Stara tašna

Stara tašna

Autor: Zoran Plećević

3340330092 169b80932f ZKod kuće nije bilo nikoga, što je bilo jako neobično za taj deo dana kada mlitavost dostigne najviši nivo, kada su većinom svi već pristigli sa posla i bili na okupu pokušavajući zajedničkim snagama da se odupru mlitavosti. Nije bilo čak ni mačke koja se motala svuda i uvek bila na mestima kuda je želeo da prođe. Za mačku mu je bilo drago, to što je nije bilo, za ostale, imao je što šta da im saopšti, ali slegnuo je ramenima i otišao u svoju sobu.

Tašnu je pažljivo skinuo sa ramena i ostavio na mestu koje joj je najviše odgovaralo. Uradio je tako mada ona nije na tome insistirala ni zahtevala bilo šta, naprotiv, ćutala je kao zalivena, kao da su joj usta bila puna vode. Ipak, znao je da joj je sada odmor preko potreban, neophodan, jer je u njoj i tog i prethodnih dana nosio sve svoje tekstove koje je do tada uspeo da sakupi i sredi, a tašne k'o tašne, ne podnose tekstove bili oni sređeni ili nesređeni. Naročito njegova tašna nije podnosila njegove tekstove i nikada nije ni pokušavala da prikrije da ni za običnu trunčicu mari za njih. Bila je ubeđena da su aljkavi i nesređeni bez obzira koliko se on oko njih trudio. Ipak, o tome je samo ćutala i kao sve pristojne i diskretne tašne ostavljala mišljenje samo za sebe.

Prema tuđim tekstovima je manje-više bila ravnodušna, nikada se nije ni trudila da uđe u njihovu suštinu, sadržaj i formu, samim tim nisu je puno doticali, a od njegovih, u čije se niti, sadržaj i suštinu direktno unosila osećala je pravu mučninu.

Neki od tih tekstova koje je u njoj nosio poslednjih dana su zaista bili sumorni i mračni, poneki potpuno besmisleni, a neki su bili teški, sami po sebi. I sam ih se ponekad gnušao, skoro odricao, ponekad, kao da su mu bili strani i nepoznati, kao da ih nije on pisao. U dva tri navrata velikom lopatom za čišćenje snega ih je izbacivao iz kuće, sve, bez obzira na vreme nastajanja, bez obzira na formu i stil, suštinu i nameru. Ali, oni su se uporno vraćali nazad, koristili njegovu nepažnju, kradom i ostajali neko vreme primireni i prikriveni u polutami sobice, obično na najnižoj polici. Kada bi se posle nekog vremena okuražili, opet bi počinjali da se ističu, svaki za sebe i na svoj način i okupljali njegovu pažnju.

Zbog svega toga nikada nije mogao tašni ništa da zameri i ni u kom slučaju da joj nešto prigovori. Naročito dva poslednja teksta, preko svake mere dosadna i teška, sa puno dugih i nerazumljivih rečenica, za koje nikada nije znao ni zašto ih je napisao, šta je sa njima hteo da poruči, kome je ta poruka bila upućena, a najmanje je znao zašto ih je vukao sa sobom. Bio je siguran da ih ni tašna ne uzima za ozbiljno, da vidi bilo šta u njima, ali ih je bez obzira na sve strpljivo nosila i podnosila. Dobro je znao da je to radila isključivo zbog njega, a ni u kom slučaju zbog njih, tekstova i zato se uvek i u svakoj prilici trudio da joj što više ugodi. Sa tako iskusnim tašnama čovek uvek mora da bude oprezan, da razmišlja o njima, da im posvećuje pažnju. Da uvek osluškuje njihove želje i potrebe i da se trudi da im se što više udovolji u svakoj prilici. Nema njih na svakom ćošku, teško se nalaze, a lako gube te stare tašne sa velikim iskustvom.

Kada je rano tog jutra u velikoj žurbi polazio iz kuće zastao je na trenutak na izlaznim vratima i onda se iznenada nečega setio. Ili se samo setio da se nečega setio. Ah, te nedoumice, do vraga, pomislio je i nešto mnogo gore, što nikako ne treba naglas izgovarati. Zaboravio je nešto, u to je bez sumnje bio siguran, ali šta? Nije mogao da se doseti i stajao je tako zamišljen kod izlaznih vrata kada se sa vrha stepeništa na njega stušti crna tašna od najfinije boks kože. Kada mu je bila već sasvim blizu, tik iznad njegovog nešto povećeg nosa, vešto ukoči, još spretnije izbaci kaiš napred, on ga lako prihvati i zabaci na desno rame. To je bilo to, složili su se bez ijedne izgovorene reči i izašli napolje.

Dok je razmišljao o tome morao je sa setom da se seti svih zajedničkih šetnji i zajedničkih doživljaja, odlazaka na izvesno mesto, kod jedne fine devojke koja je tu radila i bila zadužena za preuzimanje tekstova. Tiho cerekanje i gurkanje dok se ona komrdila i prigovarala zbog težine tekstova. Jednom prilikom mu je to i otvoreno prigovorila na šta se on ponudio da joj pomogne oko prenošenja.

