Svađa

Svađa

Autor: Zoran Plećević

3776618502 6671c4b155 ZKao i obično, krenuo je u pravcu jugo-istoka s tim što je danas napravio mali izuzetak i svratio do najbližeg frizerskog salona za muškarce u kojem se zadržao sasvim kratko, toliko kratko da kraće nije moglo. Zatim je produžio ulicom u kojoj se ne prodaju lusteri i lampe i prošavši je celom dužinom izbio na ulicu kroz koju su duvali vetrovi iz svih pravaca. Voleo je tu ulicu, možda više nego ostale, ne samo zbog vetrova koji su razbijali monotoniju šetnje, tu su ga kao i obično, na sred ulice čekale lepe gomile konzervi koje je voleo da šutira dok šeta. Poslednji put kada je šetao šutirao je žutu, a ovoga puta je izabrao jednu crvenu, koka kola konzervu, one su mu u ovakvim situacijama nekako bile najzgodnije za šutiranje. Šutnuo je jednom, dvaput, video da je to sasvim u redu, da se odlično slažu, stavio ruke na leđa i nastavio dalje. Prošao je pored doma penzionera i postradalima u poslednjem ratu, zatim je jednom sporednom i ni po čemu značajnom ulicom skrenuo na jugozapad i tu, baš tu, jugozapadno od jugoistoka mu pade na pamet da se danas potpuno neuspešno, čak tri puta posvađao sa rođenom sestrom. Sa bratom se nikada nije svađao, ni uspešno ni neuspešno, ali sa sestrom se svađao uvek, svakodnevno, sa promenljivom srećom što se uspeha tiče, mada nisu vodili nekog računa, rezultat je bio na sestrinoj strani. Njima za svađu nikada nije trebao neki valjani razlog, nijedno od njih dvoje nije volelo da popušta pa je i ovog puta nepopustljivost bila po sredi.

Između nas se inače ništa drugo i ne događa, ona iz nekog razloga želi da utiče na mene, zaista se trudi oko nečega što ja tada nimalo ne želim i naravno da dođe do svađe, pomislio je dok je pažljivo prelazio preko neobeleženog pružnog prelaza. Ona je zauzela svoj stav, kao i uvek i nije joj na pamet padalo da popusti, insistirala je na svome. On, naravno, ovoga puta jer je reč bila o njegovoj budućnosti nije hteo da popusti. I šta se dogodilo?

„Ne popuštam!“, reče Zo najodlučnije što je mogao.

„E pa, ako stvari stoje tako, neću ni ja!“, rekla je sestra za čitavu nijansu odlučnije od njega.

„Ne vidim razlog zašto ovoga puta ti ne bi popustila“, pope se za jednu nijansu iznad sestrine odlučnosti, ali je zaboravio da upotrebi uzvičnik.

„Ne vidim ni ja zašto ti ne bi popustio.“

„Ne mogu.“

„Ne mogu ni ja.“

„Ni ja.“

„O, itekako možeš.“

„Ne mogu, ne želim. Koliko puta treba da ponovim?“

„Možeš, možeš. Da želiš, da imaš imalo volje da ti bude bolje, poslušao bi me, jer na ovom belom svetu niko ti ne misli dobro kao ja.“

 „Da mogu, popustio bih, jesam mlađi ali ipak imam prava na to, a sad i da hoću, ne mogu da popustim, ipak se ovde o meni radi.“

„Tako ti gledaš na te stvari?“

„Kako drugačije, prvi sam se setio.“

„Pa šta? Ja sam poslednja rekla, a ti si, ruku na srce mlađi i to ne malo. Imam i ja neka prava bez obzira što se radi o tebi“, nije se dala ni za nijansu odlučnosti sestra.

