Kako preživeti?

Kako preživeti?                                          

Autor: Iva Radović

15476311911 8f1e8349f6 ZSvet uistinu, Srbija još i više, deluje apokaliptično.

Umobolni diktator stegao nas je čvrstom šakom; posvuda su njegovi botovi i klonovi, kultura ropće, ekonomija je izdahnula, klasaju koristoljubivi prazni zombiji, bez ideje, bez suštine, i prodaju se za sendvič ili poslaničko mesto. Rezignacija je sve dublja i otrovnija, kao jedini spas predlaže se beg iz zemlje kojoj - nema spasa.

Gde i kako pobeći? U negostoljubivi konzumeristički svet u kojem ćete uvek biti jeftina radna snaga ili prosto "drugi"? A šta ako ne možete, šta ako ne uspete? Uostalom i svet, gde god da pogledate, nije više slatko, pravedno, bezbedno mesto; stari računi dolaze na naplatu, socijalne razlike se produbljuju, ekonomije cvetaju i venu  a ljudi se prodaju u bescenje, egzistencijalna nesigurnost postaje pravilo, ne izuzetak.

Postojimo u istom odsečku vremena kao i, recimo, Vučić, Zmaj od Šipova, Donald Tramp, Kim Kardašijan, Brejvik, Mimi Oro, Versaće, Džastin Biber, hipsteri, Boko Haram. Kako da preživimo, uprkos kartama koje su nam dodeljene u tom, jedinom životu - uključujući tu i geografske? Kako da preživimo Vučićevu sasvim ogoljenu diktaturu? Kao i diktaturu globalizacionog uprosečavanja, mediokritetstva, bogatstva, trošenja, mladosti, seksa, instant popularnosti, must have događaja i proizvoda?

Moja matična nauka, etnologija, upoznaje nas sa pojmom lažnog arhaizma, kako ga je nazvao Levi Stros, a to je isto ono što je Jovan Cvijić zvao etnografskim osvežavanjem pedeset godina pre Strosa. To znači da se jedno društvo, suočeno sa kataklizmičnim događajima, vraća nekim starijim, jednom već napuštenim, elementima ekonomije, kulture, društvene organizacije, koji mu omogućuju da preživi. Kod nas, za vreme otomanske vlasti,  imamo primer oživljavanja srednjovekovne plemenske organizacije i zadruge. Ljudi beže u brda, u sela i zaleđe i vraćaju se starim načinima života, konceptu katunskog  stočarenja ili porodičnoj, samodovoljnoj ekonomiji. To je retradicionalizacija društva - ona ponekada izgleda kao puki konzervativizam ili regresija, ali može biti i nedvosmisleno funkcionalna i omogućava preživljavanje u situaciji kada je ne samo razvoj, već i opstanak sam, doveden u pitanje. U tome treba tražiti uzrok, recimo, savremenom povratku religiji (koji gledamo uživo u Srbiji), ili pojavama poput - hipi pokreta, povratka zanatstvu, ekstenzivoj poljoprivredi, odricanju od imovine, eko pokreta.

U savremenom sunovratu privrede, prepušteni ,,stranim investitorima" i moćnim kompanijama koje proždiru resurse i čine nas zavisnima, jedini smislen otpor je podsticanje samodovoljnosti. Ako možemo, gajimo sami. Ako ne možemo, nađimo svog seljaka, svog dobavljača, svog prodavca na pijaci (ili van tezge). Ne kupujmo nepotrebno, ne rasipajmo, ekonomišimo. Bolje je zakrpiti i popraviti, radije koristimo ono što se može ponovo upotrebiti - od platnenih pelena i peškira umesto ubrusa, do pletenih korpi umesto plastičnih kesa. Možemo se vratiti trampi - roba za robu ili uslugu. Čas engleskog detetu - za otpušavanje slivnika (kad smo kod slivnika, radije soda bikarbona i sajla nego neki Mr. Proper - zdravije, jeftinije, i ne spušta dukate u ruke prebogatih vlasnika multinacionalnih kompanija). Domaći kolači, ili zanatske torte, na suncu sušeno voće umesto industrijskih slatkiša. Radije sirova i bez velikog trošenja energije upotrebljiva hrana; šljive iz dedine bašte, domaća jaja, sremuš i koprive iz predgrađa. Šivenje kod kuće ili kod komšinice; težnja ka praktičnom, individualnom stilu umesto praćenja trenda, koje opet povlači nepotrebnu potrošnju. Bicikl umesto automobila; ili sopstvena stopala. Druženje po kućama uz domaću hranu i piće umesto izlazaka po fensi klubovima. Sve što zaobilazi PDV, sve što na suptilan način podriva sistem i pomaže našim sapatnicima, sve što umanjuje državne harače i desetke koji hrane aparatčike i lezileboviće.

