Sunce u tramvaju

Sunce u tramvaju

Autor: Iva Radović 

15927162085 B17a5a57eb ZŠpanac na liniji broj 7 klizi niz Resavsku poput gigantske nakinđurne gusenice. U njemu, zadubljeni u svoje telefone ili misli, sede odsutni, umorni ljudi, svako sa tamnim oblakom iznad glave.

Prekoputa SKC-a u tramvaj upada bučna, šarena gomila. Prepoznajem neka lica: to su dve romske porodice sa kojima mi se putevi tu i tamo ukrste, jer oni žive u faveli iza novobeogradskih blokova; poje konje na Savi, skupljaju hartiju i hranu iz kontejnera kraj garaža, prose ispred Crkve sv. Marka. Mladi bračni par, sa devojčicom od šest-sedam godina i tek rođenom crmpurastom bebom; zapamtila sam ih dok se beba još ljuškala u maminom stomaku; devojčicu su držali na krilu, ili za ruku, a njih dvoje išli uvek zagrljeni i bez prestanka razgovarali. Ljubav, zapravo, izgleda tako nemoguće i tako jednostavno u isti mah. A devojčicu, nekako, nisam stizala da osmotrim, mada sam je znala. Uvek je nosila suknjice, čak i kada bi zbog studeni morala da ispod navuče i pantalone. I zapamtila sam slamenu, svetlosmeđu raščupanu glavicu.

Ona, i dete iz druge porodice sada su zaređali po tramvaju:

- Imaš neku paru?

- Nemam - odgovaraju svi. Nemam ni ja.

Drugo dete odustaje, a ona nastavlja:

- Imaš neku paru? Joj, bre kakvi ste, pa kako to da niko nema pare? - veli ona i smeši se, gledajući nas sažaljivo.

Ima milo, toplo, okruglo lice boje bele kafe, a na njemu blistaju dva svetla, sjajna sivozelena oka sa uvijenim, dugim trepavicama; ima lice za kameru nekog izvikanog fotografa i naslovnu stranu National Geographic-a. Ali najlepše, najupadljivije na tom licu blešti njen osmeh, iz srca, iz vedrine, iz nevinosti. Skakuće po tramvaju kao vrabac, gleda od lica do lica, i kao da nas teši, govori:

- Jao, bre, pa kako to da nemate pare? Kako ćete bez para? Pa dobro. Nemate - nemate.

A onda se nasmeje grleno, na sav glas, gotovo se zagrcnuvši  - bez zlobe, bez podsmeha; zaleti se i uhvati rukama za dve naspramne šipke, pa se zaljulja. Ziba se napred - nazad, sve jače, pa se okrene naglavačke i gleda nas šeretski.

- Niko nema pare! - ciči ona, kikoćući se, gledajući naopaki svet pred sobom. Jer naš svet mračnih usamljenih ljudi bez para i osmeha zbilja je naopak za nju.

I ceo tramvaj počinje da se, snebivajući se, smejulji, pa kikoće, pa naglas smeje sa njom, pa vele - ne daju nam pare, ne daju nam plate - prosto pravdajući se za svoje životne nedaće.

A ona se ne ljuti, ide od jednog do drugog i daruje nam svoj blistavi, lekoviti osmeh.

Imam želju da joj kažem - sunce! Sunce moje! Jer ona to i jeste, svetli jasnim, žarkim plamenom u tom mastilu svog žalobnog malog života. Iz nje vrca duh, oštroumlje i šarm, sigurna sam da bi bila pobednik nekog ,,Misliše" ili najbolji polaznik dramske sekcije. A kolike su njene šanse da izbegne prošnju, nepismenost, skupljanje hartije, duvanje lepka, maloletničku trudnoću, skitnju sa bebom u naručju, glad, hladnoću i glib koji zaudara do neba iz karton-naselja? U kulturi u kojoj je odrasla to je normalno detinjstvo, uobičajeni dan jedne šestogodišnjakinje i nema ničeg neobičnog niti nakaradnog u tome što ona prosi u tramvaju. I mislim se: koliko stvarno treba da bude uporna, dugotrajna i štedra pomoć, da bi ovo malo sunce imalo sudbinu bolju od roditeljske? Bolju od one koja joj je rođenjem iscrtana?

A ona čavrlja sa putnicima; stiže i do mene. Osmehuje mi se, pa joj velim:
- Ti me znaš, ja prodajem kolače. Je l' se sećaš?

A sunčev osmeh zasija, pa kaže:

- Znam! Ti mi daš kuglicu od kokosa.

Nasmejem se i ja - jeste. Voli rafaelo kuglice.

I bude mi, nekako, lakše. Znam da joj život ne mogu promeniti - koliko ni svoj, ponekad pomislim. Ali mogu joj dati tu slatku grudvicu snega od svog bakšiša, da joj zašećerim dan. Da se seti da joj je nekad, tamo negde, neka tužna teta davala kokosne poljupce.

Na koncu, velikih događaja je malo: rođenje, ljubav, smrt. Između nema mnogo čega: poneki dobar zalogaj, poneki lep osmeh, poneki dan bez oblaka.

Vrativši se sa stranputice misli, primetih da je ponovo hladno, onaj uporni klima uređaj održava temperaturu nepotrebno niskom; prošli smo pijacu; ljudi su iznova utonuli u svet iza svojih kapaka, i opet je tiho i mračno.

Sunce je izašlo iz tramvaja.

 

Photo credit: SaraRistic via Foter.com / CC BY

 

 

 

Sledeće

Deca

Mon Jun 6 , 2016
Sunce u tramvajuAutor: Iva Radović Španac na liniji broj 7 klizi niz Resavsku poput gigantske nakinđurne gusenice. U njemu, zadubljeni u svoje telefone ili misli, sede odsutni, umorni ljudi, svako sa tamnim oblakom iznad glave.Prekoputa SKC-a u tramvaj upada bučna, šarena gomila. Prepoznajem neka lica: to su dve romske porodice sa […]