Žeteoci

Žeteoci

Autor: Zoran Plećević

2489268630 8edf4afa70 ZSan ga odvede na neku livadu koja mu je bila poznata, bio je slobodan i tumarao je po pustim poljima, a onda ga zaokupi teška paučina koja ga je pritiskala i na koju je stalno naletao. Tumarao je po njoj sklanjajući je sa očiju i lica, kad odjednom, zrikavci su to bučno najavili, iz te paučine i strašne teskobe izbi na jednu veliku, suncem okupanu njivu prepunu žeteoca. Obradova im se silno, ali oni ne obratiše pažnje na njega.

„Dobar dan“, reče im zadihan od uzbuđenja.

Nisu ga primetili niti su se okrenuli. Nisu ni prekinuli posao, samo su i dalje onako pognuti radili gledajući ispred sebe. Pomisli da ga možda nisu čuli od pesme zrikavaca, osvrte se oko sebe pokušavajući da dokuči odakle pesma dopire i skidajući poslednje ostatke paučine sa lica nije mogao a da se ne čudi, kakvi su to zrikavci kada se toliko čuju. Da bi ga žeteoci čuli ovoga puta stavio je ruke na usta i proderao se iz sve snage.

„Dobar dan.“

„Dobar dan“, iznenađeno odgovoriše oni i na trenutak ga pogledaše.

„Srećan rad.“

„Hvala, da si živ i zdrav.“

Pesma zrikavaca je i dalje nadjačavala njegovo vikanje. Ruke koje je stavio oko usta nisu nimalo pomagale, ni samog sebe nije mogao da čuje. Odlučio je da napne glas do granice pucanja.

„Lep dan danas, nema kiše.“

Oseti da mu je kod poslednje rečenice pukla jedna glasna žica, ona koja se oduvek najviše bunila i pravila probleme. Njeni krajevi počeše da ga grebuckaju po grlu, nakašlja se i ispljunu nekoliko komadića koji nisu prestajali da se bune ni izvan grla. Zgazi ih nogom i utrlja u zemlju, podiže glavu i oslušnu. Niko mu ništa nije odgovorio i bio je u nedoumici da li su ga čuli. Osvrnu se oko sebe ne bi li dokučio odakle dolazi pesma zrikavaca, ali je to izgleda bio uzaludan posao. Uvuče ruku u grlo, izbaci krajeve glasne žice koji su ostali unutra, ostale pomeri tako da se nije osećala praznina zbog one jedne koja je nedostajala, na brzinu ih naštimova, nape se koliko je mogao i povika još glasnije:

„Lep dan danas, nema kiše.“

I dalje su ćutali i posvećeno radili, a njemu je pukla još jedna glasna žica. Morao je opet da zavlači ruku u usta i grlo što nije bilo nimalo prijatno, čak naprotiv, činilo mu se kao da će svakog trenutka da povrati, da će ispati sve glasne žice i da će zauvek ostati nem. S krajnjim naporom se suzdrža, rasporedi ih i naštimova, opet na brzinu jer nije imao vremena za gubljenje. Oproba glas, učini mu se da je sada malo dublji i promukliji, ali mu se dopadao i bio je zadovoljan.

Pogleda žeteoce koji su i dalje samo radili i nisu obraćali pažnju na njega. Znao je on da oni znaju da je dan lep i da nema kiše, znao je i da će ako bude nastavio da se dere ostati bez glasa koji mu se posle poslednjeg štimovanja dopadao i bio je rad da ga zauvek zadrži. Znao je sve to, ipak, bio je željan razgovora i razmišljao je šta bi mogao da preduzme. Šta bi mogao da uradi? Da nastavi sa dernjavom nije dolazilo u obzir, sa te daljine, mada, to i nije bila neka daljina, pokidaće glasne žice, a ipak ga niko ne bi čuo.

Odluči da im se sasvim približi i proklinjući zrikavce i njihovu pesmu, priđe do njih i ponovo upita:

„Kako napreduje posao?“, odustade od lepog dana bez kiše mada ga je i dalje držao u rezervi.

Ništa, niko mu nije odgovarao.

