Zadužbine u Srbiji (II deo)
Autor: Miljan Paunović
Dobrotvori su nam ostavili imanja, novac, kuće i na taj način pokazali da im je bitan razvoj društva i svetla budućnost države i građana nakon njihove smrti. Dali su nam zadužbine stare 100 i više godina koje odolevaju vremenu
Još jedan veliki beogradski trgovac iz tog vremena, Luka Ćelović – Trebinjac, dao je na korišćenje Beogradskom univerzitetu svoje imanje, koje je obuhvatalo veći deo Savamale (između ostalog danas poznatu zgradu Geozavoda), ali pod uslovom da se sredstva upotrebljavaju u naučne svrhe i ciljeve Univerziteta. Kada smo već kod obrazovanja, onog najvišeg, današnji Rektorat beogradskog univerziteta nalazi se u Zadužbini kapetana Miše Anastasijevića. S obzirom na to da je Beograd nekada imao jedan od jačih i bogatijih univerziteta u Evropi, tadašnjim javnim - cenjenim ličnostima bilo je važno da se tradicija dobrog obrazovanja nastavi, te su tako ulagali novce u ovaj sektor. Kapetan Miša je bio veliki dobrotvor svog vremena, pomagao je piscima, ljudima koji su želeli da se obrazuju - finansirao je beogradske biblioteke, ali i školu na svom imanju u Vlaškoj u koju su učenici išli besplatno.
Zgrada Matematičke gimnazije u ulici Kraljice Natalije u Beogradu takođe je poklon, nju je podigla Persida Milenković. Ugledna Beograđanka je zajedno sa svojim suprugom, trgovcem Ristom, donirala novac i za sirotište u Beogradu, kao i za zgradu u Zmaj Jovinoj ulici broj 5.
Ono što je na nas ostavilo neki čudan utisak dok smo gledali zadužbine u Beogradu, je da se u okviru njih nalaze banke, prodavnice, butici... S obzirom na to da su većina dobrotvora bili trgovci, bankari ovo i ne bi trebalo da predstavlja neki problem – jedini je manji problem što pojedini radnici ne znaju u čijem objektu rade...
Ali ljudi koji žive u Vlajkovićevoj ulici objasniće vam po kome je ulica dobila naziv. Dvojica penzionera su nam ispričali da je Đorđe Đoko Vlajković bio veoma bogat i da je na Trgu Nikole Pašića i Vračaru imao brojna imanja. Sveže ofarbana zgrada jedan je od onih upadljivijih u užem centru Beograda. Kuća koju je ostavio u ulici po njegovom imenu ima 1.870 kvadrata i 32 stana, poslovni prostor i dve garsonjere. Sredstva Vlajkovićeve zadužbine koriste se za potrebe Univerziteta u Beogradu u oblasti visokog obrazovanja i nauke.
U priči o zadužbinama, ogrešili bismo se a da ne pomenemo trgovca Iliju M. Kolarca, koji je celokupni tadašnji svoj imetak ostavio narodu. Kolarac je 1861. godine osnovao Književni fond i to ne slučajno jer je voleo književnost i pomagao je piscima da objave svoja dela. U svom testamentu ostavio je 10.000 dukata za razvoj ovog fonda. Nakon Prvog svetskog rata fond je sakljupao sredstva za Univerzitet, i današnja zgrada Kolarčevog narodnog univerziteta podignuta je 1932. godine, a u izgradnji su korišćena najmodernija znanja iz oblasti akustike u to vreme. U aprilu prošle godine, Zadužbina Ilije M. Kolarca dobila je status ustanove kulture od nacionalnog značaja. Da je Kolarac živ, sigurno bi bio ponosan na ovo zdanje i njegovu namenu.
I u Vojvodini zadužbinarstvo je imalo veliki značaj u prošlom veku. Marija Trandafil je zaveštala svoju imovinu Matici srpskoj i Crkvenoj opštini. U to vreme vrednost njenog zaveštanja procenjena je na 700.000 forinti, i u njen najveći dobrotvorni čin spada osnivanje "Zavoda Marije Trandafil", iz koga su korišćena sredstva za pravoslavnu siročad u Novom Sadu i za izgradnju zgrade Zavoda. Testamentom je uređeno da zgrada Zavoda pripadne Matici srpskoj.
Marija je bila udata za Jovana Trandafila, uspešnog trgovca, i oni su zajedno učinili mnoga dobra dela. Na svom velikom imanju osnovali su školu za obrazovanje siromašne dece, deo imovine poklonili su bolnicama u Novom Sadu, Somboru, Osijeku. Marija je nakon muževljeve smrti, obnovila ikonostas Uspenske crkve, kao i jermensko-katoličku crkvu i dala da se izradi veliki mermerni krst, koji se sada nalazi u porti novosadske Saborne crkve.
Grof Sava Popović Tekelija aktivno je učestvovao u političkom životu ugarskih Srba i osnivanjem zadužbine "Tekelijuma" u Pešti, pomagao da se u njoj školuju najbolji srpski đaci i studenti iz cele Srbije. Matica Srpska ga je 1838. godine izabrala za doživotnog predsednika.
Dobrotvori su nam dali imanja, novac, kuće i na taj način pokazali da im je bitan razvoj durštva i svetla budućnost države i građana nakon njihove smrti. Ostavili su nam zadužbine stare 100 i više godina koje odolevaju vremenu. Ne može se reći da su u perfektnom stanju, ali zbog čega je to tako to je neka druga priča. Dobro je znati da je na našim prostorima oduvek bilo ljudi koji su nesebično pomagali stanovništvu, verujemo da će se ova tradicija nastaviti i ubuduće i da ćemo za par decenija videti zadužbine iz današnjeg vremena.
