BUDI ČOVEK DA TE CEO SVET PLJUNE

BUDI ČOVEK DA TE CEO SVET PLJUNE

Autor: Pavica Veljović

Bigstock Story 2226743Vidiš li, kćeri, ono nebo? E, treba da znaš važne stvari: nikada čovek ne može da ga dohvati ako previše uzleti, jer i guska kad uzleti visoko umisli da je pilot. Vidiš li ovu poljanu? Ni nju pregaziti nećeš moći ako se suviše nisko spustiš. Nađi meru, kćeri. Niti da budeš ptica, jer su krila za ptice, a za čoveka je kavez sopstvenog ega. Niti mrav da budeš, da te gaze sujete onih koji su uzleteli. Budi čovek, kćeri. To je mera.

Tamo neki vek. Zamišljam Ivu Andrića, Travničana,  koji sa nipodoštavanjem posmatra slučaj Mike Antića, Mokrinčanina. Jako im je važno odakle je koji i to je bitan kamen spoticanja u njihovom stvaralaštvu. Vladislav Petković Dis, ophrvan svojim sumornim mislima, letargičan, zagledan u svoje prijatelje po peru, pretura po glavi još jednu u nizu tužbanku nad svetom. Mika se žali da ga Beograd ne prihvata kao stvaraoca i da mu to lično ne predstavlja prepreku da bude istaknut, jer ne želi počast i slavu već samo slobodu duha koju, doduše, niko ni ne može da mu oduzme. Ivo trlja krpicom onog „ Nobela“, smeška se dostojanstveno stojeći rame uz rame uz samog kralja (za kojeg Tamo neki tvrde da Ovog Ovde finansira te je zato Veličina!)  i koluta očima na Mikinu neshvaćenost (za kojeg opet Neki Tamo tvrde da je Pijanica i Lutalica i da sloboda njegovog duha nije ništa drugo do odstupnica od Pravih Književnih Normi te da kao takav ni ne može biti Drug Član ozbiljnih Krugova!) . Disa obuhvata rodoljublje i po ko zna koji put odmahuje rukom ka mukama svojih prijatelja-književnika. Laza Lazarević neće da se meša, jer njegova primarna struka podrazumeva pažljivo posmatranje i analizu datih Likova i Slučajeva.

Malo posle nekog veka. Najbolji Jugoslovenski pisci. Najbolji Srpski pisci. Istaknuti umetnici. Nagrađeni. Uvršteni u lektire. Uspešni. U njihovim knjigama postoje kratke skromne biografije koje ističu kako „potiču iz siromašnih porodica“ i da su svojim snagama uspeli da se istaknu. Nigde nijedne pompezne recenzije koja bi zasenila delo. Nigde nijednog imena kojim bi se zakitili. Nigde ništa sem samog dela. „Golo“ delo! Reči piščeve na papiru. Svevremenici. Bez prostora za reklamu, bez naloga na Fejsbuku, bez brda lajkova, „šerovanja“, bez promocija i autorskih večeri, uspeli su! Uspeli su da ostave trag, da se istaknu, da snagom sopstvenog umetničkog dojma svoje reči duboko utisnu! Njihova je svaka stopa zabeležena i dalje od toga. Snaga tih pera  odzvanja dugi niz godina nakon preseljenja ovih velikih stvaraoca u onaj segment života koji nazivamo večnošću.

Ja još uvek zamišljam!