„Šta radite?“

„Evo, kao i obično, žanjemo.“

S neba pa u rebra, ovome se ni u snu nije nadao. Video je on da oni žanju, bilo mu je jasno čim ih je video. Ipak, ne može da se kaže da nije bio zadovoljan, bio je to vrlo lep početak razgovora, ali kako dalje?

„Kako? Kako kao i obično žanjete?“

„Mi uvek žanjemo.“

„Zar nikada ne radite nešto drugo?“

„Ne.“

Pomisli da je to što je čuo potpuno besmisleno ili, opet mu je to palo na pamet; ovi prokleti zrikavci, od njih ništa ne može da se čuje. Možda nije najbolje razumeo pa rizikujući svoj dobar glas povika još glasnije:

„Zar samo žanjete?“

„Samo žanjemo, uvek, svaki dan, samo žanjemo. Šta bi drugo radili?“

Sada je bio siguran da je dobro čuo. I dalje mu je zvučalo besmisleno ali ga nije brinulo to. Zabrinutiji je bio što nije znao šta dalje da pita. Lomio se, da li da im kaže šta bi sve mogli da rade u životu osim to što rade, da li da krene dalje, da ih ostavi da žanju kad im se toliko žanje ili ma koliko besmisleno zvučalo, da ostane i nastavi razgovor.

Baš me briga, pitaću prvo što mi padne na pamet.

„Zar nikada ne sejete?“

„Već je posejano.“

„Ali, treba da se seje stalno.“

„Jednom je posejano.“

„Jednom ste posejali?“

„Da, sada samo žanjemo.“

„Čekajte, kako samo jednom?“

„Jednom je dovoljno.“

„I sada žanjete?“

Opet, po ko zna koji put ostade bez odgovora i uhvati ga nedoumica da li su ga dobro čuli ili ne? Da li su ga dobro razumeli ili jednostavno nisu hteli da mu odgovore. Pade mu na pamet da možda prave sprdnju sa njim, da im je samo dosadno dok rade jednoličan posao i da hoće malo da se razonode. Pogleda ih i zaključi da su ozbiljni, odbaci svaku sumnju što se toga tiče i odluči da nastavi sa pitanjima. Odabra jednog dobroćudnog koji je stajao malo dalje i do sada nije odgovarao na njegova pitanja. Prišao je skoro sasvim do njega, tek toliko da ga ne dodiruje i da mu ne smeta u radu.

„Jel uvek žanjete?“

„Uvek, šta bi drugo radili? Evo, ja žanjem punih četrdeset godina, svaki dan“, isprsi se žetelac na trenutak pa nastavi da žanje.

„Kada ste posejali, kako ste posejali kad uvek niče?“

„Nisam ja posejao, ja samo žanjem.“

„A neko drugi seje?“

„Niko ne seje.“

„Niko ne seje?“

Pomisli kako njegova pitanja zaista glupo zvuče i odluči da krene dalje, da nađe nekog drugog ko će imati odgovare i na glupa pitanja. Pogledom je po okolini tražio nekog sa kim bi imalo smisla razgovarati i opet mu se vratilo malo one sumnje da teraju sprdnju sa njim da bi oterali sopstvenu dosadu.

Jedan, malo podalje mu se učini prikladan i zanimljiv, više je od ostalih obraćao pažnju na njega, svaki čas je prekidao posao i gledao prema njemu. Provuče se između nekoliko žetelaca i priđe mu.

„Dobar dan.“

„Dobar dan“, odgovori mu žeteoc.

„Lep dan, nema kiše.“

„Lep.“

Za sada mu je išlo odlično, samo je morao da nastavi.

„Jel, jel uvek samo žanjete?“

„Uvek“.

Reče ovaj i sad poče da radi svom snagom i svu pažnju usresredi u posao kao da ga do sada nije ni primetio, ali on ipak nastavi sa pitanjima.

„Čovek bi rekao da nekad mora i da se poseje?“

„Mi ne sejemo, samo žanjemo.“

To je već čuo, ali mu nije bilo dovoljno, nije bio zadovoljan.

