Sparina, deo drugi

Sparina, deo drugi

Autor: Zoran Plečević

14172356180 28ede8078b ZDa bi odagnao tu misao ponovo je u sećanje dozvao Anu i valjanje po travi. Opet se navalio na ogradu  tražeći onaj oblačić u obliku Afrike, ali njega nigde nije bilo. Video je sebe i Anu na raskrsnici

„To si ti? Nisam te prepoznao“, rekao je.

„To je zato što imam novu suknju.“

Rekla je ona i okrenula se oko sebe da bi mogao da je vidi sa svih strana. Nije ni slutila šta će sa tim okretanjem da izazove.

“Nisam ni primetio da je imaš, samo noge sam primetio. Imaš prelepe noge.”

“Jel ti se sviđaju?”

“Cela mi se sviđaš,”

“Pa vodi me negde na piće.”

“Zar nećemo na žurku?”

“Možemo i kasnije.”

Sve je na njoj bilo sjajno, gledao je kao da je ranije nije dobro video ili nije obraćao dovoljno pažnje. Primećivao je da je zgodna, ali toliko, to nije video. Obilazio je sa svih strana i divio se. Sve je bilo kako treba i na svom mestu, u sjajnim razmerama, noge, grudi, dupe.

 „Hoćeš li da se udaš za mene?“

„Ti si lud!“

„Vreme mi je a ti si tako zgodna.“

„Stvarno si lud večeras, šta ti je?“

„Moram zbog dede.“

„Zbog dede?“

„Obećao sam mu, ja sam jedini unuk koji je ostao neoženjen.“

Kružio je oko nje i zagledao, nije mogao da odvoji pogled sa njenih nogu.

„Ej, što me tako zagledaš?

„Nisam znao da si toliko zgodna.“

„Stvarno?“

„Znao sam da si zgodna ali danas te gledam nekim drugim očima.“

„Kakvim očima?“

„Hajdemo negde da se kresnemo.“

„Večeras si stvarno lud.“

„Večeras jesam, zbog tebe.“

„Imam dečka.“

„Šta mari?“

„Lud si, kažem ti da imam dečka, mislila sam da smo drugari.“

„I jesmo, mislio sam da se tako i kresnemo, drugarski.“

„Nije to u redu.“

„U redu je.“

„Nije u redu, zbog dečka.“

Ovo mu se nikada do sada nije dešavalo, u glavi mu je kuvalo, u ušima zujalo, pred očima igralo, u butinama titralo, prepone su ga bolele. Svest mu je bila sužena, u njoj je sada bila samo Ana na svojim prelepim nogama i ništa više.

„U redu je, sasvim je u redu. Kad bi samo znala...“, prekide u pola rečenice.

„Šta?“

„Koliko mi je stalo, kad bi samo znala? Ruke mi se grče i tresu od same pomisli da će možda doticati tvoju golu guzu koja se naslućuje ispod tvoje nove suknjice.“

„Ako sazna moj dečko?“

„Neće saznati, nema od koga.“

Ni njoj nije bilo svejedno. Oči su joj već bile vlažne i mutne, ako se osmeli i zavuče joj ruku pod suknjicu.

„Ako ti zavučem ruku pod tu tvoju novu suknjicu?“

„Nemoj.“

„Ma zavući ću je.“

„Nemoj.“

„Ja možda i ne bih ali ruka ide sama.“

„Videće nas neko.“

„Neće.“

„Ali, ti si se zaljubio,videćeš se sa njom večeras.“

„Nemoj sada o tome.“

„Možda bih i mogla da se kresnem sa tobom, ali gde i kada?“

„Ja sam mislio sada. Sad i ovde.“

„Ovde?“

„Pa ne baš ovde, na ulici ali, iza onog zidića, ispod onog drveta, pokraj one ogradice bi nam bilo dobro.“

„Ti si lud.“

„Stalno mi govoriš da sam lud.“

„Lud si ako misliš da ću da se kresnem sa tobom kao neka kuja iza nekog zidića, ispod nekog drveta.“

„Lud sam.“

„Mogli bi da odemo negde.“

„Lud sam od same pomisli na to, a tvoje oči, i one su postale sjajne, pune želje. Drhtiš? Ti jedva čekaš da te odvedem iza zidića, ispod drveta.“

„Videće nas neko.“

„Ovuda niko ne prolazi.“

„Otkud znaš?“

„Ne znam.“

„Videće nas neko.“

„Neće.“

Nemam kondom, nemam kondom. Pitaće me da li imam. Okretao se, nigde ništa na vidiku, nikakve prodavnice, kioska gde bi mogao da kupi kondom.

