Srbija na ulice

Srbija na ulice

Autor: Pavica Veljović

8036170205 6662a655f6 ZSrbija na ulice! Srbija na ulice! Ustajem i kličem tog jutra probuđena nadom u nesalomiv patriotski duh, nabacujem razočarenja na čelo pod naborom, skupljam obrve i spremam se. Elem, trebalo je toga dana da pođem na selo, na groblje. Kakva je razlika između onog ko je umro i ovog kojeg živog pokopavaju u svojoj zemlji? Doduše, mrtvi su, bog da im dušu prosti, hvala Bogu umrli na vreme i njih, sem izbora, više ništa ne pomera. No, kako vidim ovde više ništa ne pomera ni žive. Tragedija mog naroda i leži u činjenici da sedi, čeka, Boga moli i vezuje beli luk za vrata dok neko drugi bije bitke sa krvopijama. A nama ne da su se ovovladajući napili krvi nego nam nisu ni protrombinsko vreme merili te iskrvarismo jedan na jedan. E taj Jedan nam svima kroji sudbinu dok pucamo po šavovima i čekamo da se sve samo od sebe reši. „Pokradeni izbori! Pokradeni glasovi! Mi smo opljačkani!“, prolamalo se danima, a dani koji su im prethodili ličili su na hipodrom: svaki konj može da uđe u trku, ali samo najbolji pobeđuje. Naš najbolji Konj uspeo je i ovog puta. Kako? Tako što je marljivo hranio obećanjima, socijalnim paketima, upaljačima i ostalim propratnim reklamnim materijalom, od kojeg nije moglo da se diše, sve one koji su se kladili na njega. Ne, ni telefonski pozivi nisu prepuštani slučaju. Anketa ova, anketa ona, obezbeđen prevoz zbog kiše, komoditet u fulu. To jutro sam srela polupokretnu komšinicu koja već dugi niz godina boluje od muskulaturne distrofije, dvoje je „vuku“ sa glasanja, a da sam joj ja, kao medicinski radnik, išla u kućnu negu prenemagala bi se i sva bi težina tog njihovog glasanja pala na moju fizičku snagu. Eto, takvima se manipulisalo. Do te mere da su donošeni spiskovi sa već gotovo zaokruženim glasovima u prilog kome drugom do Konju na kojeg se većina iz naroda kladila.

  • Ti mene nepokretnu dižeš iz kreveta da moram da dođem, kako te nije sramota?!- vikala je starija žena, stojeći na svojim nogama, pred članom komisije koji nije dozvolio nijednu manipulaciju glasovima.

Eto, nekoga nije sramota da laže dok još uvek postoje oni koje je sramota da stanu iza nečega nepoštenog. Stojimo mi i u razvoju, svakako. Koliko neko treba da vam vređa inteligenciju da sami ne vidite šta se dešava?! Bolje da pitam ovako: Koliko su pojedinci plaćeni da budemo prodati? Ne, nisam htela da verujem u izdaju i proneveru kao što nisam htela da verujem da je glava naroda sama sebi birala dželata. Htela sam da pođem na te proteste i da dignem glas kako bih jednog dana mogla da dignem glavu i kažem: Deco, ja vam ovo nisam poželela!

Srbija na ulice! Srbija na ulice!, kličem diskretno i polazim. Neka nada u meni tinja, venama kola osećaj ponosa da postoje oni koji znaju šta rade, potreba da se tome da podrška raste, a mislima struji čitava istorija i zaustavlja se baš na legendama: Marku Kraljeviću. Marko, brate, povratniče među Srblje, Domanovićevska junačino svih naših junačkih i guslačkih vremena, neka si i izmišljen, ali si naš!- pričam sama sa sobom da se obodrim, da ne zaboravim kojima pripadam. Daj Srbiji još jednu šansu da je nazoveš zaista svojom, reci NE krađi! Hoćeš! Možeš! Umeš! Imaš i sa kim! Khm, khm, khm... Apćihaaa! Nazdravlje! Ugušiše me emocije na tren. Mora da sam alergična na nepravde.

Ne! Ovde nemate sa kim da dignete glas! Tu sam zaskočila na sopstveni osećaj pripadnosti narodu koji je, pored više od hiljadu ljudi, prolazio potpuno nezainteresovano, kao da neka baba prodaje cveće, pa nas desetak stalo da pogledamo, jer ga volimo, a ovi ostali niti vide babu, niti ište cveta. I u pravu su! Ovde život vene. Drali su se oni koji su sa bagera sišli u politička odela i oni koji su, sa pozicije predsednika, spali na to da ih masa podržava na ulici. Ne, mi nismo vaša podrška! Mi smo ovde da kažemo NE krađi glasova! Nemojte manipulasati nama i našim prisustvom na ulici!- vrištalo je iz mene sve, ali to nije niko čuo.  Glasnogovornici su se smenjivali, a ja sam u njihovim rečima razaznavala poruke koje nisu upućene podršci narodu već skrivene molbe da im se trtični deo anatomije što bolje smesti tamo gde ne žulja ništa. Onoliko koliko su im bila razjapljena usta isto toliko su im alave i pozadine. Ništa novo. Ništa drugačije. Ništa što nije ubilo već svaku dosadašnju nadu da će ovde neko nešto da učini u korist naroda. Mi smo marionete u rukama moćnika, a moćni su oni koji imaju lovu. Upravo vam vode državu i pomeraju vaše iskidane končiće od života, rukovode vašim krpčinama od svakodnevnice, ispiraju mozgove vašoj deci nametnutim sistemom obrazovanja, naplaćuju vam porez na porezovog poreza porez i vi ćutite?! I u pravu ste. Sve dok je vo na vlasti jaram je narodu oko vrata. Naučio ovaj narod da ga osedlaju, ujarme, da ga vode. Samo mi biramo Vođu i to je taj naš intelektualni domet.  Nisu sami u tome. Pomažu im ovi koji „nisu prošli“ cenzus te su pojedina mesta obnavljala glasanje, a sve što mora da se ponavlja usled nekorektnosti i nepoštenja već govori u prilog tome da ga ni na početku priče zvane „Izbori“ nije ni bilo.

Srbija na ulice! Srbija na ulice! -plakao je patriota u meni razočarano, neutešno, besno. Ridao, kidao se, savijao do zemlje od bola u stomaku od tuge,  vrištao od nemoći, od beznađa, od razočarenja, od spoznaje da mi više nismo zainteresovani ni sami za sebe da se izborimo. Sutradan sam priznala mužu da to nije bila obična kafa sa drugaricama već odlazak na proteste. Zacenio se od smeha, zavrnuo rukave, strpao alat u levi džep umazane uniforme i „sišao“ u kanal da popravlja kola. Nije pokušavao ni da me uteši. Pustio je da već jednom sav taj patriotizam i ljubav za narod, za državu, za istinu, za pravdu isteče kroz suze. A ja sam samo plakala od besa. Najviše od besa.

Izvinite, deco!

Izvini, Marko Kraljeviću!

Nas su u ovoj državi buzdovani upropastili!

 

Photo credit: adactio via Foter.com / CC BY

 

Sledeće

Kako preživeti?

Sun May 8 , 2016
Srbija na uliceAutor: Pavica VeljovićSrbija na ulice! Srbija na ulice! Ustajem i kličem tog jutra probuđena nadom u nesalomiv patriotski duh, nabacujem razočarenja na čelo pod naborom, skupljam obrve i spremam se. Elem, trebalo je toga dana da pođem na selo, na groblje. Kakva je razlika između onog ko je […]