„I ništa drugo ne radite?“

„Ne.“

Učini mu se da je možda malo dosadan ali nije hteo da popusti. Morao je da smisli novo pitanje, osećao je to kao dužnost i pred njima i pred sobom.

„Odmarate li nekada?“

„Ne.“

„Spavate li?“

„Naravno da spavamo.“

„Gde spavate?“

„Ovde spavamo.“

„Zar ovde?“

„Zašto bi gubili vreme da idemo na neko drugo mesto samo da bismo spavali?“

„Zar vam nije neudobno na goloj zemlji?“

„Važno je da se okrepimo.“

Grozničavo je razmišljao šta još da ga upita. Šta god da je do sada bilo koga pitao odgovarali su mu besmisleno, a tako će biti i ako bude nastavio da ispituje.

„Nikada ne poželite nešto drugo da radite?“   

„Šta bi mogli drugo da radimo i ko bi umesto nas žeo?“

„Ima toliko poslova.“

Ne dobi nikakav odgovor, seti se da nije ni postavio pitanje i sada je bio načisto da mora da nastavi sa ispitivanjem da istera stvar na čistac. Ako bude trebalo, ispitivaće ih do prekosutra.

„I nikada ništa drugo ne radite?“

„Ne, ali možemo dok žanjemo da radimo šta nam je volja.“

„Šta možete da radite dok žanjete?“

„Možemo da pevamo, juče smo ceo dan pevali.“

„Mislio sam na neki drugi posao, ne da žanjete?“

„Šta će nam drugi posao kad imamo ovaj?“

Pomisli da ako tako nastavi ni do prekosutra neće ništa saznati. Morao je da bude direktniji, da smisli pitanje, pravo u rebra.

 „I nikada, recimo ne ratujete?“

„Ne.“

„U svetu svi ratuju.“

„Mi ne ratujemo.“

„Zašto?“

„Prevazišli smo to.“

„Kako?“

„Prosto da prostije ne može biti, ali ja nemam vremena da ti o tome pričam, moram da žanjem, previše sam vremena izdangubio sa tobom, a ti produži pravo“, ispravi se da mu pokaže. „Onuda, preko onog brda idi i za dve nedelje ćeš sresti čoveka kojeg tražiš. On će ti sve objasniti.“

„Ko je taj čovek? Nikoga ja ne tražim, samo sanjam.“

„Zašto si dolazio ovamo ako ga ne tražiš? Zar želiš da san protraćiš tek tako?

„Ne, ne želim, zapravo, svejedno mi je, šta god da se desi kada se probudim sve ću da zaboravim.“

„Kako hoćeš.“

Seti se da je do malopre bio željan razgovora i da će ako ga ne posluša ostati bez sagovornika.

„Kako ću da ga prepoznam?“

Nije ga više slušao, naravno nije ni odgovarao. Sagao se do zemlje i žeo tako brzo da mu se ruka jedva videla od brzine. Morao je da nadoknadi propušteno vreme. Ali, ko ih kontroliše, ko će da primeti da nije dovoljno uradio? Okretao se na sve strane tražeći nekog ko bi ličio na nekog ko kontroliše. Ni nalik nekom takvom, svi su zaboli glave u zemlju, niko nikoga nije gledao.

Morao je da krene, iza onog brda ga neko čeka. Za dve nedelje mora da bude tamo. Kako je san moćan? Zna gde i šta će da bude za sedam dana.

O, samo da mu ne smetaju ti zrikavci od kojih ni sopstvene misli nije mogao da čuje.

Produžio je dalje i kada je već bio na obodu njive učini mu se da je video kako jedan žeteoc jebe ženu dok žanje. Protrljao je oči i pogledao ponovo, nije mu se učinilo, jebu, stvarno jebu. I ne samo onaj jedan, nego svi na obodu njive su to radili. Sopstvenim očima nije verovao. Da nije bilo buke u njegovoj glavi, da je mogao da razmišlja možda bi nešto smislio, doneo neki zaključak, ovako, samo je blenuo.

