Senke

S E N K E

Autor: Zoran Plećević

Korice 14Old Ganci se nikada nije ogledao u običnim ogledalima, posmatrao se iznutra, sa te strane nije bilo sve tako crno. Zračilo je nešto, bar je on mislio da zrači i zadržao se na tome sve do smrti.

Old Gancija je ubio ivičnjak jedne olujne večeri krajem jula u kasnim satima. Kiša je lila kao iz kabla i grad je bio sasvim pust. Nikada se nije utvrdilo ko je prvi počeo, ko je koga izazvao. Samo je utvrđeno, bez ikakve sumnje, da je poslednji udarac zadao upravo Old Ganci. Šarao je okolo, možda malčice posrtao. Da udari potiljkom nije mu bilo ni na kraj pameti, ali se desilo upravo tako. Udario ga je potiljkom i to je utvrđeno, bez ikakve sumnje. Izvio se svom svojom dužinom, koliko god je mogao, zatreperio, kao da je na trenutak zastao u vazduhu. Kao da se predomišljao. Iz levog džepa mu je virila crvena maramica, iz desnog poluprazna flaša sa klekom. Vetar je tada dunuo iz sve snage i on se odlučio na udarac. Duboko je udahnuo, skupio svu snagu, zapeo najviše što je mogao i udario. Bio je to užasno jak udarac i za njega i za ivičnjak. I niko nije čuo strašan tresak i još strašniji krik koji se prolomio kroz noć. Nikoga nije bilo na ulicama te olujne noći krajem jula.

Ivičnjak se dugo oporavljao, ali su posledice ostale, bile su trajne i očigledne. Za Old Gancija je ta olujna noć bila kobna i taj udarac koji je zadao potiljkom bilo je zadnje što mu se u životu dogodilo.

Našli su ga ujutru pored tužnog i nesrećnog kontejnera, jedinog svedoka čitave drame kako raširenih ruku leži u širokoj bari. Vozila su ga sa mukom obilazila i svi su mislili da je pijan kao i obično, da je samo pao i ostao da spava, tu, gde se zatekao. Glava mu je bila tik uz ivičnjak a sva krv je bila skupljena oko nje. Iscurila je iz glave ali nije htela da se pomeša sa vodom.

Kakvi su mu bili planovi, kakve je namere imao te noći nikada se nije saznalo. Zašto je to uradio baš tako, takođe je ostalo neutvrđeno i kako stoje stvari nikada se neće pouzdano ni utvrditi. Old Ganci je ležao mrtav mrtvijat a ivičnjak se zakleo na večno ćutanje.

Eržebet, prelepa mlada Mađarica koja je radila u državnom zavodu za oporavak je znala šta se sa njim događalo ali, ona je bila poslednja osoba na ovom belom svetu koja bi i slovo o tome rekla. Ćutala je kao zalivena, nije se zaklinjala, nikada, samo je jednostavno ćutala. Nikada ni reč nije želela o tome da prozbori.

Ivan, njegov drug iz škole je znao najviše, ali je i on ćutao. Ni on se nije zaklinjao, čekao je, sakupljao delove priče i uzalud pokušavao da nagovori Eržebet da odustane od ćutanja i da koliko toliko rasvetli priču. Koristio je svaku priliku da uđe u razgovor sa nekim ko je poznavao Old Gancija, sramežljivo je počinjao razgovore u kafani, ali nije propuštao priliku. Vajkao se, u svakom, čak i neobaveznom razgovoru navodio je priču na tu vodenicu. Počinjao bi i odustajao, ponekad okupiran sopstvenim brigama, ponekad misleći da to nikoga ne interesuje. Međutim, ivičnjak ga je opominjao, kezio mu se dok je prolazio pored njega, nekoliko puta je pokušavao da ga saplete a kada mu jednom nije dozvolio da pređe preko njega odlučio je da progovori.