„Nemaš kondom?“

Znao je da će da ga pita. Imao je dva kondoma koja su se od dugog nošenja iskrzala i nije više bio siguran da li su za upotrebu i bacio ih je a nove nije kupio.

„Biću pažljiv.“

Ana nije čula šta je rekao. Počela je da drhti sve više i da se trese, oči su joj bile vlažne i skoro krvave. Ako je nedostatak kondoma na trenutak pokolebao situaciju sada im ništa više nije stajalo na putu. Sklonili su se sa ulice, iza zidića, do drveta i ogradice nisu ni stigli.

„Videće nas neko“, reče Ana i obori ga u travu. On je hteo da bude odozgo, da dominira. Pokušao je da je prevali, ali se nije dala.

Ana nije bila samo lepa, bilo je u njoj mnogo više nego što se naslućivalo. Nije mogao ni da sanja sa kakvom snagom će da ga obori na travu i da ga zaskoči. Da ga stegne svojim lepim nogama. Ulicom koja i nije bila toliko daleko su promicali ljudi, doduše gledali su svoja posla, ali oni su bili previše uzbuđeni da bi mislili na njih.

Bili su brzi i sada, kada je bilo gotovo, klonuo i rasterećen nije znao šta bi mogao da priča sa Anom a nešto je morao da kaže.

„Hoćemo li na žurku?

„Ne mogu.“

„Stvarno, zašto?“

Bio je svestan koliko je njegovo pitanje zvučalo besmisleno i izveštačeno ali nije bio svestan koliko je ona obraćala pažnju na to. Gledala je u stranu, malo se osmehnula i rekla:

„Tresu mi se noge.“

Ležao je još uvek, sada je i glavu spustio na travu, nije čuo šta je rekla, samo je znao da je to objašnjenje. Pokušao je da se pravi kao da mu je svejedno, ali nije mu bilo i nije umeo da se pravi.

„Kako da idem sam?“

„Ne moraš ni ti da ideš.“

„Moram.“

Otišla je, ćutke je ustala i ako se za trenutak pokajala, prećutala je. Obukla je gaćice, popravila suknju i otišla, a on je ostao još dugo da leži dok mu se sperma sušila na stomaku. Gledao je za njom, pomislio da bi trebalo da je stigne, ali je samo nastavio da leži.

Jesam li sada rasterećen? I jesam i nisam, ne znam. Jel u redu što nisam otišao sa Anom? Ne znam. Da li da idem na tu žurku sam? Naravno da ću da idem.

Drhtavim nogama se dizao sa rosne trave, navukao je i zakopčao pantalone i ni za trenutak više nije mogao da zadrži Anu u mislima.

Uspeo je da se pokrene.

Ispred, iza ugla se čula glasna muzika a iza njega ritam ženskih potpetica. Jel to ritam u mojoj glavi, pitao se sluteći da je to Ana, da se predomislila i da će ipak zajedno sa njim. Usporio je korak da ga sustigne. Bilo mu je drago što se predomislila bez obzira  što je zaboravio na nju. Ispružio je ruku prema njoj ne gledajući je.

Potpetice stigoše do njegove ruke i tu zastadoše, nije bila Ana ali je imala veze sa njom. Pogleda je, bila mu je poznata, nije mogao da se seti, nešto je nedostajalo. Ona je videla njegovu nedoumicu, bi joj drago što ne može da je se seti i da odvoji pogled od nje.

„To sam ja, Sunčica.”

Nije imala debele naočare, kosu je pustila i bila joj je do pola leđa. Ah te naočarke, kako mogu da zbune čoveka. Na brzinu pogleda prema rukama. I nokti su bili u redu. Sunčica i Ana su najbolje drugarice. Bio je zatečen i ćutao je, hteo je da upita za Anu ali je i to oćutao. Zato je ona opet progovorila.

„Ne smeta ti da uđemo zajedno?“

„Ne. Treba da se nađem sa devojkom koja mi se sviđa ali ne mari.“

Ušli su u kuću.