Sadašnjost. Pisci. Svi velikani. Imena znana i neznana. Tabori i Vođe, Horde i predvodnici, Klevetnici i Poštenjačine.  Izmešalo se, ispreturalo, istumbalo i nikako svoje mesto pod suncem da nađe. Čitalaca ni na vidiku. Tek po koji zvirne da vidi ko je to danas postao Veliki Pisac. Evo jednog Velikana. Upravo je izneo pregršt izmišljotina o jednom drugom Velikanu koji se kao onaj prvi nije Velikanom samoproglasio već su ga izvesni Fanovi imenovali kao takvog. Dve Veličine na onolikom terenu nije moguće izmiriti niti im prostora dovoljno dati, jer... Oni žele! Oni grabe! Oni hoće sve! Oni gaze! Oh, Miko, oh svi sveti! Oh, vi, Utemeljitelji pisane reči, vidite li ovo?! Nema hijerarhije. Sve je dozvoljeno i nije sve svima dozvoljeno. Čak su i Nemili Događaji toliko intezivni da na suđenju Izvesnoj Pisačici Sudija nije znao kako da postupi: da li da je osudi za delo ili za nedelo! ,,I ja pripadam ženskom peru!", uzviknu zapostavljena Guska i napisa status na Fejsbuku ( iliti knjigu ). Jedni se hvataju čaše kako bi podstakli hipersalivaciju i time imali više materijala koji će im poslužiti da opljunu kolegu pisca i tako uveličaju sebe, dok se drugi drže po strani i spremno dočekuju etiketu opljunutog. Niko nije indiferentan, niko! Etiketa! Čeka se etiketa!  Da vide šta na njoj piše. Da, da! Danas se sve manje čita iz knjige i daleko više se o piscu, njegovom stvaralaštvu pročita sa etikete dodeljenu mu, jer je bio toliko osion, toliko visperan, spretan, uporan, dostojanstven, stamen i predan pisanju sa željom da za sobom ostavi trag večnosti usudio se čak da napiše Dobru Knjigu. ,,Nije to Dobra Knjiga! Čekaj da mu mi presudimo!”, vikala je Horda podanika one druge Veličine za onu prvu. Sujeta koja ispliva davi, a što je neko bliži uspehu leđa su mu izloženija noževima. Ne, mi ne praštamo uspehe. Hoćemo glib i mulj i da u sopstvena ništavila povučemo i neplivače, one koji su ovde, uz pisanu reč samo zato, jer je vole, samo zato jer smatraju da treba da živi, a ne da bude estradizovana. Na žalost nema ni onih koji će podvući crtu i reći: ,,Ti ne prolaziš! Vređaš književnu reč! Ne možemo dozvoliti da to bude merilo kvaliteta.” Neće ljudi da se zameraju. Hoće da se njihovo ime kliče i među onima koje iskreno, u svojoj svesti i tišini misli ne podržavaju,  ili ih ne zanima.  Moralne norme odavno ne postoje, pa ni u svetu književnosti i tako savremeno stvaralaštvo zapravo ima more pisaca. I noćne more potkrepljene pitanjima koji je pravi. Mali broj istinskih stvaraoca pustiće da protekne vreme kako bi se pokazalo gde je to delo dospelo. Tamo gde je knjiga koju smo napisali nakon deset godina, e, tamo smo i mi. To je ta lestvica uspeha. Tek tada možemo pričati da smo zaista uspeli.

Ne! Ne mogu ja ovo ovako! Hvatam se za glavu, odmah potom za olovku. Lagano ispisujem svoje razloge šta me je to povuklo u svet književnosti. Spisak podugačak. Prvo volim da čitam. Volim svom dušom! Odmah potom volim da pišem. Volim svakom ćelijom svoga bića! Dakle, nema me među Velikanima, jer Pisac nisam koliko ljubitelj pisane reči. Upravo ovakva klasifikacija daje mi prostor da pre svega budem obična, da grešim, da se ne uzdignem, da ne poletim, da padnem, da se na sopstvene misli i ideje i laktove dočekujem.  Ne pišem po diktatu, ne trpim uslovljavanja, imam svest o tome koliki sam sebi kritičar i da mi niko ne može toliko presuditi koliko samoj sebi mogu. Aha, tu smo. Dakle, zaista ne pripadam Velikanima. Poštujem svoje kolege. Poštujem svaku njihovu sugestiju, svaku reč, svaku kritiku, jer su oni ti koji su udarili temelje po kojima mi danas gradimo. Poštujem te temelje!  I dalje me sve ove osobine ne svrstavaju među Velikane. Podržavam kvalitetne umetnike. Merilo kvaliteta: lični utisak o pročitanom delu, osećaj za knjigu i odmah ispred toga osećaj koji Pisac kao čovek stvara u meni. Dakle, ni dalje nisam Velikan, jer se rukovodim srcem, zapažanjima, ocenjujem delo, a ne čoveka.

Pa dobro, Miko , brate, dobro poštovani Gospodine Dise, i Vi, dragi moj srodnostručniče Lazo Lazareviću i Vi, izuzetni nobelovče Andriću, hoće li mi ijedan od vas dati odgovor šta sam?!

Našla si meru, kćeri. Ti si Čovek.

Kolege Pisci, hajde da budemo Ljudi!

 

 

Sledeće

Neinteligentni nedizajn

Wed May 25 , 2016
BUDI ČOVEK DA TE CEO SVET PLJUNEAutor: Pavica VeljovićVidiš li, kćeri, ono nebo? E, treba da znaš važne stvari: nikada čovek ne može da ga dohvati ako previše uzleti, jer i guska kad uzleti visoko umisli da je pilot. Vidiš li ovu poljanu? Ni nju pregaziti nećeš moći ako se […]

Preporučujemo...