Crtice o najstarijem ,,pismu” ili kako Vinčanac piše

Crtice o najstarijem ,,pismu" ili kako Vinčanac piše

Autor: Jasna Vuković

VinchaKad god se pomene arheologija i nasleđe naše zemlje, u mnogobrojnim pseudonaučnim  ,,razmatranjima" uvek će se, bez izuzetka, kao najvažniji domet ,,naše" prošlosti naći tzv. vinčansko pismo. Mnogobrojni tekstovi na portalima, da ne pričamo o još brojnijim knjigama autora sumnjive kompetencije, pa i o onima koji imaju ambiciju da se nazivaju školom praistorijske arheologije, govore o sistematizaciji vinčanskog pisma, koje – zamislite – sadrži 30 (ili bar približno tom broju, u zavisnosti od ,,stručnjaka" koji se njim bavi) znakova i pritom je najstarije na svetu i srodno ćirilici. Još i više – to i jeste neka forma ćirilice! Problematičnost takvih tumačenja, naravno, nije sporna, i to na više nivoa. U jednom ranije objavljenom tekstu na ovom portalu već je ukazano na to koliko su teze o kontinuitetu od praistorije do danas ne samo netačne, već i veoma opasne. O tome je pisano i u stručnoj literaturi. No, hajde da ih za ovu priliku ostavimo po strani. Hajde da se nakratko pozabavimo tim zagonetnim znakovima koji do neslućenih visina raspaljuju maštu entuzijasta - ljubitelja prošlosti, onih koji bi da raskrinkaju zavere i stave nas, beskičmenjake, na mesto koje nam pripada (!) i otkriju pravu i jedinu istinu o najstarijoj pismenosti. 

Dakle, znakovi. O da, oni postoje, to niko ne spori. Samo, nema ih trideset. Veoma su brojni -  ima ih na desetine!  Sad će se sigurno naći neki stručnjak, po svoj prilici filolog, i objasniti da se arheolog ne može baviti pismom – pa nema on potrebna znanja! Mnogo greši taj filolog. Paleografijom se često bave upravo arheolozi. No, ni to nije tema. Hajde da vidimo arheološke podatke. Ti misteriozni znaci se nikada, da ponovimo – NIKADA – ne pojavljuju u nizu: uvek je prisutan samo jedan. Dalje, oni se pojavljuju isključivo na keramičkim posudama, najčešće na njihovom dnu i/ili nešto ređe na ramenu (što je najistureniji deo posude), sa spoljne strane. Obično su urezani nekom oštrom alatkom pošto je posuda ispečena, a sasvim retko ili gotovo nikad pre pečenja. Svaki arheolog to zna da identifikuje – po izgledu, dubini i pravilnosti ureza – vidi se čak i bez lupe. Samo treba znati šta gledati, što arheolozi znaju. Zato je arheologija nauka i zato se studira – to se uči. Povrh toga, ti znaci su retki. Javljaju se tu i tamo, ponekad. Na jednom nalazištu ima na hiljade fragmenata keramike, a samo nekoliko primeraka sa znakom. Iz različitih slojeva, i iz različitih celina. Pa onda – na drugom nalazištu ih opet ima, ali možda malo drugačijih, ne baš istih. I to drugo nalazište nije baš u potpunosti istovremeno sa onim prvim. Nalazi su najčešće ,,iz sloja", te magične reči koju entuzijasti naročito vole, a u stvari baš i ne razumeju šta znači. A znači, između ostalog i to da nema tzv. kontekst. Uhhh. Mnogo nerazumljivo. Daj ti nama šta to znači, reći će čitalac.

Evo. Hajde da probamo da pojasnimo. Zamislimo Vinčanca koji želi nešto da napiše. Da ostavi poruku budućim pokolenjima. Jer, ne zapisuje se bilo šta. Samo ono važno. Šta on radi? Uzima meku glinenu pločicu i urezuje neke znake na nju, pa vrh alatke prolazi kroz vlažnu glinu kao vreo nož kroz puter? Neee. Razmišlja Vinčanac, i seti se. Ode u kuhinju, uzme jednu zdelu. Isprazni je, ukoliko je nešto bilo u njoj. Okrene je naglavce. I onda uzme kremeni nožić, oštar je dovoljno, smatra on, i struže, struže, struže po njenom dnu. Malo levo-desno, malo gore-dole. Težak je to posao, tvrda je keramika, pa to malo traje. Ali, siguran je on da je to veoma dobro mesto s kog treba poslati poruku – dno, onaj deo koji niko nikada ne vidi, jer – posuda stoji na njemu. Ili, postoji druga mogućnost – hoće da ureže svoj iskaz na njenom ramenu. Uh – mora da je drži u krilu, položenu. Veoma teško – na zakrivljenu, pa još i tvrdu površinu urezati znak. Posuda klizi, nema oslonac, ali on je uporan. Ureže on svoje ,,slovo". Ali, kad treba da ureže sledeće, on to ne radi. Naprotiv. Sačeka on neko vreme, godinu-dve ili možda i više, pa ode kod komšije. Uđe kod njega u kuhinju, pa izabere posudu iz komšijinog asortimana. Ponavlja istu stvar. Prospe šta je bilo u njoj, a onda opet struže, levo-desno i sve ispočetka. Pozdravi se komšijom i vrati se kući. Ne nastavlja Vinčanac da piše. Naprotiv, on čeka. Čeka priliku da dođe neko iz drugog, udaljenog sela ili da on ode tamo. Ponavlja ceo postupak, na posudi koju je došljak sa sobom doneo ili, ukoliko je on negde otišao - kao i u slučaju svog prvog komšije. Pisanje, međutim, i dalje nije okončano, pa se tu stvar ne završava. U međuvremenu mu izgori kuća, izgradi on novu. Još nije završio s pisanjem. No, ne nastavlja on to. Prođe neko vreme, možda ga više i nema neđu živima. Njegova posuda je završila u đubretu, polomila se. Ali, neko od njegovih naslednika na mističan način zna šta je on počeo. I nastavlja ceo proces ispočetka. Na svojim posudama, kod komšije i u udaljenom selu. Poruka se i dalje šalje.

Ne deluje ubedljivo, zar ne?

I na kraju, šta bi ti znaci mogli biti, ako ne pismo? Razne su mogućnosti – da se obeleži sadržaj posude, na primer. Uvek sumnjičava nauka nema problem da kaže da nema dovoljno saznanja da bi nešto tvrdila, a olako doneseni zaključci zasnovani na ličnim impresijama i bez čvrstog utemeljenja ne smatraju se prihvatljivim. To nije slabost, naprotiv. Zato – još uvek tragamo za rešenjem.

Sledeće

Smena

Sat Jun 4 , 2016
Crtice o najstarijem ,,pismu" ili kako Vinčanac pišeAutor: Jasna VukovićKad god se pomene arheologija i nasleđe naše zemlje, u mnogobrojnim pseudonaučnim  ,,razmatranjima" uvek će se, bez izuzetka, kao najvažniji domet ,,naše" prošlosti naći tzv. vinčansko pismo. Mnogobrojni tekstovi na portalima, da ne pričamo o još brojnijim knjigama autora sumnjive kompetencije, […]

Preporučujemo...