„Ako se radi o meni, valjda imam prava da se ne složim.“

„Ja ti za tvoje dobro govorim.“

„To uvek kažeš.“

„To uvek i mislim.“

„To ti neće proći.“

„To ti misliš.“

„Ja nikada nisam bio tvrdoglav, nikada nisam terao samo po svome, ali sada, sada i pored najbolje volje ne mogu da popustim.“

„A ja sam tvrdoglava? Lepo što imaš takvo mišljenje o meni brate, ali moram, sada jednostavno moram da ti kažem da si se prevario. Danas si se debelo prevario brate. Ja nikada nisam bila tvrdoglava, a sada, samo iz principa ne mogu da odustanem, ne mogu da ti popustim, predaleko smo otišli.“   

Dok je izgovarala poslednje reči, sestra je široko otvorila usta i svemu tome dodala toliku nijansu nepopustljivosti da to ni u kom slučaju nije moglo da prođe bez posledica. Naravno, odnekud iz zida ispala su dva mala eksera, ošamućeno su otrčali do ćoška i tamo pognutih glava povraćali. Slika je pala četvrt sekunde kasnije, mnogo bezobraznije, bezobzirnije, uz mnogo više buke nego ekseri i nije otrčala za njima u ćošak nego je povraćala odmah, tu gde je tresnula. Više se ništa nije dogodilo, zavladao je mir, sestra i Zo su na trenutak zbunjeno zastali i prekinuli sa svađom.

Zašto su ti ekseri bili upareni, zamisli se on dok je gledao sestru kako besno, sa metlom i lopaticom ide prema slici. To nikako ne sluti na dobro, pomislio je dok je zamišljeno i zbunjeno gledao osenčeno mesto na zidu. Na dobro, ni u kom slučaju, bio je ubeđen, ali imao je prečih stvari u ovom trenutku. Morao je da nastavi, da iskoristi priliku dok je sestra zauzeta čišćenjem.

„To nije princip, to je tvrdoglavost.“

„Izvini, molim te“, nije se dala sestra dok je nosila sliku i eksere u kantu za đubre. „To je princip, a ti ga zovi kako god hoćeš.“

„Ako je neko tvrdoglav nije važno da li je to iz principa ili nije.“

„Nekada su ljudi poštovali svoje sestre, cenili i uvažavali njihovo mišljenje, to je bilo divno vreme, a danas? Danas se sve okrenulo, na tumbe“, reče sestra vidno oklevajući oko poslednje reči, tražeći neku drugu, prikladniju, ali kako zbog ljutine i besa koji joj je udario u glavu nije mogla da je nađe bila je još ljuća i poče žustrim korakom da šeta po sobi.

 „Da, ali to nije mišljenje, nije čak ni savet. To je ultimatum“, reče on pobedonosno, zadovoljan što je uspeo da je zajedno sa ekserima i slikom izbaci iz takta, a onda joj se priključi još žustrijim korakom u šetnji.

„Ultimatum kažeš? Ja ti to za tvoje dobro govorim.“

„Opet ti po starom, valjda ja znam šta je dobro za mene.“

„O, ne znaš, ne znaš.“

„O, znam, znam.“

„Da znaš ne bi se tako ponašao.“

„Znam ja odlično šta je dobro za mene, ne možeš da me nateraš ni na šta.“

Bila je to jedna zaista iskrena, divna i u svakom pogledu dobra svađa, ni jedno od njih nikada nije prisustvovalo boljoj, a kamoli da su u njoj učestvovali. Naoko dobro osmišljena, a zapravo sasvim spontana i iznenadna, sa svim elementima elementarnog nerazumevanja. Mada se nisu baš jasno sećali kako je sve počelo nisu mnogo marili za to, znali su svoje stavove, čvrsto su stajali iza njih i branili svoju nepopustljivost.

Bio sam dobar, odličan. Obično prvi popustim, ne zbog toga što sam popustljiv nego zbog činjenica, sećao se kasnije Zo. A zar je mogao da popusti tek tako sada kada je u rukama imao argumente i situaciju koja mu odgovara? Heroji nikada ne popuštaju tako lako, a on je u svojim očima tog dana bio veliki heroj.

I, šta se dogodilo?

Popustili su zidovi komšijine kuće, mnogo kasnije su se pravdali tvrdeći da nisu mogli da izdrže pritisak. Krov je nekoliko trenutaka preplašeno lebdeo u vazduhu čekajući da se zidovi smire i skrase, a onda se lagano spustio meškoljeći se levo desno na još uvek ne baš sasvim mirnim zidovima. Sestrin novi frižider je pao u laku depresiju, a njih dvoje su istovremeno osetili prazninu u predelu gušterače i blage grčeve, on pod desnom, a ona pod levom plećkom.