Ma ne jebu, rade ljudi, ozbiljni su to radnici, pokušavao je uprkos buke da razmišlja, nisu čak imali vremena da razgovaraju sa njim. Ma jebu, jebu, onoj ženi se belasa guzica na suncu, belasa se, jasno je video. I onom čoveku iza nje. Sada je bio siguran, zrikavci su na trenutak utihnuli, do njega je dopiralo dahtanje i njegovo i njeno. Jebu se, jebu se i žanju, ne prekidaju sa poslom. Žene su se povijale pod naletima, ali nisu prekidale sa radom.

Okrenu se, od oka odmeri dve nedelje i zakorači. Kao u svakom snu, korak mu je bio kratak, lak i brz kao tren. Neko, posle dve nedelje ga je čekao u njegovom snu i možda je već bio nestrpljiv što ga nema.

Naslonjen na kamen kraj puta stajao je čovek i radoznalo ga gledao.

„Gde si ti? Provedoh ovde ceo život čekajući te?“

„Ali, ja nisam znao, nisam imao pojma da me neko čeka.“

„Morao si da znaš, zašto bih te ja inače čekao?“

„Možda?“

„Tako je, čekam, pitaj me.“

„Ne znam šta bih pre da pitam, toliko toga mi nije jasno.“

„Razmisli dobro, ako po običaju počneš sa besmislicama možda ću ti odgovoriti na jednu a možda i neću. Budeš li pitao prava pitanja i ona me oraspolože stojim ti na raspolaganju i za svako potpitanje. Znaj da od nas dvojice samo ja znam u kom pravcu razgovor može da ide.

Presabirao se, razmišljao, oduzimao, opet sabirao, delio. Hteo je i da množi, ali se seti da u snu ne postoji mogućnost množenja. Naravno da nije hteo da postavi odmah neko besmisleno pitanje kako mu je naglasio ovaj neobičan čovek i kako je imao običaj. Morao je dobro da razmisli, mada mora se priznati da čovek u snu i nema baš puno vremena da razmišlja.

Kopkalo ga je ono što mu je pre dve nedelje rekao onaj žetelac; da samo žanju, da nikada ne seju, da čak i ne znaju ko je i kad posejao i da li je iko ikad sejao. Ipak, učinilo mu se da je najvažnije da pita zašto su prestali da ratuju.

Lomio se, mislio je da treba da postavi pitanje da sve obuhvati, a da ne bude besmisleno. Teško je to smisliti, bio je toga itekako svestan, najzad se odluči da počne izokola.

„Pre dve nedelje sam sreo žeteoce...“

„Ah, njih svako sretne.“

„Da, i ti žeteoci...“

„Rekli su ti da te ja čekam ovde?“

„Da, rekli su mi da me ovde čekate, da ne zapitkujem njih jer nemaju vremena da mi odgovaraju i još su mi rekli da celog života samo žanju...“

„Šta bi drugo radili?“

Pogleda ga ispod oka, ispitivački, posumnjao je da ga namerno svaki čas prekida da bi ga omeo, iznervirao i tako postavio neko besmisleno pitanje. Ipak, nije odavao utisak da mu je tako nešto namera, znatiželjno je gledao u njega i treptao sitnim očicama. Odluči da zanemari upadice i da pitanja postavlja kako je isplanirao pa dokle stigne, a ratovanje da ostavi za kasnije da ga ne prepadne odmah.

„Rekao mi je da samo žanju i da ništa drugo ne rade, čak i ne seju. Kaže, jednom je posejano i sada samo žanjemo.“

„Šta te tu čudi?“

„Čudi me, sve me čudi, kako može da se žanje ako se ne poseje?“

„Već je posejano.“

„Ali kad, zar ne mora stalno da se seje?“

„Ne, jednom je dovoljno.“

Mislio je da tera sprdnju i opet ga je pogledao ispitivački, ali nije mogao da mu pročita na licu bilo kakvu nameru i odluči da ne okoliša nego da odmah pita ono što ga je najviše zanimalo.