Povratak suštini ljudskosti je nešto poput restartovanja u ,,safe modu". Mi smo opsednuti imanjem i veštačkim, nametnutim potrebama, trošimo vreme i energiju - koje nam onda nedostaju za velike stvari. Čovek je, ma koliko nas uveravali u suprotno, biće koje ima dušu, i tu dušu treba napojiti. Možemo čitati, gledati i slušati, disati i razumevati  dunjaluk. Knjige možemo pozajmljivati jedni od drugih, ili iz biblioteke. Svet je pun slika i muzike - na ulicama, na radiju, Internetu, kod prijatelja, i lako se može ,,skinuti".

Mi smo stvaraoci po prirodi. Naše bake su tkale, plele, vezle, dedovi se bavili drvodeljstvom, grnčarijom, neimarstvom, svakojakim zanatima. Čovek ima potrebu da načini nešto rukama, da nešto oblikuje, osmisli, rodi, da ostavi trag. Svako ume u nečemu da se izrazi, bilo kroz kuvanje, slikanje, pisanje, pevanje, sviranje, fotografiju; a nekada to može doneti i dodatni prihod posrnulim kućnim ekonomijama.

Etnologija nas uči da se ljudska  društva temelje na razmeni - na razmeni reči i dobara pre svega. Ljudi su nam potrebni; ma koliko da grumpy cat i hejterski modus vivendi mogu delovati iskreno pa i poželjno, istina je da je malo ko od nas u stanju da opstane bez topline i kontakta; venemo bez podrške, prijateljstva i ljubavi, ili se degenerišemo u bezosećajne psihopatske nakaze. Najvažnije od svega je da volimo; čak i kad se čini da nas ceo svet prezire ili nam se podsmeva, postoji neko kome smo važni (možda taj neko hoda na četiri noge). Druženje, razgovor, smeh, pa i plač na gostoljubivom ramenu, lekoviti su. Kada poljubite dete u čelo, kada se držite za ruke, kada vodite ljubav - onda ste tek svoji, onda ste vi.

Potrebno je naći nišu u svetu u kojoj ćemo se osećati dobro, toplo i bezbedno; pobeći povremeno od zaglušujuće buke stvarnosti, vesti, društvenih mreža, informacija i biti u tišini, bliskosti i jedinstvu sa prirodom, sa ljudima oko sebe - kao u prvobitnoj zajednici.

Negujmo najnežnije, najpažljivije - solidarnost, saosećanje, usrdnu brigu za druge ljude; mnogo je teže ove nežne biljčice održati u životu no grubost i bes. Naravno da treba i umeti pokazati zube, ali je važno da naučimo potomke (a sebe podsetimo) da se ne sme gaziti preko leševa i da postoje granice koje se ne prelaze; da postoji dostojanstvo, obraz, čovečnost i viteštvo, da postoji poštovanje za sebe i za druge. Naučimo ih da pružaju ruku, jer samo tako će očvrsnuti uverenje da će i njima biti pružen oslonac kada im zatreba.

Ljudi imaju jednaku potrebu za verom; sa revnošću će braniti svoja uverenja - religiozna ili ina. Intimna religioznost, lišena praznog tradicionalizma, robotizovanog ritualizma i mantranja, često je prožeta dubokim čovekoljubljem i u njoj ne treba videti ništa loše.

Ustanimo svaki put kad pred nama gaze čoveka - bila to trudnica kojoj neće da ustupe mesto, ,,dođoš" koga kinje starosedeoci ili dete izloženo vršnjačkom nasilju; podržimo proteste radnika, prosvetara, ili bilo koje druge profesije.

Stanimo uz njih, jer to nisu ,,drugi" - to smo mi, ljudi. Poenta saosećanja i tolerancije i jeste u tome da vidimo sebe u drugome; da vidimo čoveka u drugome a time i čoveka u sebi samima.

Zainatila sam se da dokažem da je moguće živeti kao čovek, i znam da nisam usamljena u tome. Nemam bolju ideju. Uostalom, najžešći otpor nehumanom režimu i jeste u tome da se što više bude čovek; čovek, sa svim svojim slabostima i vrednostima; čovek, koji mora i treba  - da jede, spava, smeje se, odmara, vodi ljubav, veruje, brani, stvara, rađa i voli.

Čovek, a ne robot, jurišnik, potrošač, rob, vešalica za brendiranu odeću, marioneta ili pion.

 

Photo credit: neliʘ via Foter.com / CC BY-NC-ND

 

Sledeće

Lepota

Mon May 9 , 2016
Kako preživeti?                                          Autor: Iva RadovićSvet uistinu, Srbija još i više, deluje apokaliptično.Umobolni diktator stegao nas je čvrstom šakom; posvuda su njegovi botovi i klonovi, kultura ropće, ekonomija je izdahnula, klasaju koristoljubivi […]