Krv

Krv

Autor: Iva Radović

19757066992 46d01a1c8f ZTrudila sam se da nađem rešenje, da vidim nebo i u beznađu.

Ne uspevam više. S jedne strane beskrajne slike vodenih plavetnila i potamnelih nauljenih tela, a s druge očaj i bezizlaz, premor, sirotinja i smrad u usijanom Beogradu i Srbiji.

Ovih dana moji prijatelji koji ispovedaju islam, ili Bošnjaci, Turci, ili aktivisti, dele video priloge i tekstove o Srebrenici. Stidim se što sam iz Srbije, nisam sigurna ni da se osećam Srpkinjom, ali odavde sam i u moje ime počinjeni su tokom rata nezamislivi užasi. Imam potrebu na im kažem - molim vas, da pokušamo da izbegnemo polarizaciju; mnogi od nas to nikad nisu želeli, ja sam ceo vek bila, i još uvek sam, protiv rata a posebice protiv tog rata. Svi su tamo stradali, svako ko se našao u tom loncu, i mi koji u tom ratu nismo učestvovali, i tobož ne učestvujemo ni danas. A učestvujemo, još kako.

Razborite porodice srebreničkih žrtava nisu želele predstavnike srbijanske vlasti na komemoraciji. Zašto? Zato što su to isti oni ljudi koji su i pre dvadeset i pet godina sejali, dolivali ulje na vatru i pirili u mržnju. Isti, u dlaku isti, mada su danas od dobra života podmašćeni i naučeni da govore drugačije. Zapravo, retorika je slična - i dalje su im usta puna grubosti, prezira, i dalje su to ista autoritarna sranja, samo što su im objekti tog prezira drugačiji.

I mrzim sebe što ću ovo da napišem, a znam eto i Srbe koji su preživeli užase u ratu, i nema tu nevinih i žrtava. I dalje imam utisak da su, na sve tri sukobljene strane, zločinci nagrađeni, a da smo svi mi ostali prodati, manje ili više sakati, živi ili mrtvi. Nikom, sem tim istim gadovima koji su nas gurnuli u sukob, nije dobro.

Ovde je sistematski odnegovana surovost kojoj se više ne može sagledati kraj. Vesti su sve gore i beznadnije - užasi se dešavaju frekvencijom koja se stalno povećava. Ne, užasi se ne dešavaju: užase čine ljudi, ili ono što, biološki, podrazumevamo pod ljudima. Ubijaju, siluju i do neprepoznatljivosti muče svoje devojke, žene, majke, rođake, prijatelje, i da strašnijeg nema - decu. Od toga, od krvi, mediji su napravili circulus vitiosus iz kojeg nema izlaza dok se sve ovo što nas okružuje ne spali do temelja.

Posle monstruoznog ubistva trogodišnje devojčice pod stalnim sam utiskom da su mediji neposredni inspiratori najjezivijih zločina, najužasnijih ideja u prekuvanim psihopatskim glavama željnim publiciteta.

Čemu su nas naučili rijaliti programi? Od sporadičnog pokazivanja bradavica i polivanja vodom, stigli smo do toga da se mora učiniti nešto mnogo gadno da bi se na sebe skrenula pažnja. Deluje sasvim užasavajuće, ali u našoj izopačenoj, invertovanoj stvarnosti sasvim je moguće da se kroz nameran zločin, s predumišljajem, između ostalog traži i pažnja javnosti.

Uostalom mediji to čine, bez prestanka. Nesrećnu pevačicu razvlačili su mesecima po stranicama - to je bilo jedno od prvih celebrity ubistava kod nas - sve dok se nije dogodilo novo, ovog puta masovno ubistvo, a za njim i nezamislivo silovanje i ubistvo devojčice.

I sve to pokazalo je da smo postali žedni krvi, smradni, odvratni lešinari. Novinari koji ne poznaju ni crticu kodeksa profesije, novinarske časti i ljudske vrline, iznova muče i ubijaju nesrećne žrtve, ne ostavljajući ni malo dostojanstva, ne osećajući ni minimum pijeteta, utrkuju se u pronalaženju i objavljivanju najodvratnijih detalja - koje je mučno i letimice pogledati. Na trafici, u prvom planu su okrvavljena slova, reči o agoniji žrtava. Pitam se, da li smo to normalizovali? Izaziva li nam i dalje gađenje, ili se čitaoci naslađuju jezivim opisima?

Recite mi, da li nas još užasava, zaprepašćuje, prlja zločin? Komentatore na društvenim mrežama, vidim, ushićuju najingenioznije ideje o odmazdi (ne kazni, baš o odmazdi) za zločin, koje u svojoj monstruoznosti nisu nimalo suptilnije od onoga što su zločinci učinili.

