koliko toliko oslobodi i koliko toliko srdačno nas pozva unutra. Upalila je još jednu sijalicu i osmehnula se. Stvarno je bila zgodna, bez obzira na bledunjavost koja je sada pri boljem svetlu bila očigledna. Osmehnula nam se još jednom i okrenula se. Tada sam primetio da joj nešto nedostaje, više je to bio osećaj nego samo zapažanje. Nešto joj fali, nešto što je svakoj devojci bez obzira koliko je zgodna apsolutno potrebno. Nešto bez čega se ne može. Nisam mogao da se dosetim šta, ali sam znao da nešto ne valja.

Nije imala čarape, ali nije bilo to što sam primetio da nedostaje. Zatečen nedostatkom nisam ni stigao da razmišljam kojoj devojci se sviđam i da li se nekoj uopšte sviđam ili je to Vragoslav rekao tek onako

Setio sam se najzad, ali to čega sam se setio nije mi se nimalo dopalo. Devojka nije imala dupe, tako dobra i zgodna a bez dupeta. Raspametio sam se. Nema, jednostavno ga nema. Kao da je do malopre bilo tu, sve je govorilo u prilog tome. Možda ga je na trenutak skinula, da se ohladi ili tako nešto. Možda ima dva pa ih menja po potrebi i sada smo je zatekli u nevreme.

Najzad smo ušli, ona se pomerila u stranu i propustila nas. Devojka čiji glas smo samo čuli je bila obučena u neku ludu haljinu a dve noge, za divno čudo, pomislio sam, nije ih imala više, su pošto poto htele da zbrišu, nekud. Međutim, ona ih umiri jednim običnim prekrštanjem, jedna preko druge i sve je bilo sređeno. Bile su nemirne i dalje ali su bile tu. Krajnje jednostavno, pomislio sam i opet se razveselio jer sam već bio tužan zbog onog dupeta. Nije bila previše lepa ali je bila kompletna, stavila je cvikere i opet pitala za Zvonka.

„Ja i ne poznajem Zvonka“, rekao sam.

„Nismo ga videli“, rekao je Vragoslav.

„Ja sam Dragan.“

Rekao sam i nasmešio se pokušavajući da dam malo duha trenutku koji kao da je postao očajan konstatacijom da nema Zvonka.

„Radojka“, rekla je devojka sa prekrštenim nogama.

„Ja sam Milena“, rekla je devojka bez dupeta.

„To je moj drugar, Dragan. Dobar je momak, piše neke pesme, priče i ta sranja.

„Hoćete li da jedete sa nama?“, opet je pitala devojka sa prekrštenim nogama.

„Jebote bog, baš sam gladan a uopšte se nisam setio“, prodera se Vragoslav.

„Sad ću ja“, rekla je Radojka i značajno me pogledala dok je odlazila u kuhinju.

Možda se njoj sviđam?

„Ima i rakije“, rekla je Milena ali se nije pomerila sa kauča na koji je sela podmetnuvši noge pod dupe koje nije imala.

Zaista je neverovatno koliko me je to dupe kojeg zapravo nije ni bilo okupiralo i koliko mi je privuklo pažnju. Kako smo ušli u ovaj stan samo sam na njeno dupe mislio. Šta je moglo da se dogodi, šta se sa njim desilo? Zar je moguće da joj majka priroda priredi tako nešto? Sigurno tako peca frajere. Ako sam ja toliko zainteresovan, verovatno su i ostali momci. U tom slučaju, dupe joj dođe kao varalica

Vragoslav ne obraća pažnju, ne primećuje ništa. Dobro se poznaju i trebao je već da primeti. Gledao sam ga, pričao je neke gluposti a ona ga je samo slušala i ponekad klimnula glavom.

Mene je tištilo, nije mi dalo mira, toliko mi je smetalo da sam mislio da ustanem, da joj priđem i da je pitam, ipak ostavio sam za kasnije, ako se bolje upoznamo. Sada mi je ostalo da o tome samo razmišljam.

Ostao sam da sedim, pustio sam Vragoslava da priča, jer kada je pijan kao sada ima veliku potrebu za pričom. Priča nešto, šta mu u tom trenutku padne na pamet, po nekoliko puta ponavlja jedno te isto, onda pita nešto, ne sasluša odgovor pa opet nešto priča ili pita i stalno tako. Kada padne u vatru i razjari se onda se dere i ne dozvoljava nikom da dođe do reči.

Meni se sada nije pričalo, meni se ponekad uopšte ne priča. Sada čak nisam raspoložen ni da slušam. Nije to bilo samo zbog toga što sam bio okupiran nedostatkom Mileninog dupeta, nije. Da nije bilo toga, našlo bi se nešto drugo.