Tek što je zaustio da kaže da to baš i nema nekog smisla i da će se komšija sigurno ljutiti, da joj se može desiti da joj na vrata pokuca građevinska inspekcija. Da će imati velikih problema ovoga leta sa namirnicama, da fabrika ne daje garanciju za slične stvari, za toliko upornu nepopustljivost ni slučajno. Grčevi pod plećkama su se spuštali niz kičmu i polako popuštali kada neko poče da lupa na vrata. Sestra opet stade u pola izgovorene reči i besna zbog uzalud potrošene naglašene nepopustljivosti u, po njenom mišljenju veoma bitnom i ključnom trenutku svađe, sa rukama na telu u visini gde se nalazi gušterača, upitno pogleda Zoa koji je i sam bio zbunjen očekujući da ih niko neće ometati dok se svađaju.

Zar svađe sa bratom i to najrođenijim nisu najveća svetinja, pomislila je sestra kada je već polazila prema vratima i tako besna širom ih otvori, a na njima je stajao, niko drugi, nego baš komšija, vlasnik kuće čiji su zidovi upravo popustili, a krov se još uvek nervozno meškoljio pokušavajući da nađe najudobniji položaj. Zatečeni, zbunjeno su ga gledali, međutim, on nije bio ni besan ni ljutit ili neraspoložen, daleko od toga, čak naprotiv, vrh nosa mu se veselo presijavao, a obrve su šetale levo desno, kao brisači na kolima i nedvosmisleno naglašavale njegovo dobro raspoloženje. Škiljio je u nju sitnim očicama i otvarao usta pokušavajući nešto da kaže.

„Dobar dan“, reče sestra.

Iz komšijinih usta nije izlazilo ništa mada ih je uredno otvarao i zatvarao. Zo se podiže na prste i preko njenog ramena ga pogleda. Šta li se krije iza tih okica, pitali su se oboje.

„Nešto ste hteli?“

On se okrete prema svojoj kući, da se još jednom, za svaki slučaj uveri u njenu novu veličinu, dimenzije i gabarit, da malo dobije na vremenu, nadao se i na hrabrosti. Uštinu se nekoliko puta za butinu, da se sasvim uveri da je budan, proguta nešto što mu je zaostalo u grlu još od doručka, a to kao da je bilo veličine glavice kupusa i najzad progovori:

„Dobar Vam dan, draga komšinice“, proguta još jednu glavicu i nastavi. “Hteo sam da Vas priupitam, ne bih da budem nepristojan.“

„Šta hoćete?“, preseče ga sestra.

„Ne bih želeo da budem nepristojan.“

Dok su ga njih dvoje gledali bez reči očekujući šta će reći, a on ovoga puta proguta nešto što sigurno nije bila glavica kupusa.

„Nikako ne bih želeo da budem nepristojan, ali moram da Vas pitam, da li ste Vi toliko nepopustljivi?“, upita najzad.

„O čemu Vi to, komšija, recite odmah, bez uvijanja.“

„Pa, kako se čini, ovde se nešto događa.“

„Šta? Recite i, rekoh, bez uvijanja.“

„Nešto neobično, rekao bih i jako zanimljivo.“

Sestri je ponestajalo i daha i strpljenja, uzdahnula je dva puta duboko, najdublje što je mogla, zažmurila kao da broji u sebi i uzdahnula još jednom, ovoga puta sasvim prosečno. Otvorila je oči i napravila pokret kao da će da zalupi vrata. Po veni na njenoj slepoočnici videlo se da je duboko zamišljena. Iza njenih leđa se nalazio njen omiljeni brat, bili su zajedno u sred jedne divne i iskrene svađe i ona je iz sveg srca želela da je što pre nastave. Ipak se predomisli i upita komšiju strogim glasom:

„Šta hoćete komšija, recite, zaboga?“

„Zbunjen sam i jako zainteresovan...“

„Bez uvijanja, rekoh.“

Bila je sve odlučnija sestra i od njene zbunjenosti kada se komšija pojavio na vratima nije više bilo ni traga.

Mada su mu obrve i dalje šetale levo-desno, a nos sijao još jače, komšija je počeo da se vrpolji i snebiva, da se premešta sa noge na nogu. Pogledom je tražio pomoć od Zoa koji se pravio nevešt i gledao u njegove prljave cipele.

