Lanac ćutanja, deo drugi

Lanac ćutanja, deo drugi

Autor: Aleksandra Saša Kivela

Timthumb

 

Negde u Srbiji, početak 21. veka.

Dugo je Maša živela svoj život sama. Naučila je da se brine sama o sebi. Radila je, zabavljala se. Njene su se drugarice zaljubljivale, udavale, rađale decu. Neretko je slušala priče:

– Padne tu i tamo neki šamar. Ali ja sam kriva. Šta će, jadan, nema posla… – Vređanje, ponižavanje… ruganje, potcenjivanje su sastavni deo svakodnevne komunikacije. Uzalud je pokušavala da kaže da imaju mogućnost izbora. Da niko nema pravo nikoga da vređa, ni da bije.

– Ćuti ti, ne znaš kako je to biti žena ni majka! Videćeš ti…

Ti, do juče divni mladići u njihova četiri zida lupaju šamare. Roditelji znaju, ali ćute!

Žene ćute, sramota je. Ne sme niko da zna!

– Nemam kome da se obratim… A i ko bi mi pomogao?

– Šta će reći komšije?

– Nisam ja važna, važna su deca. Njima trebaju oba roditelja…

Maša je znala da se nikada neće udati. I da se njoj tako nešto nikada, ali nikada neće desiti. A onda se zaljubila. Bila je to ljubav kao iz najbolje ljubavne priče. Letela je. Sve je bilo lako i lepo. Nakon nekoliko godina počeli su priču o braku:

– Ja ne želim da se udam, nikada. Mogli bismo da živimo zajedno, to da. Uostalom, to je potpuno isto, zar ne?

Usledio je i razgovor o deci:

– Da, u pravu si. Mogli bismo da imamo dete. Zamisli samo, kako bi to bila divna devojčica!

Maša je bila presrećna, našla je čoveka iz svojih snova. Dobili su dete, predivnog Filipa. To što Vlada nije radio, što je povremeno pio, i što je sve više vremena provodio van kuće, nije imalo nikakve veze. Jer, on je drugačiji. Maši ništa nije bilo teško, imala je svoju porodicu drugačiju i bolju od većine koje je znala.

Kada je Vlada počeo da menja svoje raspoloženje, više se ne seća. Od veselog i duhovitog čoveka postao je mračan i neraspoložen. Pomislila je da ona nešto ne radi kako treba, možda ga je zapostavila zbog deteta? Svim silama se trudila da mu ugodi. Bilo je sve gore. Da li ono što se dešava u naša četiri izda, treba i da ostane tu? Maša nije verovala u to. Predložila je da potraže pomoć. Pokušala je da razgovara sa njegovim sestrama, žene su, razumeće. Ne samo da nisu razumele, već je dobila predavanje:

– Žena je stub porodice. Njeno je da se brine o svom čoveku. Da ćuti. Da bude srećna što se uopšte i udala.

Svekrva je otišla korak dalje:

– Ja sam njega rodila i brinula o njemu. Pa sam ti ga dala, a ti ne brineš kako treba! Kakva si ti to žena?

Ana je bila još surovija:

– Da te on nije hteo, ko bi te hteo takvu?! Oduvek si bila na svoju ruku. I znaš li ti uopšte šta hoćeš? Bolje bi ti bilo da ćutiš i ne talasaš mnogo.

Pao je prvi šamar. A onda i drugi. Maša je znala da ne sme da ćuti. Da ovo ne sme da ostane tajna. Znala je da ne sme da trpi. Posle trećeg šamara otrčala je bosa u komšiluk. Molila da je puste. Da pozovu policiju. Vrata su ostala zatvorena.

Kada je pukao četvrti šamar otrčala je u policiju.

– Gde vam je medicinska dokumentacija? Nemate? Idite kući, i ne preterujte. Svi su danas malo više nervozni.

Iz policije je otišla u centar za socijalni rad.

– Da vi možda ne preterujete? Pa, danas su svi nervozni. I da piju, piju. Možda, kad on dođe pripit da ćutite? Ne bi trebalo da mu zvocate kad je u takvom stanju?!

Tako se lanac nastavlja. Lanac ćutanja. Lanac nedelovanja. Lanac maltretiranja. Sramote. Tuge. I DNK lanac se nastavlja. Sa oca na sina. Sa majke na ćerku. Sa jedne porodice na drugu. Lanac tradicionalnih vrednosti tako postaje jači od lanca života. A šta je važnije od života?! Aman, ženo?! Maša je znala da može prekinuti lanac porodične tuge. Spakovala je kofer i napustila Vladu.

Danas, negde u Srbiji

Maša i Filip žive neke druge, lepše vrednosti. Čuvaju samo jednu jedinu kariku.

LJUBAV.

Mašina porodična priča nije usamljen slučaj u Srbiji. Zato postavljam pitanje: Ko, kada i u kolikoj meri treba da se umeša u život jedne porodice? Mišljenje da se ne treba mešati u nečiji porodični život predstavlja društvenu toleranciju porodičnog nasilja, neadekvatnog roditeljskog postupanja i otežava zaštitu dece, žena i porodice.

Danas u Srbiji postoje institucije koje se bave ovom problematikom. Međutim, saradnja među njima nije na zadovoljavajućem nivou. Kada se prepozna nasilje u porodici pet sistema imaju obavezu da reaguju: socijalna zaštita, vaspitno-obrazovni sistem, zdravstvo, policija, pravosuđe. Državne institucije ne mogu da ispune svoju svrhu ako na svojoj strani nemaju građane i ako u društvu ne postoji svest da je prijavljivanje nasilja dobro delo! Nasilje, fizičko, seksualno, psihološko, ekonomsko je stvarnost velikog broja žena i dece i utiče na društvo u celini, ali podstiče i druge oblike nasilnog ponašanja.

Zato prekinimo lanac ćutanja! Odmah.

Sledeće

Veliki snovi

Sun May 29 , 2016
Lanac ćutanja, deo drugiAutor: Aleksandra Saša Kivela Negde u Srbiji, početak 21. veka.Dugo je Maša živela svoj život sama. Naučila je da se brine sama o sebi. Radila je, zabavljala se. Njene su se drugarice zaljubljivale, udavale, rađale decu. Neretko je slušala priče:– Padne tu i tamo neki šamar. Ali ja […]