Zbogom, stara kujo

Zbogom, stara kujo

Autor: Zoran Plećević

Old DogMagla se tog jutra spustila do same zemlje i više sam nazirao put nego što sam mogao da vidim kuda idem. Prolazio sam pored gomile drva, na brzinu poslaganih i činilo se kao da će svakog trenutka da se preture. Požurio sam da što pre prođem ne primećujući staru kuju koja je bogtepita zbog čega jutros bila odvezana i na ulici.

Gledao sam u drva i da što pre promaknem pored njih, a ona mi je bila iza leđa. Nisam je primetio dok nisam osetio bol u listu... Strah je u trenutku nadvladao bol, jer to i nije bio pravi ugriz, koji kida meso. Ujela me je lenjo, ovlaš, tek tako, bez povoda, bez lajanja, upozorenja. Bez zalaganja, sa par preostalih zuba. Kao da joj je to bio zadatak koji je morala da otalja ovoga jutra. Skočio sam uspaničeno, i pre nego što sam ponovo dotakao zemlju šutnuo sam je volejčinom preko njuške i oboje uhvatismo tutanj.

Kuja je cvilela, ja sam režao, uplašen, neprijateljski raspoložen sa iskeženim zubima. Ona je pokušavala to isto, ali nije joj najbolje išlo. Gledali smo se u oči dok smo uzmicali, korak po korak, svako na svoju stranu.

Nije me previše bolelo, jedva da sam i osećao, ipak, kada sam bio na pristojnoj udaljenosti i od nje i od gomile drva zavrnuo sam nogavicu i pogledao. Očekivao sam ranu, krv, ali ničega nije bilo. U neverici, zavrnuo sam nogavicu do kolena i tada sam ugledao, tri nepravilna otiska, jedva vidljiva.

Zar ima samo tri zuba? Zar je toliko stara? Zar su je pustili iz dvorišta samo zbog toga? Da odluta negde i da skonča daleko od njihovih pogleda? Samo tri zuba, možda su joj i ta tri sada ispala? Jako sam je udario, prejako i više nisam strahovao za sebe već za nju. Ne samo što sam je uplašen onako svirepo šutnuo nego što je još uvek bila blizu gomile drva koja se nakrenula još više. Zamahnuo sam prema njoj da je uplašim, da je oteram. Ništa, nije se ni pomerila. Sagnuo sam se kao da uzimam kamen i opet zamahnuo. Sklonila se.

Trenutak kasnije gomila se srušila i drva su poletela na sve strane. Između mene i nje, a mi smo bili bezbedni. Kada se sve smirilo i utišalo pogledao sam prema njoj, a ona je izgledala kao da jedva stoji na nogama. Nije je udarilo drvo, samo se uplašila. Pošao sam prema njoj, da se uverim da je dobro, da je pomilujem, da prekinemo neprijateljstvo.

Sada je ona režala. Sakupila svu snagu i pokazala ona tri kriva zuba. Odustao sam. To je u redu, to je sasvim u redu. Ona treba da reži a ja treba da odem. Zbogom stara kujo.

 

Sledeće

Je suis Vera

Thu Apr 14 , 2016
Zbogom, stara kujoAutor: Zoran PlećevićMagla se tog jutra spustila do same zemlje i više sam nazirao put nego što sam mogao da vidim kuda idem. Prolazio sam pored gomile drva, na brzinu poslaganih i činilo se kao da će svakog trenutka da se preture. Požurio sam da što pre prođem […]

Preporučujemo...