„Ajde!“

Ako je kod sestre na samom početku razgovora i bilo neke doze ljubaznosti sada je netragom nestalo.

„Skoro da mi je neprijatno.“

Poče komšija u trenutku kada su mu obe noge bile na podu, jedna pored druge i prljavština njegovih cipela došla do punog izražaja. Laki trijumf sa sve ledenim osmehom zaigra na sestrinom licu, međutim to je ni za dlaku nije omelo da razgovor nastavi u istom tonu, sa iste visine.

„Ako vam već nije bilo neprijatno da dolazite ovamo onda, zaboga, zašto vam je neprijatno da kažete bilo šta?“

„Vidim da ste u poslu, pa ću Vam reći što brže mogu. U najkraćim crtama, stvari stoje ovako.“

Osmeli se komšija zbog poslednje sestrine rečenice koju je uzgred rečeno potpuno pogrešno protumačio i počeo je da se obraća samo njoj ni ne pogledavši više u Zoovom pravcu.

 „Godinama mi je tesno u kući koju sam nasledio od roditelja i ja sam zbog dugogodišnje namere da se oženim vršio pritisak na zidove, ne bi li barem malo popustili i ne bih li barem malo dobio na prostoru i komociji. Svi moji pokušaji su bili bezupešni, to mogu najiskrenije da Vam kažem. U nekoliko navrata sam dovodio čak i nadaleko čuvene eksperte koji su vični da se po nekoliko dana prepiru i žestoko svađaju bez ikakvog razloga ili zbog najmanje sitnice. I to je bilo bez najmanjeg uspeha, zidovi kao da su bili gluvi i već sam odustao od svega pre nekoliko meseci pomiren, sasvim pomiren činjenicom da mi je kuća tesna, da ću ceo život provesti u tom skučenom prostoru i samoći, da se nikada neću oženiti. Kad danas, upravo maločas, zidovi popustiše, na prvi pogled bez ikakvog razloga i povoda.“

Sestra je celu tiradu saslušala u veoma napregnutom stanju, nije ni disala, onih nekoliko uzdaha kao da su joj bili dovoljni. Ramena je povila i izbacila napred, a obrve je podigla onoliko koliko se moglo, do vrha čela, ali teško da je išta od komšijinog ushićenog govora stizalo do nje.

„Ne razumem. Šta time želite da kažete?“

„Ništa, samo želim da Vam se zahvalim.“

„I dalje Vas ne razumem. Zašta mi se zahvaljujete?“

„Objasniću Vam, spreman sam sve da objasnim. Zamolio bih Vas za samo malo strpljenja, jer samo želim da Vam se zahvalim“.

Rekao je bez daha komšija napravivši možda previše dubok naklon ispred sestre, a kada se ispravio nastavio je u istom tonu.

„Neizmerno sam Vam zahvalan jer, kada sam posle prvog iznenađenja i, moram da priznam, velike radosti, smetenosti, dok sam tražio metar i izašao iz kuće sa namerom da premerim njene nove dimenzije, kraičkom levog uvceta koje mi radi mnogo bolje od desnog čuo sam vašu treću svađu i u istom trenutku mi je sinulo...“, zastade na trenutak gledajući sestru pravo u oči. „Sinulo mi je da su zidovi moje kuće popustili upravo zahvaljujući Vašoj nepopustljivosti.“

„Tako Vi meni? Sram Vas bilo.“

Zapeni, sa punim pravom u duploj dozi sestra, hitro se okrete i odalami ga loncem punim prokislog pasulja koji je stajao na zgodnom mestu i sada joj se vešto našao pri ruci. Zo koji je ovom prilikom bio u sasvim drugom planu i celu situaciju i razgovor pratio samo iz pozadine nije dobro čuo poslednje komšijine reči, ali skoči, verujući da sestra kao i uvek radi ispravnu stvar i dokrajči ga mikrotalasnom pećnicom koja se sva razbi u paramparčad. Setio se nje u poslednjem trenutku i mada mu nije bila baš pri ruci iskoristi je. Ta mikrotalasna pećnica je od samog početka, od onog dana kada je ušla u kuću imala nešto protiv njega i svima se žalila na njegove postupke. Sada joj se osveti u punoj meri i u pravom trenutku.

