Empatijom na surovost

Empatijom na surovost

Autor: Iva Radović

Empatija I Empatijski JazEmpatija je jedna od onih izrabljenih, od upotrebe izlizanih reči koja u poslednje vreme izaziva nestrpljenje, pa i otpor.

Zapravo, to ukazuje na problem; o njoj se previše priča jer nam je previše nedostaje.

Empatija je, uopšte uzev - saosećanje, sposobnost da se uživi u tuđu situaciju, u životne okolnosti druge osobe; da se oseti ono što ona oseća, da se razumeju njeni postupci i izbori.

Neko veli: to onda znači da razvijamo više empatije prema osobama koje su nam slične - kulturološki, intelektualno, po nekim svojim drugim osobinama. Zapravo, nije tako: nekada je teže razumeti naoko "pogrešne" odluke ljudi koji su nam po svemu slični, nego se zamisliti u situaciji koja nam je potpuno strana. Ideja o tome da je empatija netolerantna i samoljubiva i da podstiče isključivost, u suprotnosti je sa samim značenjem reči.

Etnologija je, u izvesnom smislu, treniranje društvene empatije. Da biste mogli da proučavate neku kulturu, neko društvo, morate ga razumeti iznutra; morate razumeti mehanizme po kojima ono funkcioniše, vrednosti kojih se drži, ideja koje mu stoje u osnovi. Tek tada možete pokušati da objasnite pojave i događaje koji vas zanimaju. Etnologija me je podstakla da tražim unutrašnji smisao, doslednost i utemeljenje u običajima i kulturnim praksama koje su mi po svemu bile strane - poput, recimo, verovanja u mitska bića, lidžbe (bojkota). lečenja magijskim postupcima itd. Stoga nalazim da je proučavanje male istorije i duha vremena vanredno plodotvorno.

Utoliko me više zbunjuje današnji "duh vremena" koji empatiji gotovo da odriče vrednost. Suočeni sa turbulentnim događajima u prethodnih tridesetak i više godina, razvili smo surovost, sebičluk, nezainteresovanost i rezignaciju nasuprot saosećanju. Kroz tragiku ratova, očaj ekonomske i kulturne krize, beznađe privatizacije koja se pretvorila u otvorenu pljačku - ljudi su pretvoreni u emocionalne olupine koje ponekad samo tanka linija, bojim se, deli od psihopatije. Zapadnjački solipsizam, samoljublje i vrednovanje ličnog uspeha bez obzira na način na koji je postignut tu je naišao na plodno tle i rodilo se čudovište koje guta svoju sopstvenu decu.

Naime, ako smo došli u situaciju da se saosećanje, toplina i pokazivanje bilo kakvih emocija tretira kao slabost, to nas pretvara u nekakvu robotizovanu, automatizovanu gomilu koja nema zajedničkih vrednosti i ciljeva, a to onemogućava bilo kakvu društvenu akciju.

I zaista; naš čovek će uvek naći razlog zašto nekome ne treba pomoći, zašto se nekoj akciji ne treba pridružiti, zašto su okupljanja uzaludna, i slično. Svetina na društvenim mrežama je i više nego spremna da osudi, osujeti i obesmisli bilo kakav pokušaj da se okolina, grad, zakon, običaj - promeni. Svaka dobra ideja se unizi, svaka lična hrabrost se obesmisli - jer - glupo je truditi se za bilo koga drugog. Glupo je dizati glas protiv establišmenta; treba u njemu naći pukotinu gde će moja sopstvena guzica dobro prionuti. A to onda, naravno, znači da me potrebe drugih ljudi ne zanimaju.
Šta me se tiče što neka porodica ostaje bez hleba, što trudnicu otpuštaju, što obrazovani ljudi ne mogu da nađu posao, što dete tuku u školi, što neku ženu bije muž, što se neko razboleo? Sami su birali smer i stepen obrazovanja, sami su birali da se razmnože, sami su birali da ne ispišu dete iz škole u kojoj ga tuku, sama je birala da ostane uz nasilnika, sami su birali da ne idu kod lekara i nezdravo se hrane...i tako dalje.

Zagrebemo li malo ispod površine, malo li pomerimo ugao gledanja, učinimo li napor da razumemo okolnosti koje su do nečega dovele, shvatićemo da su sve ovo daleko širi, sistemski problemi koji se moraju rešavati sistemskim akcijama. Ali - to ne znači da će ih rešiti nekakvo bezlično telo, ili, uzmimo omiljenu floskulu pesimistički nastrojenih intelektualaca - "evolucija društvene svesti".