Osećao sam čudan miris, kao u detinjstvu kod stare tetke i njene neudate ćerke. To je onaj miris koji se jedva oseti a kada se jednom oseti onda više ne izlazi iz glave ili iz nosa. Sasvim sam ga zaboravio. Uvek sam se pitao šta se to oseća u kući moje tetke i nesvesno sam gledao okolo pokušavajući da utvrdim izvor. Gledao sam i ovde. Stan je izgledao kao atelje, pomalo neuredno i zapušteno. Zašto su pločice u sobi? Zašto mi Vragoslav ne kaže kojoj devojci se sviđam? Ipak je ovo atelje, sve je neobično, pločice naročito. Gledao sam ih pažljivo, nekada su sigurno dobro izgledale.

Stigla je Radojka sa šerpicama i tanjirima u rukama. Nije više imala cvikere a kosu je uredila i podigla šarenim šnalama. Bila je ljupka tako, bez cvikera. Stajala je na sred sobe još uvek sa šerpicama u rukama i bespomoćno me gledala.

„Hoće li neko da mi pomogne?“

Ustao sam, prihvatio tanjire i spustio ih na sto. Osmehnuo sam joj se i opet utonuo u razmišljanje.

Nigde nije bilo nikakvog umetničkog dela, ni tragova bilo kakvog umetničkog rada.

„Momci, izvol`te, odoh u kupatilo“, prošla je pored mene, malo se očešala i opet me značajno pogledala.

Milena se nije pomerala sa kauča, sedela je u istom položaju sa prekrštenim nogama ispod dupeta, bila je zamišljena. Da li su njih dve znale da smo mi došli da ih jebemo? Znale su sigurno, sa Vragoslavom nema šale, nema kod njega hoću neću, a ja sam bio sa njim i valjda to sada važi i za mene.

Još uvek nisam znao kojoj devojci se dopadam, koja će mi zapasti i mada je Radojka nešto pokazivala pribojavao sam se da će to biti Milena. Što se mene lično tiče seksualna opterećenost je nestala kako smo kročili u stan, nije mi bilo ni do čega i najradije bih otišao kući.

„Isti miris kao u kući moje tetke“, rekao sam tek da nešto kažem.

„Ovo je dobro ali je preslano. Umirem od gladi a ne mogu da jedem.“

„Ni ja.“

„Milena, daj tu rakiju.“

Milena se nije pomerala niti je dizala pogled.

„Poznaješ li ti moju tetku?“

„Nemam pojma, Milena, daj tu rakiju.“

„Isti miris sam osetio kod nje kao što je ovde.“

„Sereš. Milena, daj tu rakiju. To što osećaš je smrad a ne miris.“ Odgurnuo je tanjr. „Ovo ne može da se jede, preslano je.“

Kao i obično, bio je u pravu, bio je to smrad. Ne baš jak ali ipak smrad.

„Jel' ovo atelje ili stan?“

„Vidiš valjda da je atelje.“

„I meni izgleda ali nigde ne vidim slike.“

„Sranje, šta će ti slike?“

„Ne trebaju mi, samo sam rekao, ako je atelje trebalo bi da bude i slika.“

„Milena, daj tu rakiju“, opet je primakao tanjir.

„Još ćeš da jedeš?“

„Gladan sam, možda ću posle rakije moći ovo da progutam. A ti?“

„Ne mogu.“

Ne znam ni sam, niti mi se jede niti mi se jebe.

„Jebiga, Milena daj tu rakiju.“

„Da popijemo rakiju, pa da brišemo?“

„Ti si lud.“

„Mislio sam, dosta mi je svega.“

„Nemoj da sereš, sedi tu i ćuti. Šta ti je odjednom? Milena, šta je sa tom rakijom?“

Milena izvuče noge, pogleda nas i ode do kuhinje.

„Jel' ti se ne sviđaju?“

„Nije to.“

Milena je donela rakiju i opet sela na kauč sa podvijenim nogama.

Šteta za tako lepu devojku, zar ne može to nekim vežbama ili nekim preparatima da se sredi?

„Sedi i ćuti.“

Sećao sam se, kao kroz maglu, pre nekoliko godina sam čuo priču o nekoj devojci koja je imala komplikovanu operaciju kukova, negde u inostranstvu i da posle operacije nije gubila vreme. Čim je ozdravila i stala na noge odmah je legla, raširila ih i više ih nije sakupljala. Navodno je, svih dvadeset i četiri sata ležala raširenih nogu. Toj devojci su, opet navodno, o tome se baš svašta pričalo, iz nekog razloga zaboravili da vrate dupe, da ga ponovo instaliraju. Kao kad nekom zaborave gazu u stomaku. Malo je čudna cela priča ali tako sam čuo. Imala je dva velika ožiljka na kukovima što joj ni malo nije smetalo da muva frajere i da nikako ne bude zaludna.