Život Old Gancija je pisao roman sa dobrim zapletom i neočekivanim obrtima i to je neko morao da beleži. Kako se odlučio baš za njega Ivan nikada nije pitao, samo se trudio da mu uvek bude pri ruci i da zabeleži što mu se kaže, a on je upadao kod njega u kuću kad je hteo, kada se dogodilo nešto važno ili nešto nevažno, čak i potpuno beznačajno. Dolazio je i kada se ništa nije događalo, da se požali da se ništa ne pomera, da stvari i njegov slučaj stoje kao zakovani. U bilo koje doba dana ili noći upadao je kod njega i još sa vrata počinjao ili nastavljao tamo gde je stao prošli put. Imao je svoju stolicu, sam ju je odabrao prvog dana kada je došao i na drugu nije hteo ni pod pretnjom. Odmah bi na sto izvadio kutiju sa cigaretama, najlošiju i najeftiniju vrstu od kojih bi i okorelom pušaču pluća zaškripala, a nos počeo da šeta levo desno. Zapalio bi cigaretu, povukao dva dima i ostavio je da gori u pepeljari. Započeo bi priču i pritom je trljao rukama po butinama i što je tok priče postajao napetiji, od tog trljanja mu se pomerala cela gornja polovina tela. Kada bi cigareta dogorela opet bi povukao dva dima i gasio je, zatim bi palio novu, i samo to je remetilo ritam pomeranja na stolici.

„Stajao sam satima pod tim orahom, dobri moj prijatelju, čekao sam Eržebet, a ona je otišla sa nekim nepoznatim momkom. Trebalo je odavno da se vrati, nisam mogao više da čekam, morao sam da dođem kod tebe. Zabrinut sam, ne znam da li joj je to brat ili momak“, trljao je rukama po butinama i sve brže pomerao telo napred nazad. „Trebalo je već odavno da legne, sutra mora rano na posao.“

„Šta ti imaš sa tim?“

„Mislio sam“, odgovarao je u istom ritmu želeći da dobije malo na vremenu.

„Moraš da joj daš bar malo slobode.“

Prešao je bez osvrtanja preko njegovih reči i nastavljao:

„Ako joj je to dečko, ako joj se sviđa, neka, proći će je. Kada me bude upoznala, kada me stvarno bude upoznala i kada oseti toplinu moje duše, promeniće mišljenje, zavoleće me. Neće joj smetati što sam crn. Ovo, sa tim momkom je neozbiljno a možda joj je to stvarno brat kojeg ne znam, mada mislim da sam svu njenu braću već upoznao. Nema veze, zaista, dragi moj prijatelju, nema veze, proći će je, ah, nisam ni ja cvećka. Imam i ja poroke.“

„Žene ne mogu da osete toplinu naših duša.“

„Osetiće.“

Žene ne mogu da osete toplinu naših duša i nikada ne menjajuju mišljenje, pomisli Ivan, htede da mu ponovi ali on odnekud izvadi pljosku, otvori je i potegnu.

„Hoćeš li i ti?“

„Šta je to?“

„Kleka. „

„Ne mogu.“

„Vidiš, osim alkohola ja nemam drugog poroka“, reče i ponovo potegnu. „Idem, zadržao sam se a već sam zabrinut. Ne znam da li se vratila.“

Nameravali su da priču o njegovom životu nazovu „Priča sa istočne strane“, ali su objektivne okolnosti nalagale da se naslov promeni. Dugo su beležili i zapisivali događaje bez ikakvog naslova a onda se on nametnuo sam od sebe:

„NOVI PRILOZI ZA BIOGRAFIJU O OLD GANCIJU“

Imam li prava da pričam sve ovo, pitao se Ivan? Ili da ga zauvek sahranimo i da novi prilozi za biografiju Old Gancija nikada ne ugledaju svetlost dana, niti da iko ikad čuje za njih?

Do proslave jednog ,,osmog marta”, da ne pominjemo godinu, sve je teklo manje više ustaljenom kolotečinom i ništa se značajno nije događalo u njegovom životu. Naravno, moglo se i u tom periodu iščeprkati nešto, ali zapravo sve poćinje tog dana kada se Old Ganci popišao na sve. Nije imao nikakve namere, nikakav plan, pio je pivo usamljen u ćošku i to mu je sinulo tek tako. Jednostavno, popeo se na sto i popišao se na sve. Uradio je to zaista spontano a ogromna količina piva koju je popio bila mu je snažan saveznik u poduhvatu. Sad, kako bi sve to prošlo, kako bi se završilo i kakav epilog bi sve to imalo da najveća količina njegove tečnosti koju je izbacio nije završila na direktorovom tek kupljenom odelu, ne zna se. Ne zna se ni da li je imao nešto protiv direktora, nešto protiv „osmog marta“ ili žena uopšte. Zna se samo da je izbio veliki skandal i da je ceo slučaj prijavljen lokalnoj policijskoj stanici.