Opet je upalio cigaretu, trenutke sa Anom kao da je ponovo doživeo. Okrenuo se da pogleda ima li Sunčice na vidiku. Nigde je nije video i bio je siguran da se neće ni vratiti. To joj je bio izgovor da pobegne od dosadnog tipa kome se opet prijebalo. Najpre ga je planski uljuljkala pričom da je zabavan i simpatičan, a onda je iskoristila prvu priliku, naglo je pobegla i kao da ništa nije bilo. Kao da nisu ni stajali na toj terasi, odmeravali se od glave do pete i kao nešto razgovarali.

Trebalo je da se dobro napijem pre nego što sam pošao ovamo.

Trebalo je, ali nije. Nije stigao, nije se setio, Ana ga je omela svojim nogama i suknjicom koju je jedva primetio. Omela ga i zavela. Primorala ga je da je natera da prevari momka, da se kao neka kujica povalja sa njim, tu, iza prvog zidića, ispod prvog drveta

Trebao je da se napije, pomisli još jednom. Pogledao je prema ogradi gde je do malopre stajala i još uvek je mogao da je zamisli kako oslonjena na tu ogradu ispušta dimove dok sluša gluposti koje on nasumice izgovara. Stvarno je zgodna. Ipak, mislio je da je bolje da se ne vrati, nije znao šta da priča sa devojkom koja je samo zgodna. Trebalo je da se napijem, zaključi na kraju gledajući kako svi nose čaše i nešto pijuckaju, a pića nigde nema ili to samo on ne može i ne ume da ga pronađe.

Nema ni Nade. Najzad se i nje setio. Devojke zbog koje je i došao na ovo mesto. Gde li je ona? Da li je već stigla i krije se negde u vrelini kuće. Stisnuo je muda, bar je mislio da ih je stisnuo, da joj večeras sve otvoreno kaže. Da ne može da zamisli život bez nje posle one večeri dok su slušali kako se preganjaju gitara i bas saksofon. Kada se njena nežna ruka našla između njegovih koščatih i dok je nežno milovao nevidljive dlačice na njenoj podlaktici, pričao kako će da napiše priču na italijanskom, od početka do kraja. Ona je rekla „forca“, a on je iskoristio dolazak konobara da skloni svoje ruke od njene.

Zašto si me majko rodila stidljivog? Nikada ti to neću oprostiti.

Nema ni Sunčice da se vrati. Kuća je dovoljno velika da se negde sakrije i da se celo veče ne sretnu.

Nema je, odoh i ja, a ako joj trebam neka me potraži. Mogu ja i bez nje.

Sa Anom i nije bilo tako loše kako mu se činilo u prvi mah. Jeste, bio je brz. Prebrz je bolji izraz, tačniji. Napalio se čim ju je video u onoj suknjici koja se jedva nazirala. I ona je bila napaljena. Nećkanje i pominjanje momka je bilo samo deo igre dok su se oboje nestrpljivo okretali oko sebe tražeći zgodno mesto da utole svoju strast. Bilo je dobro. Bilo je odlično, treba sabrati utiske. Da li je količina sperme srazmerna koeficijentu uživanja? Da li se to tako kaže? Da li se to tako računa? Da besmisleno zvuči bio je svestan čim mu je to palo na pamet. Ništa nije znao o tome, bilo je dobro. Sada kada je razmišljao o tome, a skorela sperma na stomaku ga je stalno podsećala, zaključio je da je bilo odlično.

Najzad je krenuo u kuću da potraži piće. Negde je morao da bude neki sto, možda neki šank koji čeka samo na njega. Unutra je bilo kao u ekspres loncu, samo što nije proključalo. Zidovi su se gurkali međusobno, da bili su to međusobni zidovi, šaputali o vrelini, neizdržljivosti i sramnom položaju u kome se nalaze. Kako na njih niko ne obraća pažnju, pominjali su i pobunu. Nisu znali da će uskoro kiša i da sa njom dolazi i osveženje. Ništa ne znaju ti međusobni zidovi, a stariji su od svih nas i videli su sve i svašta. Pašće kiša, šapnuo im je u prolazu.

Par sa kauča je nestao. Premestili su se iza, do zida koji se najglasnije bunio. Nisu još stigli do poslednje faze mada su prilično odmakli u tom pravcu i buntovni zid im nimalo nije smetao. Devojka koja je do malopre slušala dosadne momke kako pokušavaju da je zabave i uvuku u razgovor sada je zajedno sa njima stajala između kauča i zida i iz sve snage navijala za njih i za slobodnu ljubav.

Na drugom kraju sobe su stajali neki Rusi koji su u grad došli da klešu kamen za izložbu. Nisu marili za par iza kauča, a i za njih niko nije mario.