Možda je Milena ta devojka.

Vragoslav je završio sa večerom. Odgurnuo je prazan tanjir, počešao se po stomaku, popio punu čašu vode, sagnuo glavu, ispravio se i podrignuo. Dlanom je obrisao usta, ispio ostatak rakije i navalio na Milenu. Ona je pre toga zevnula, pogledala ga, lenjo izvukla noge ispod dupeta (možda bi to dupe trebalo stavljati pod navodnike) i prepustila mu se.

Za mene je ostala devojka koja je bila kompletna. Nije imala mrežaste čarape, ali šta mari, imala je dupe. Vragoslavu nije stalo do toga, nije mario za takve sitnice. Hteo sam da ostanem još i vidim ima li Milena ožiljke, ali se on obrecnu.

„Radojka te čeka u kupatilu.“

Ustao sam ali se nisam pomerao, nisam napravio ni jedan pokret, ni jedan korak. Vragoslav je šakom, velikom kao lopata prekrio Milenina leđa i pola dupeta. Opet sam pomislio da bi trebalo upotrebiti navodnike. Krenuo je da je skida kada je primetio da sam još uvek u sobi.

„Šta čekaš?“

Pošao sam prema kupatilu, nevoljno, nogu pred nogu, osvrnuo sam se ne bih li nešto video, ali od njegove šake se ništa nije videlo. Pomalo razočaran krenuo sam u kupatilo. Vrata nisu bila zaključana, otvorio sam ih i još jednom se okrenuo. Ništa, Milena se ispod njega nije ni videla, a iz kupatila se čuo vrisak.

„Ja sam“, rekao sam tiho.

„Oh, ti si. Uplašio si me, mislila sam da je onaj ludi Vragoslav.“

Iz kade su joj osim glave i kolena virile i dve male, ružičaste bradavice koje su nemirno i nemarno plivale po površini. Sve što nije bilo u vodi bilo je veselo.

„Kada nije velika ali, ako se dogovorimo ima mesta za oboje.“

Nisam čekao da me zove po drugi put. Takvom veselju nisam mogao da odolim, morao sam odmah da se pridružim. Iz sobe su se Vragoslav i Milena već čuli, više od njih se čuo krevet što je Radojki izmamilo jedan široki osmeh. Na brzinu sam se svukao, oslušnuo još jednom, da kroz zvukove možda otkrijem ima li Milena te ožiljke ili nema i uskočio u kadu.

Mnogo kasnije, kada je voda već bila hladna prešli smo u sobu. Bilo je teže da se dogovorimo oko izlaska nego oko ulaska. Ipak, izašli smo što Radojki nije umanjivalo veselje. Vragoslav i Milena su spavali na kauču do prozora. Zavesa se malo podigla od promaje i jedna tanka pruga svetlosti otkri njenu golu butinu, ali ono iznad je ostalo pokriveno. Uzeo sam upaljač sa stočića i prišao do kreveta. Malo sam se snebivao i ipak podigao pokrivač. Taman kada sam ga otkrio u visini kukukova i kresnuo upaljač Radojka se stvorila iza mene i zabezeknuto me pitala:

„Zar ti se ona više sviđa?“

„Ma ne, učinilo mi se nešto.“

Nije joj bilo svejedno, gledala me je sumnjičavo, ali je prećutala šta joj je bilo na umu.

„Hajdemo u krevet“, rekla je i pružila ruku.

Sve što smo radili u kadi ponovili smo još jednom. Njen kauč je bio bučniji od Mileninog i pomislio sam da ćemo je probuditi, da će možda ustati i da još nije kasno da otkrijem te ožiljke.

Radojka je zaspala čim smo se razdvojili a ja, mada je već bilo jako kasno nisam mogao da zaspim. Iz glave mi nije izlazilo Milenino dupe i žudeo sam da ustanem, da joj pregledam kukove. Ponovo sam uzeo upaljač i stezao ga u ruci, ali sam se plašio da se devojka pored mene ne probudi. Sada je prebacila nogu preko mene i zarobila me. Nije mi preostalo ništa drugo nego da zažmurim i nateram samog sebe da zaspim.

 

Sledeće

Olimpijada, medalje i proroci

Fri Aug 12 , 2016
DevojkeAutor: Zoran PlećevićIma nešto na meni što devojke neodoljivo odbija od menePo stanici su se muvale neke devojke i ja sam prestao da slušam da bih mogao da im posvetim svu raspoloživu pažnju. Izgledale su kao studentikice, nisam bio baš najsigurniji i na nas nisu obratile ni minimum pažnje. Ja […]

Preporučujemo...