Udešen, sav sklupčan i krvav, prekriven sitnim delovima mikrotalasne pećnice i pasuljem koji je izvan lonca imao jako neprijatan miris, komšija je ležao ispred vrata i zapomagao. Njih dvoje ga složno, bez ijedne izgovorene reči, uhvatiše za ruke i noge i onako krvavog i udešenog izbaciše na ulicu. Pomeriše mu malo jednu nogu i zatvoriše kapiju. Isto tako složno i bez reči su počistili krv, pasulj plastiku i metal. Sve su to zajedno odneli i izručili komšiji koji je još uvek ležao ispred kapije na glavu i još jednom je sa treskom zatvoriše.

Sestra nije mogla, a da se ne upita kako je mogla mikrotalasna pećnica da završi na komšijinoj glavi kada je bila na suprotnom kraju kuhinje, ali ne upita ništa. Nije bilo ni vreme ni mesto da se oko toga prepiru. Pogleda još jednom na mesto gde je pećnica stajala i onda grunu desetak brzosmirujućih dražeja, a on je morao do ostave po pivo jer frižider ni po koju cenu nije hteo da se otvori.

„Sačekaj malo, popustiće“, reče sestra i u prolazu šutnu frižider. „Znam ga odlično, upoznala sam ga dobro za ovo kratko vreme. Nije mu ovo danas prvi put da pada u depresiju, to su mane današnjih uređaja koje prave depresivni radnici.“

Zo otpi gutljaj piva, utoli prvu žeđ, onda još jedan, mali, kiselo se osmehnu dok je gledao etiketu i nezadovoljan njegovom hladnoćom, ode do sudopere i prosu ga. Ona stidljivo podrignu jer je i sama već bila pod utiskom i pomalo ošamućena od poslednjih događaja. Ostavi praznu flašu u ostavu, a zatim navali i rukama i nogama na frižider koji posle dugog opiranja i borbe popusti i otvori se.

Sestri još nisu počele da deluju dražeje iako su bile brzosmirujuće i još uvek je bila pod vrlo jakim utiskom komšijine posete.

 „Ti ćeš mene i moga brata da prekidaš u svađi, i to kad? Kad nam je bilo najslađe. Nismo se ovako svađali od tvog upisa u srednju školu“, prišla je ulaznim vratima i šutnula ih zamišljajući komšijinu glavu.

„Tako je.“

„Ispostavićemo mi tebi račun za te tvoje nove dimenzije, presešće one i tebi i tvojoj budućoj ženi.“

„Ispostavićemo račun, nego šta. Zapamtiće on ovaj dan.“

 Reče on naslonjen na sudoperu koja je još uvek tiho i stidljivo podrigivala, a onda prekrsti nogu preko noge opet zagledan u etiketu na flaši i zadovoljan hladnoćom piva iz frižidera.

„Preko ovoga nisam mogla da pređem.“

„Preko ovoga niko ne bi mogao da pređe.“

„On meni da se zahvaljuje.“

„U pravu si“, reče Zo ispijajući hladno pivo, zatim nastaviše da se svađaju tamo gde su stali kao da se nemio događaj nije ni zbio.

Upravo je stigao do Svega, a da to nije ni primetio. Zanet sećanjem na tu veličanstvenu i u svakom smislu grandioznu svađu, nije ni primetio koliko je odmakao. Bio je u nedoumici da li da ode i do Svačega, razmišljao je, krenuo pa zastao, nije mu se baš danas išlo tako daleko. Kao da je već bio pomalo umoran. Pogledao je prema nebu, mesec je još uvek bio bled i ništa mu nije govorio.

 

Sledeće

Budaletina Nursać

Fri Jul 22 , 2016
SvađaAutor: Zoran PlećevićKao i obično, krenuo je u pravcu jugo-istoka s tim što je danas napravio mali izuzetak i svratio do najbližeg frizerskog salona za muškarce u kojem se zadržao sasvim kratko, toliko kratko da kraće nije moglo. Zatim je produžio ulicom u kojoj se ne prodaju lusteri i lampe […]

Preporučujemo...