Zna se i da mu to nije bio prvi susret sa njima. Znali su se odlično i sreli su se pre nego što je uspeo da zakopča pantalone. Nije imao nikakve šanse. Dok je petljao oko dugmića na šlicu jednom rukom a drugom posegao za novom flašom svukli su ga sa stola jednim mučkim trzajem i odmah tu, na licu mesta, počeli da ga mlate.

Te noći su ga tako prebili, kako je on sam rekao; „Domaćinski, baš domaćinski. Znaš, prijatelju moj, u toj stanici za ponižavanje i maltretiranje odraslih su me tako gadno tukli, njih trojica i bili su složni kao da kumu pomažu da digne krov na kuću pre prvih snegova. Utrkivali su se ko će jače i više puta da me udari.“

Iz te policijske stanice su ga direktno odvezli u bolnicu gde je u sobi sa tri-četvrt mrtvim bolesnicima ležao nekoliko nedelja.

Kad su ga malo povratili u život prebacili su ga u zavod za oporavak gde se brzo oporavljao, ali upravo tu i počinje njegovo moralno propadanje. Njegov život je krenuo nezadrživo nizbrdo, ništa nije moglo da ga zaustavi ili bar prikoči. Sve to, zato što je pukim slučajem, igrom sudbine dopao u ruke mlade Mađarice koja mu je vraćala u život zaboravljene udove.

Osetivši po prvi put u svom životu na svome telu nežne i vešte ruke lepe sestre zaljubio se, za sva vremena, do smrti. Sa prvim dodirom njenih nežnih prstiju zaboravio je sve stare ljubavi u koje se nekada kleo. Tu je bila samo nežna Mađarica sa svojim veštim rukama.

Old Ganci se prepustio tim rukama. I kako je proleće odmicalo njegova ljubav je bujala i bivala je sve snažnija. Satima je drhtao pred njen dolazak i kao pijan tumarao hodnicima zavoda. Ako bi kojim slučajem malo kasnila padao bi u krevet bolesniji nego onog dana kada su ga prebijenog i ukočenog dovezli. Nije mogao da iščeka da na svom telu oseti njene ruke.

Ali, kako je život satkan i sve što je lepo kratko traje. Tako je i njegov oporavak, barem za njega, brzo okončan. Uspešno, bio je zdrav kao dren, nikakvih posledica od strašnih batina nije ostalo, najviše zahvaljujući lepoj Eržebet.

Nije stigao ni da razmisli, da skuje neki plan. Drsko da slaže da još uvek ima bolove. Ništa. Nije mu padalo na pamet da može i taj dan da svane kada će morati da napusti zavod, njegov raj na zemlji.

„Zdrav si kao dren, možeš da ideš kući“, rekao mu je tog dana dežurni lekar i okrenuo se drugom pacijentu.

Izašao je držeći papire u rukama, napolju je lila kiša i krenuo je stazom prema gradu. Eržebet nije bila u smeni i nije mogao da se pozdravi sa njom a samo to mu je bilo u glavi. Besciljno je lutao gradom, papiri u njegovoj ruci su se raspali od kiše i stiskao je i gužvao samo ostatke.

Umesto da joj se zahvali, odnese buket cveća, bombonjeru ili čokoladu i potrudi se da sve zaboravi. Old Ganci se uselio u njen život, ali sa one tamne strane. Tamne kao njegovo lice.

Da bi svih dvadeset i četiri sata mogao da bude u njenoj blizini prestao je da ide na posao, mada bi ionako dobio otkaz. Prestao je da igra šah, da obilazi bolesne roditelje, i osim Ivana nije viđao nikoga, ni prijatelje. Jeo je samo u retkim trenucima kada bi ga prilike i okolnosti tokom praćenja na to naterale. Da bi koliko toliko izgledao pristojno nosio je po dva džempera i dva para pantalona. Leto se zahuktavalo i bilo je sve toplije ali on nije mario. Spavao je ispod stana „njegove“ Eržebet.

