Lepota
Autor: Vera Vujičić
Neke pojmove je teško definisati. Recimo, šta je lepota? O čemu, u stvari, govorimo, kad govorimo o lepoti? Ne neminovno samo o ljudskoj lepoti, taj pojam ima mnogo širi obim, složen je i višeznačan. Sve što naše oko vidi, uho čuje ili ostala čula osete, može biti lepo, ili ne. Često se kaže da je lepota u oku posmatrača. Verovatno je to najtačnije što se može reći, s obzirom da je doživljaj lepote vrlo subjektivan. Jer, neko voli popa, neko popadiju. A neko, popovu kći.
O čemu god da razgovaramo po pitanju lepote, šanse da se nećemo složiti su poprilične.
Razgovaramo li o lepotama pejzaža – vi kažete, Švajcarska, šume, planine; ja kažem, more, more i more. Vi kažete, Karibi; ja kažem bezveze. Bez Mediterana, po meni nema te lepote kojoj se moje srce raduje. To je moj ideal, što se tiče lepote krajolika.
Toliko sam od detinjstva slušala o Havajima, reklo bi se da je to inkarnacija raja na zemlji. Po mnogima, to i jeste tako. Ali, ukusi su različiti, pa sam, sudeći po slikama i putopisnim reportažama, zaključila da tamo nije baš nešto naročito. Odoh, videh, razočarah se. Jeste, ima neke lepote, što bi se reklo, nije loše, ko voli. Ja ne. Volim more, ali moja slika mora je Mediteran. Ja sam mediteranofil, čak, mediteranomanijak. Na moru obavezno mora da preovladava kamen, šljunkovita i stenovita plaža, nikakav pesak, sačuvaj bože! Palme su dobrodošle, listopadno drveće, nikako! Dakle, borovi, čempresi, ruzmarin, lavanda, makija, uzane ulice, kamene kuće...i nema šta tu mnogo da se filozofira. Kakve olistale krošnje, kakva li zelena trava! To u Šumadiji i Švajcarskoj, na moru, ne! Može neka planina u pozadini, nikako ravnica, kao na Floridi i karipskim obalama. Eto, to je meni lepo!
Isto tako i priče o Floridi. Ono, vau! Kažu, prelepo! Kad, tamo, peskovita plaža, plitka voda, previše topla, sve ravno, ma idi, bre! A ja u detinjstvu mislila da je fantastično. Tamo su se odvajkada godišnje okupljale ljepota-đevojke, ne bi li se izabrala najlepša međ njima. Mis sveta! Da li je takva stvarno najlepša na svetu ili je samo najlepša svojoj mami? Ja bih rekla da je te večeri, tom žiriju, ta mis bila najlepša među učesnicama. Možda taj, inače besmislen, spektakl treba nazvati, Devojka koju je grupa građana u datom momentu smatrala najlepšom od nekolicine prijavljenih devojaka. Jer, devojaka ima na stotine miliona, a lepih, skoro isto toliko.
Lepota jeste u oku posmatrača. Ako ste nekad u nedoumici, setite se šta je nekada, ne baš tako davno, bio uzor lepote, kako izgledaju žene na Rubensovim slikama ili kako izgleda Vilendorfska Venera. Danas se lepšom smatra ona sa Milosa, a meni, Botičelijeva, koja se rađa iz pene mora.
Ili, pogledajmo šta je uzor lepote u današnje vreme, u plemenu Masai. Devojke su im lepe, ali ni nalik na ,,srpsku majku", za koju mnogi, takodje, tvrde da je lepa. Ono, možda i jeste, svako je nekom lep. Meni je lepa, recimo, Karla Bruni. Pametna i obrazovana, pa još talentovana! A ova fizička lepota joj dođe ko šlag na tortu. To je ono što se traži, unutrašnja lepota! Zato starlete nisu lepe. Ne vredi!
Kriterijumi lepote su se menjali tokom istorije čovečanstva, ono što je nekad bilo lepo, sada više nije. Pa, i naš lični ukus evoluira, tako da se često sebi čudimo kako nam je nešto moglo biti lepo.
Još od davnih vremena, o lepoti se razmišljalo, stvarali su se novi kriterijumi i definicije. Antički filozofi su izjednačavali lepotu sa savršenstvom, simetrijom i zadovoljstvom. Verovalo se da lepota mora da stvara osećaj estetskog zadovoljstva. Lepota se smatrala vrlinom, isto kao istina i dobrota.
O lepoti govore drevni zapisi, bajke, literatura, od Platonovog Fedra, do Zejdi Smit i njenog čuvenog romana, O lepoti. Jer, lepota je važna.
Engleski filozof estetike, Rodžer Skraton, kaže da je lepota lek za haos i patnju u ljudskom životu. Lepota može biti utešna, sveta, profana, uznemirujuća, inspirativna, zastrašujuća. Ipak, na lepotu nikad ne gledamo indiferentno. Ona je univerzalna potreba. Bez lepote, bili bismo u duhovnoj pustinji.
Zato je Dostojevski i rekao: Lepota će spasiti svet.