Rešenje zavisi od nas. Zavisi od mikroakcija koje smo u stanju da sprovedemo da bi do te promene svesti došlo. Da stanemo uz trudnicu koju su otpustili, da pozovemo policiju kada ženu mlati nasilnik (bez obzira na posledice) ili joj pružimo utočište za neko vreme, da ne ćutimo na nepravdu, da se ne sakrivamo iza skuta moćnika, da ne žmurimo na ljudsku nesreću i bedu, da se borimo za tuđe pravo kao i za svoje, da brinemo za bezbednost tuđe dece kao i za bezbednost svoje, da budemo zainteresovani za komšiluk, ulicu, mesto, grad, na pravi način. Ne, dakle, zlurado, naslađujući se tuđom nesrećom, zabadajući nos u tuđe probleme - što obično činimo i na čemu se naše zanimanje za okolinu završava.

Potrebno nam je razumevanje tuđih problema, uživljavanje u tuđu situaciju i solidarnost, da bi se dogodila ta "evolucija svesti" na koju se stalno pozivamo. Rečju, potrebna je empatija; ona nam, na koncu, omogućava da shvatimo da smo deo šire zajednice . komšiluka, sugrađana, sunarodnika, deo čovečanstva.

Naše društvo je ogrezlo u nebrizi, grubosti i surovosti; spremno da svakog časa osudi žrtvu i dodvori se nasilniku, spremno da zažmuri na nepravdu ako se nas lično ne tiče, neosetljivo na patnju, licemerno do kosti. Akcije poput skupljanja novca SMS-om za bolesnu decu pokazuju, ipak, da nije još sve izgubljeno i da smo spremni da se žrtvujemo za neki viši cilj.

Potrebno je, međutim, da postignemo konsenzus oko toga - šta su nam zajednički ciljevi. Po čemu smo to slični? Koje je to dobro koje svi zaslužujemo, a ne samo odabrani? A za to je potrebno saosećanje.

Nazovite me idealistom, ali za promenu svesti, srce, ispunjeno toplinom i hrabrošću, podjednako je važno kao i razum.

 

 

One thought on “Empatijom na surovost

  1. Činjenica je da nas je vrijeme pomalo pregazilo i da smo puni predrasuda prema svemu što je drugačije i tuđe, prema različitom i onom što iskače iz kolosijeka i iz ustaljenih pravila… kao da na svemu, sa druge strane, piše: ne diraj to, opeći ćeš se. Zažaliti prije nego nešto pokušaš da promijeniš kod sebe i u svijetu oko sebe, na neki način. Ali koji? Ne okrečući glavu od problema pred sobom; prepuni svojih grešaka i neuspijevanja, ostavljamo drugima da se sami krčkaju u sopstvenom “ljutom sosu” ili da se sami “snađu”. Mi jesmo “slabi”, ali ne na tuđu patnju, već na sebe i svoje pretjerane napore da zadržimo sopstvene položaje i onoma ja tebi- ti meni ili ako ti meni i ja ću tebi. Svaki izgovor našeg velikog Ja je para vrijedan: ne zabadaj svoj nos u tuđa posla; pravimo se da ništa ne razumijemo, a u stvari smo neumoljivo nezainteresovali za suštinsku stvarnost, da su se opšti problemi nagomilali, a mi pretjerano oslabili… da išta ponesemo na svojim leđima, ako se baš ne mora, a ne mora se ništa ničemu i nikome doprinijeti, jer nam malo izgleda i za nas same… eto. toliko smo nezajažljivi ili “istraumirani” svakodnevnim oduzimanjem od tamo nekih “drugih” i “to se nama ne dešava”.
    “pomozimo slabima jer to smo mi sami”
    “Empatijom na surovost” na “Direktna reč”

Comments are closed.

Sledeće

Gradovi koje volim: Vašington

Mon May 23 , 2016
Empatijom na surovostAutor: Iva RadovićEmpatija je jedna od onih izrabljenih, od upotrebe izlizanih reči koja u poslednje vreme izaziva nestrpljenje, pa i otpor.Zapravo, to ukazuje na problem; o njoj se previše priča jer nam je previše nedostaje.Empatija je, uopšte uzev - saosećanje, sposobnost da se uživi u tuđu situaciju, u […]