Jesno li to postali? Krv na krv, sve dok na oči ne prokrvarimo, dok ne počnemo da povraćamo svoju  utrobu i ne ugušimo se u sopstvenoj krvi i izmetu?

Jesmo li to postali? Društvo koje se utrkuje u gnusobi i surovosti, gde postoji samo i jedino negativna selekcija - od premijera i vlade lažova, lopova i zločinaca, preko medijskih ličnosti i novinara do građana koji razumeju da se jedino prostotom, bezobrazukom, nemoralom, beščašćem, beskrupuloznošću i na koncu golim zločinom, ovde može doći do visokih pozicija?

Hvatam sebe da zavidim mrtvima i zavidim onima koji su odavde pobegli. Užasava me pomisao da treba da se predam i da kažem: eto, pobedili ste, stoko bezrepa, evo vam moja porodica, moje komšije, moji prijatelji, moja kuća, moja ulica, moj blok, moj Beograd, moja Srbija, pa čerečite i silujte i pišajte i gazite po njima koliko god hoćete. Užasava me pomisao da je možda, stvarno, sve izgubljeno i da smo mi svesna i neminovna žrtva sveopšte trivijalizacije, relativizacije, srozavanja, pobede nemorala, godina koje su pojele bubašvabe, moj dragi Pekiću.

Užasava me pomisao da su oni stvarno i definitivno zauzeli svaku našu oazu razuma i duše, zatrovali i zagadili sve, posrali se po svemu što mrda nekim otporom. I sve su to manje ružna ili ogavnija lica jednog istog soja ljudi, od vrha do dna: ljudi koji sinovima organizuju doček svatova u muzeju, ljudi koji od keramičara i grobara postaju najviši državni službenici, ljudi koje nije sramota da kupe diplome i doktorate i da se njima besramno kite, ljudi kojima je zadovoljstvo da se podsmevaju boljima od sebe, pametnijima od sebe, erudiciji, pravopisu, ,,intelektualcima koji se nisu snašli pa rade za dvaespetiljada", ljudi koje nije sramota najbezočnijih prevara, laži; ljudi koji svoju samosvest grade iživljavajući se nad drugima (najčešće na mestima za koja su nekompetentni i koja ničim nisu zaslužili). Naš poraz počeo je onog trena kad smo relativizovali savest, kad smo zaboravili na ljudskost i stid, kad smo smetnuli s uma da je nešto neprilično, nemoralno, i da se ne sme činiti. Poraz je počeo onog trena kad su budale okačile zlatne značke i počele da se ponose neznanjem, prostotom, nevaspitanjem, grubošću, neotesanošću, kad je postalo važno da se ima i da se kurči po svaku cenu, i to po pravilu na najvidljiviji, najbanalniji, najbedniji način - jer oni i ne znaju za bolje -  kad se počelo gaziti po svemu dobrom, po svakom tragu ljudskosti u cilju ,,snalaženja". Neminovno se dolazi do potopa, krvavogovnjivog potopa rasporene utrobe.

Pljunite me u oko elitističko, no elitista nisam - pad je počeo kad je Mrča, neke '87 godine (bili smo tada trinaestogosišnjaci), uoči buđenja naroda, uzeo moj leksikon i prežvrljao na njemu napisana imena bendova - Dire Straits, Simple Minds, U2, Midnight Oil - posprdno rekao: ,,Šta je, bre, šta se praviš više?" i napisao - Šemsa, Halid, Mitar.

Tada je počela legalizacija primitivizma. Ostalo je bilo pitanje inspiracije i vremena.

"I mene koga željezo nije prelomilo -
pero obara, ah nokat, ah pero orlovo!
***
Uzžalujte:
Rastvori, Beli Grade, dveri svoje,
i nek pojede vepar čeda tvoja!"

 (Arsenije Jovanović Šakabenta - Nadgrobno slovo Beogradu)

 

  Photo credit: greg westfall. via Foter.com / CC BY

Sledeće

Porodica, obitelj, familija ili nešto treće? III deo

Sat Jul 16 , 2016
KrvAutor: Iva RadovićTrudila sam se da nađem rešenje, da vidim nebo i u beznađu.Ne uspevam više. S jedne strane beskrajne slike vodenih plavetnila i potamnelih nauljenih tela, a s druge očaj i bezizlaz, premor, sirotinja i smrad u usijanom Beogradu i Srbiji.Ovih dana moji prijatelji koji ispovedaju islam, ili Bošnjaci, […]

Preporučujemo...