Nastavio je dalje. U drugoj sobi nije bilo ničega zanimljivog, ni pića. Samo je bilo još toplije i nastavio je dalje. U sledećoj sobi su neki momci svirali sa promenljivom srećom što se tiče akorda, molova i durova. Soba je bila velika, možda najveća u celoj kući, ipak, bilo je jako tesno, zbijeno i muzika je teško nalazila svoj put. Mučno i na jedvite jade je izlazila iz njihovih instrumenata. Svaki čas je neko od njih uzvikivao neki dur, a ostali su se durili, nije im bio po volji ili im nije odgovarao u tom trenutku i namerno su koristili neki drugi što je onoga koji ga je uzviknuo teralo da uzvikuje ponovo, mnogo glasnije da bi ga čuli ili shvatili ozbiljno.

Gledao je u jednog od njih, nekog mršavog gitaristu koji je bio poprilično frustriran što je mol koji je on odsvirao lebdeo negde u sobi potpuno neshvaćen, a zatim netragom nestao. Nije mogao da uhvati ni četvrtinu tonova, taktova, akorda, da ne pominjemo durove i molove. Nedoumice šta bi od svega toga moglo da se upotrebi. Ko bi mogao da predvidi šta će učiniti, šta upotrebiti? Čega sve nema u toj muzici i na šta se on sada namerio? Ljutina je kroz ruke izlazila iz njega i sve jače je lupao po žicama, a što je jače lupao i trzao sve što je bilo pametno u toj muzici bežalo je iz njegove gitare glavom bez obzira i skrivalo se po ćoškovima sobe.

Pomislio je možda da je devojka zbog koje je došao baš tu, u sobi gde se svira. Božanstveno je pevala i uvek bila u društvu muzičara. Podizao se na prste, osvrtao na sve strane, ali je nigde nije video. Možda je već bila tu i kada je čula kako sviraju pobegla negde.

Jedan drugi momak koji je tek kročio u sobu, najverovatnije da je to bio neki rezervni bubnjar okomio se na orman, običan dvokrilni. Mada je sa druge strane uz sam zid sedeo pravi bubnjar za pravim bubnjevima koji ni za trenutak nije prestao da mlati palicama po dobošu i činelama on se nimalo nije na to osvrtao. Tako strastveno je lupao po tom ormanu da je čak i gitarista zaboravio na svoju raštimovanu gitaru, akorde i molove i svu pažnju posvetio njemu. Odnekud se pojavila domaćica i prišla sa druge strane ormana.

„Da li ga neko poznaje?“, pitala je gledajući po sobi.

Niko joj nije odgovorio, niko je nije čuo, a on je bio u nedomici da li to ona njega prati ili je tu zbog bubnjara.

„Poznaje li neko ovog momka?“

Ipak je bila tu zbog bubnjara.

„Poznaje li neko ovog momka?“, proderala se najglasnije što je mogla, po treći put i opet nije imala sreće, niko je nije čuo.

Sve u svemu, momci su u svojoj svirci bili toliko ubedljivi da niko od prisutnih ni za trenutak nije posumnjao da se nalazi u nekoj bravarsko-kovačkoj radionici. Naravno, njima to nije smetalo inače ne bi ni bili tu, a nisu se osvrtali ni na zabrinutu domaćicu.

Ima li u ovoj kući večeras nekog da je normalan? Normalan, pod navodnicima. Ima li u ovoj kući nešto da se popije? Bez navodnika.

Iako je oba pitanja postavio u sebi ne otvarajući usta ipak je iščekivao odgovor. Ništa, buka mu se ozbiljno uselila u uši i napadala bubne opne. U neprilici u kojoj se našao obećao je samom sebi sve što je želeo, sve čega je mogao da se seti da je ikada želeo i sve što je u tom teškom trenutku smatrao za potrebno.

...nastaviće se...

 

Photo credit: Thomas Hawk via Foter.com / CC BY-NC

 

Sledeće

Ideali VS manipulacija

Fri Jun 17 , 2016
Sparina, deo drugiAutor: Zoran PlečevićDa bi odagnao tu misao ponovo je u sećanje dozvao Anu i valjanje po travi. Opet se navalio na ogradu  tražeći onaj oblačić u obliku Afrike, ali njega nigde nije bilo. Video je sebe i Anu na raskrsnici„To si ti? Nisam te prepoznao“, rekao je.„To je […]

Preporučujemo...