„Da ste hteli zaista da mi pomognete ne biste pisali tako teške tekstove. Ja sam sama i teško izlazim na kraj sa njima.“

Pravdao se da nije znao da ona sama mora da ih prenosi sa mesta na mesto i tvrdo joj obećao da neće više pisati teške i nerazumljive tekstove.

„To Vi samo tako kažete, ja sam ubeđena da drugačije tekstove ne umete i ne možete ni da skicirate, a kamoli napišete.“

Ništa nije mogao da joj odgovori dok je ona nosila pune šake zareza i posipala ih po tekstovima sa njene desne strane. Stajao je ukočen i prebacivao tašnu sa desnog na levo rame. Baš takve reči je i sam koristio razmišljajući o svojim tekstovima u trenucima malodušnosti.

Sama pomisao da će morati da se rastanu na duže vreme mu je ulivala nespokoj. Nije mogao da odoli, da rukom ne pređe preko ručke i kaiša.

Umorni, on od tešlog, mlitavog i otegnutog popodneva, od tašne, od tekstova i svih poslova koje su ti tekstovi nosili sa sobom. Tašna od teških tekstova i od njega, napokon se rastadoše. Ona, ušuškana na svom omiljenom mestu između police za knjige i primarne fotelje, a on pođe napolje da se prošeta svojom omiljenom trasom. Okrenu se, da baci još jedan pogled na nju i ostavi je da sneno žmirka na obe kopče.

Seti se tada, u poslednjem momentu, dok je još stajao u dovratku izlaznih vrata da iz tašne nije povadio tekstove, da može da joj pripadne muka od njih kao poslednji put kada je to zaboravio da uradi. Šta se to događa sa mnom, nije mogao a da ne pomisli dok joj je u dva skoka priskočio i uz izvinjenje izvadio čitavu bulumentu tekstova i ne znajući šta bi sa njima u tom trenutku gurnu ih u najdonju fijoku pisaćeg stola. Ona ga značajno pogleda jednom kopčom dok je druga već utonula u lagani dremež. Tek posle toga je mogao da dozvoli sebi da spokojno izađe u šetnju.

O pisaćem stolu nije razmišljao, nije mu padalo na pamet. Bio je još uvek suviše mlad i nije imao nikakvog iskustva ni sa tekstovima ni sa običnim beleškama, nije ih čak ni razlikovao. Pokušavao je da mu ukaže na bitne razlike, ali njega u samoj suštini takve stvari nisu ni zanimale. Bio je ponosan i gord što je nov, od punog drveta i što ima tako lepe, tanke i krive nožice. Nije ni pomislio da brine o njemu, znao je da mu se ništa ne može dogoditi.

Još jednom mu kroz glavu prođe devojka kod koje je predavao tekstove, nedoumice oko njih i da li bi bilo bolje da neke tekstove još jednom pretrese. Sećao se kako se smeškao dok je razmišljao o tome kako bi zbog nje voleo da u tašni ima bolje i lakše tekstove. Ali, šta je tu je, kakvi su takvi su, njegovi su i od toga nije mogao da pobegne. Sećao se i njenih reči dok se predusretljivo smeškala:

„Moraćete sutra da dođete, Vaši tekstovi su teški, a ja sam danas sama, nema nikoga da mi pomogne.“

„Ja ću Vam pomoći.“

„Da ste hteli da mi pomognete ne biste pisali tako teške tekstove.“

„Da sam znao da Vi sami morate da ih nosite, verujte da bih poveo računa o tome.“

„Ne sumnjam, ali ipak moram da Vas odbijem i pored najbolje volje. Za Vaše tekstove je suviše kasno!“

Ili kao na samom početku dok se još nisu upoznali:

„Nikada nećemo moći da preuzmemo Vaše tekstove, niko ne zna gde i kada bi mogli da se upotrebe.“

Sve su to bile njihove zajedničke uspomene i utoliko mu je bilo teže što moraju da se rastanu.

Već je jednom nogom bio napolju i gledao kako popodne već sasvim gubi dah i kako je spremno da se pred protivnikom povuče. Mesec je već bio na nebu, za sada samo kao bledo plava fleka, ali bio je pun i samo je čekao veče koje je negde u potaji širilo grudi. Bilo je napeto iščekujući da dođe njegovo vreme, a znalo se da posle unjkavog i mlitavog popodneva može da dođe samo jedno veselo, divno veče koje će biti spremno za akciju.

(odlomak iz romana Šetnja po mesečini)

Photo credit: El Chupacabrito via Foter.com / CC BY-NC-SA

 

Sledeće

Krv

Fri Jul 15 , 2016
Stara tašnaAutor: Zoran PlećevićKod kuće nije bilo nikoga, što je bilo jako neobično za taj deo dana kada mlitavost dostigne najviši nivo, kada su većinom svi već pristigli sa posla i bili na okupu pokušavajući zajedničkim snagama da se odupru mlitavosti. Nije bilo čak ni mačke koja se motala svuda […]