I Ivana je sve ređe viđao. Ponekad, slučajno, kao jedne večeri kada je prolazio tom ulicom, a on se kao neka utvara pojavio iz mraka.

„Žan Luj, jeste li to vi dragi moj, Žan Luj? Šta vas vodi ovom mračnom ulicom?“

Ivan nikada nije saznao zašto ga tako zove. Više puta ga je pitao ali nije dobijao odgovor. Osim što je još u školi odlično govorio francuski ništa drugo mu nije padalo na pamet.

„Da, ja sam, moj mračni prijatelju.“

Iz mraka je izlazio Old Ganci široko raširenih ruku.

„Tama je moja sudbina, crn sam spolja, crn iznutra.“

„Gde si? Ne vidim te.“

„Tu sam.“

„Znam da si tu, čujem te ali te ne vidim. Izađi iz senke.“

„Senka i ja, to je jedno te isto.“

„Znam, rekao si mi već.“

„Vidiš li me?“

„Kako da te vidim kad si crn?“

Sada ga je već video. Izašao je iz senke ali ona kao da nije htela da mu dopusti da se otrgne od nje. Ruke su mu bile široko raširene. U jednoj je svetlucala pljoska sa klekom, u drugoj upaljena cigareta.

„Sada me vidiš?“

„Vidim te, ali izađi još malo, sve je tamno a ti si tako crn.“

„Šta mi vredi što sam crn kad nisam našao svoje mesto pod suncem?“

„Lepo si to rekao.“

„To je deo moje nove pesme.“

„Dobra je.“

„Hoćeš li da čuješ još neki stih?“

Znao je Ivan da Old Ganci u stopu prati Eržebet i da najviše vremena provodi u senci ispod oraha pred njenim stanom, ali ovo je bilo prvi put da se u to i lično uveri.

„Čekaš Eržebet?“

Očekivao je da mu Ivan kao i obično kaže da želi da čuje još neku pesmu i ona mu je već bila na usnama, zbuni se na trenutak, ali se brzo povrati.

„Da, čekam, ali uzalud. Uzalud očekujem da se sa nebom u očima pojavi na mojim vratima i zagospodari mojim vremenom. Uzalud je čekam... ništa ne sluti da će doći.“

„Opa, ta ti je odlična, ali zar ti se ne čini da ona već gospodari tvojim vremenom?“

Odmahnuo je rukom, bacio dogorelu cigaretu i pripaljivao novu.

„Pusti sad to, dragi moj prijatelju. Znam ja odlično da sam njen rob i da mi bez nje nema života, ali kako ti se čine moji stihovi?“

„Odlični su, rekao sam ti već.“

Prijala mu je hvala i to nimalo nije krio. Uzdahnuo je, povukao dim i rekao:

„Stojim tako, dragi moj Žan Luj, stojim pod ovim orahom, satima, danima, nedeljama, reči dolaze same.“

„Ti si božji čovek.“

Opet je uzdahnuo i povukao dim.

„Daleko smo ja i on, dragi moj prijatelju, daleko.“

Stajali su tako u mraku gledajući svako na svoju stranu.

„Ima li nešto novo?“

„Ima ,prijatelju moj, ima, nešto bolno, neprijatno. Moja Eržebet me je juče povredila, izneverila i ponizila, pročitala je moje pismo pred svima. Pred svima dragi moj prijatelju, svi su se smejali.“

„To ne liči na Eržebet.“

„Ne liči, mislio sam da tako nešto ne može da se dogodi. Nisam ni pomislio, ali evo, dogodilo se.“

„Opisivao si je drugačije.“

„Da, drugačija je. A ovo? Sigurno je pala pod nečiji uticaj, ne bi ona sama.“

„Jesi li siguran da je drugačija?“

„Drugačija je“ zamišljeno reče zagledan u krošnju oraha.