„I najbesmisleniju stvar su mi rekli“, upiljio se u njegove sitne očice. „Da su odavno prestali da ratuju.“

„Da, svi smo prestali da ratujemo.“

Pitao se šta može da znači kada si u snu u nedoumici, da li će se sećati ičega kada se probudi. Međutim, nije imao vremena da previše o tome razmišlja, druge brige su ga mučile, a o tome će kasnije. Osećao je da je na samoj ivici da postavi neko besmisleno pitanje i da sve upropasti. Kao da je sve oko njega bilo svesno da je sve ovo samo san i da se svakog trenutka sve može raspršiti kao mehur od sapunice, da se sve prekine i da ostane bez odgovora.

 „Kako ste sve to uspeli?“

„Šta?“

„I za žito i za ratovanje?“

„Jednostavno je to dragi moj.“

„Meni ne izgleda.“

„Za žito sam ti već rekao, drugog odgovora nemam. Posejano je jednom i to je dovoljno.“

„A rat? Jeste li ratovali nekada?“

Obrve mu se podigoše, čelo mu se ozari, oči mu zasijaše, nije mogao, a najverovatnije nije ni hteo da sakrije da se kao dete obradovao pitanju.

 „O, ratovali smo, itekako smo ratovali, mi smo ratnički narod, rat nam je u krvi. Ipak, prestali smo, nije imao ko da žanje.“

„Kako ste prestali?“

„Sad, kad razmislim, na početku i nije bilo lako.“

„Ipak, uspeli ste?“

„Iako nije bilo lako, uspeli smo.“

„I više vam se ne ratuje?“

„Ne, nikako. Mi bez rata ne možemo, od same pomisli na ratovanje srce nam jače zalupa, a duša zaigra, to nam je u krvi, samo na to mislimo. To nam je poslednja misao sa kojom polazimo na spavanje i prva sa kojom se budimo. To je početak i kraj svega do čega nam je stalo. Bez ratovanja sve ostalo ne bi imalo nikakvog smisla.

„Ništa od toga meni nije jasno.“

„Znam da nije jednostavno.“

O kako je sada postao nestrpljiv i nije mogao da iščeka odgovor. U glavi mu se vrtelo i već je potpuno zaboravio na strah da će postaviti neko besmisleno pitanje. Sada se samo plašio da li će razumeti šta mu to ovaj neobičan čovek govori. Već je zaustio da postavi novo pitanje, ali ga ovaj prekide.

„Polako, ceo tvoj san je pred nama.“

Nije ni zatvorio usta, nije mogao ni da pretpostavi koliko će da traje san a znatiželja mu nije davala mira.

„Žito ne sejete a žanjete, rat sanjate a ne ratujete?“

„Za žito sam ti već rekao i ne znam šta tu može da bude nejasno.“

„Nije mi najasnije ali dobro, šta je sa ratom?“

„Rekoh ti da ću ti sve objasniti, ceo tvoj san je pred nama“, nasmejao se i okrenuo se u stranu.“Vidiš li onu livadu na istoku?“

Nije mogao da se orijentiše i pogleda u smeru njegove ruke. Malopre nije video nikakvu livadu, ni na istoku ni na zapadu, oko njih nije bilo ničega, ali livada je sada bila tu. Pogled mu je pucao pravo na nju, morao je da je vidi. Možda je preko nje i došao ovamo? Ipak, livada je bila tu i u to nije bilo nikakve sumnje.

„Vidim.“

„Vidiš li i onu šumu do livade, na jugoistoku?

Sada je u nju video. Malopre, dok je gledao livadu i čudio se odakle se stvorila šumu nije primetio, ali sada je bila tu, stajala je baš kao što je rekao, pored livade i sa njom je pravila oštru ivicu.

„Vidim.“

Kao da mu je postavljao zamke, malo pomeri ruku i opet upita.

„Vidiš li onu drugu livadu, sa druge strane šume?“

Nije mogao više da razmišlja o tome šta ranije nije video, a sada kada mu on pokaže vidi. Video je i gotovo, valjda to tako u snu i treba da bude. Nije ni pogledao kuda je ruka ispružena samo je odgovorio.

„Vidim, ali mi i dalje ništa nije jasno.“

„Biće ti jasno onoga dana kada se sasvim razbudiš, kada se budeš setio mojih reči a sada me dobro slušaj.“

Gledao je u njega širom otvorenih očiju, kao da to nije bio isti čovek.