„Kako znaš da je čitala tvoja pisma pred svima?“

„Pukla je bruka, eto odakle znam. Bruka, velika bruka prijatelju moj i kada su se svi slatko ismejali na moj račun nagovorili su je da me prijavi policiji. Oni su sve pogrešno protumačili, sve moje vapaje su shvatili kao pretnje.“

„U to ne sumnjam.“

„Opet su me tukli.“

„Ni u to ne sumnjam.“

„Jedan je posebno bio kivan, čuo sam da mu je Eržebet obećala da će ga upoznati sa sestrom.“

Old Ganci je izdahnuo noćas, odmah iza ponoći. Da li je uopšte ikada i živeo, razmišljao je Ivan te druge noći dok su bdeli nad telom u zadimljenoj sobi prepunoj njegovih starih drugova. Po glavi su mu se motale poslednje reči koje je čuo od njega; „Crn sam spolja, crn iznutra, sve je crno, dragi moj Žan Luj. I šta mi vredi što sam crn kad nisam našao svoje mesto pod suncem?“

Sećao se i njegovih crnih očiju koje su sada bile sklopljene, tamnih kolutova ispod tih očiju koji su naglašavali njegovo poreklo. Eržebet je napokon slobodna. Dok jednom ne smrkne, drugom ne svane.

Sada je ležao mrtav, pred njima, na velikom kuhinjskom astalu i bez imalo stida smrdeo je kao sam đavo. Drugovi su izbegavajući njegove zatvorene oči pokušavali da se sete nekih lepih stari, bilo kakvih veselih trenutaka iz njegovog sumornog života. Pokušavali su, ali im nije polazilo za rukom.

Nisu uspevali, a zašto pokušavaju? Da bi prekratili vreme do jutra, da bi umirili savest zato što su ga izbegavali u poslednje vreme? Možda i jedno i drugo? Ali oni nimalo nisu bili krivi zbog svega toga. Nisu mu oni podarili toliku pamet a sreću sasvim uskratili. Bog je taj kojeg ove noći treba da peče savest.

Smrad je načisto osvojio, gušio ih, nije im dozvoljavao da misle, da jasno govore. Pokušavali su da ga se reše i uključili ventilator. Ništa nije vredelo, sat vremena su petljali sa kablovima i ipak se oseća, vrućina je paklena.

Zadah Old Gancijevog tela ih je vukao za nos, prikivao za stolicu, terao ih da brbljaju gluposti, flaša sa rakijom je sve brže išla u krug, sve se brže praznila. Još i na još ih je teralo sećanje i zadah njegovog nrtvog tela.

„Nema kleke da mu popijemo za dušu?“

Pitao je jedan stariji čovek koji je samo provirio na vrata i nije ulazio u sobu.

„Nema.“

„Nismo se setili.“

Bio je glavni u školi dok smo bili klinci, rekao je neko i svi smo se složili da je bilo tako. Da, bilo je sve u redu dok smo po livadi jurili za loptom, istraživali u napuštenom rudniku, igrali se kauboja i indijanaca, učili i čekali u redu za dobru ocenu. Tako je bilo, niko nije mogao da porekne i tada je sve bilo u redu. Dočepali smo se toga i nismo ispuštali, kao flašu. Kružilo je odobravanje, nadovezivanje priče, klimanje glavom.

Da, ali sećate li se šta se dogodilo kada smo počeli da jurimo za devojkama i da ih odvajamo po mračnim ćoškovima, rekao je neko sa drugog kraja sobe, pre nego što je došao red na njega da nešto kaže. Svi smo ga popreko pogledali jer nam je grubo i preko reda oduzeo jedino za šta smo mogli da se uhvatimo, ali smo morali da se složimo. Bilo je tako, od toga nismo mogli da pobegnemo. Tada je nastao lom, tu nije imao sreće, tu nije imao prolaz.

Da li je mislio da mu kao najboljem učeniku, najboljem fudbaleru, šahisti, košarkašu, najbržem revolverašu, najboljem u svemu pripada i najlepša devojka nije se znalo, ali u to vreme se naprasno promenio.

Old Ganci je uplovio u svoj svet.

Moje lice jeste crno ali duša mi je svetla, kao detinja, govorio bi dok je potezao iz pljoske a jak miris kleke osvajao i opijao okolinu.

 Na početku svega Eržebet nićega nije bila svesna i bila je ubeđena da se sasvim slučajno sreću, grad je mali, sve je moguće. Bila je ljubazna prema njemu kao onog dana kada je prvi put osetio njene ruke na sebi i otvorio oči. Pozdravljala se srdačno i čavrljala bezazleno kao i svaka mlada devojka. On je ćutao glumeći iznenađenost zbog susreta , gledao je širom otvorenih očiju punih ljubavi, klimao glavom i s vremena na vreme pokušavao da čavrlja, ali to je bila velika nepoznanica u njegovom životu. Ništa nisu vredele one petice iz škole, naprosto, to nije umeo. Koliko god da mu se dopadala i koliko je njegova ljubav prema njoj bila velika osećao je nelagodu i skoro da je jedva čekao da se rastanu, da ona izmakne i da dok je gleda dok odlazi promrmlja u sebi: moja Eržebet ide na posao.

Ponekad bi otišli na sladoled u obližnju poslastičarnicu što je bilo kobno za njega jer je njegov želudac bio naviknut na pivo i kleku, i dok bi ona veselo lizala sladoled on se preznojavao i opet jedva čekao da se rastanu da odjuri do klozeta.

Kada su ti „slučajni susreti“ toliko učestali da zapravo nikada nisu ni prestajali i kako je uvek mogla da ga vidi, sa prozora svog stana oslonjenog na ogradu ispod ogromnog oraha, na poslu sa prozora iz zavoda. Slika je bila ista samo je umesto oraha bio veliki platan. Ponekad naprosto nije morala ni da ga vidi, nije morala ni da oseti miris kleke ako je vetar duvao na drugu stranu, znala je da je tu, gde i kako stoji. Kada bi joj ponekad prijateljice svratile na kafu i kada bi se sa njima opustila i uspela da zaboravi na njega, naišao bi neki njegov poznanik i glasno izgovorio njegovo ime. Nije se okretala, nije se pomerala, ostala bi ukočena i jedva uspevala da ne ispusti šoljicu ako joj se zatekla u ruci.

Minulo je leto, jesen je skinula lišće sa oraha i platana ali i on je prestao da se krije. Pretvorio se u senku. Drhtao je sada i ispod trećeg džempera, podgrejavao je telo i ljubav klekom, ali ništa nije pomagalo. Odavno je prestala da mu se javlja na ulici, bežala je i trudila se da ne misli na njega. Ništa nije pomagalo i nije mogla da izdrži. Svi ti susreti poljuljali bi i mnogo stabilniju ličnost nego što je Eržebet, a kada su se pretvorili u moru, uplašila se. Malo je reći da se uplašila, sa posla je trčala u stan gde je zaključana drhtala do sledeće smene. Znala je da je naslonjen na ogradu ispod oraha, miris kleke je ulazio i kroz zatvorene prozore.

Kada je sledećeg leta sunce opet počelo da prži, probudila se jednog jutra i osetila miris kleke u sobi. Više nije mogla da izdrži ni jedan dan, pobegla je kod roditelja, na sever Vojvodine. Senka Old Gancija je bila neumorna i nezaustavljiva. Možda bi ona i napustila službu i ostala u tom gradiću na severu da njegova senka nije stigla za njom.

Ispred njene kuće nije bilo oraha ili platana ili nekog drugog drveća, nije bilo ni ograde. Nikakve hladovine i zaklona, samo beskrajna ravnica ali njemu to nije smetalo da se pretvori u senku.

Bežala je nazad, na jug, na posao, među kolege a oni su odmah primetili da kopni, da su potamneli podočnjaci na njenom mladom licu. Gledali su je danima a onda su je naterali da progovori. Pokušala je da se odbrani, da slaže, da izmišlja sve dok patnja nije progurala sama, kroz suze. Iz torbe su izletele gomile otvorenih i neotvorenih pisama, pesama, molbi i vapaja. Sada kada je počela da plače nije prestajala. Plakala je i onog dana kada je čula da je poginuo.

Svanulo joj je mnogo kasnije.

Sledeće

Majka hrabrost

Fri May 13 , 2016
S E N K E Autor: Zoran Plećević Old Ganci se nikada nije ogledao u običnim ogledalima, posmatrao se iznutra, sa te strane nije bilo sve tako crno. Zračilo je nešto, bar je on mislio da zrači i zadržao se na tome sve do smrti. Old Gancija je ubio ivičnjak […]

Preporučujemo...