„Kada krv u nama uzvri, kada nam vene postanu tesne i kada od toga počnu da nam zveckaju i najtanji krvni sudovi, kada oružje počne da niče umesto žita, tad znamo da je vreme i izaberemo dobrovoljce koji žive na one dve livade i dovedemo ih baš ovde“, reče i pokaza prstom na put pored kamena krajputaša. „Samo im damo oružje, ništa im ne govorimo. Vidiš li onaj put?“

Više se nije okretao.

„Vidim.“

„Kada dobiju oružje oni tim putem krenu i odmah se posvađaju i omrznu, odvoje se i okrenu, svako svojim putem. Vidiš li kako se put dalje račva, sa jedne i sa druge strane šume?“

I dalje ništa nije gledao, samo je slušao.

„Vidim.“

„Oni se već i pre te račve toliko omrznu da odmah tu padne prva krv. Vidiš li kako pokraj račve dobro žito raste, vidiš li koliko je klasje tu više nego ono u polju?“

Grozio se priče, ali ništa nije hteo da kaže.

„Vidim.“

„Dobro je natopljeno krvlju.“

„Vidim.“

„Onda produže, odu svako svojim putem, svako na svoju stranu, na svoju livadu i tamo kuju planove kako će se onom drugom krvi napiti.“

„To je užasno.“

„Vidiš li onaj top gore na brdu?“

„Vidim.“

„Kada u prvi sumrak ispalimo iz topa, to je znak za njih, oni su već spremni i uleću u šumu, svako sa svoje livade i kolju se sve dok ne svane.“

„Ali, to je isti narod.“

„Pa šta? Toliko se omrznu da sve zaborave. Zaborave da su im majke i očevi ponekad isti, baš oni se najviše omrznu.“

Užasnuo se, hteo je da kaže to i možda još nešto, hteo je da opsuje. Oklevao je, a da li je to bilo samo zbog radoznalosti?

„Šta se posle događa?“

„Ništa.“

„Kako ništa?“

„Ništa, kada dan malo odjutri mi uđemo u šumu, pokupimo mrtve i sahranimo ih sa najvišim počastima.“

„Šta bude sa živima?“

„Žive zatvorimo dok im ne presudimo.“

„I, kakva je presuda?“

„Vešanje, naravno.“

„Strašno.“

„To su zločinci, ubice.“

„Strašno, strašno.“

„Samo je korisno.“

„Šta bude kasnije?“

„Kasnije? Žanjemo, žanjemo.“

„A mrtvi, a obešeni?“

„Njih zaboravimo.“

„Kako možete da ih zaboravite?“

„Heroje pamtimo.“

„Ali, ko su heroji?“

„Oni koji su pali u plamenu borbe, ali život ide dalje, kasnije i njih zaboravimo, pamtimo samo dobru žetvu koja bude sledeće godine.“

„Ako sve koje odmah ne poginu sami pobijete ko vam ostaje za sledeći put kada vam krv proključa i dođe vam da ratujete?“

„Stižu njihovi sinovi, željni su osvete.“

„Strašno, strašno.“

„Samo korisno, sanjalice, samo korisno. Kako bi mogli da žanjemo ako bi morali i da ratujemo?“

Okrenuo se od njega i sve ponavljajući; strašno, strašno, pođe onim putem, prema onoj račvi, onoj šumi i onim livadama.

„Imaš li još nešto da pitaš?“

„Strašno, strašno.“

Mrmljao je ne okrećući se.

 

Odlomak iz romana „Šetnja po mesečini“

 

Photo credit: Roy Cheung Photography via Foter.comCC BY-NC

 

 

 

Sledeće

TAKO (NE)TREBA

Fri May 20 , 2016
ŽeteociAutor: Zoran PlećevićSan ga odvede na neku livadu koja mu je bila poznata, bio je slobodan i tumarao je po pustim poljima, a onda ga zaokupi teška paučina koja ga je pritiskala i na koju je stalno naletao. Tumarao je po njoj sklanjajući je sa očiju i lica, kad odjednom, […]

Preporučujemo...