Pasje prepodne

Pasje prepodne

Autor: Zoran Plećević

10561125 1678403615744432 605112851 NSinoć sam ispred vrata ostavio kesu sa đubretom nameravajući da ga bacim čim završim nešto hitniji posao u toaletu. Naravno da sam zaboravio, čim sam zakopčao poslednje dugme na pantalonama misli su mi bile ko zna gde i vratio sam se u dnevnu sobu. Ujutru, kada sam izašao iz kuće zatekao sam pocepanu kesu, a sadržaj je bio raspoređen po celoj terasi. U dnu stepenica je stajao ogroman pas i nemo me gledao. Odmah mi je bilo jasno ko je zaslužan za dobro obavljen posao. Na trenutak sam se upitao zašto sam kesu stavio sa druge strane vrata, ali sada sam imao preča posla. Morao sam da oteram ogromnog psa iz dvorišta.

Doduše, nije izgledao preteće, nimalo, bio je veliki, ali nije režao, gledao me je u oči i mahao repom. Na ovaj drugi pogled sam video i da je jako star. Dok sam pokušavao da mu mahanjem rukom, uz marš iz moje avlije stavim do znanja šta mislim o tome što mi je pocepao kesu i rasuo đubre on je pratio pokret moje ruke i sve veselije mahao repom. Prestao sam da ga teram i pokušao da mu objasnim da ponekad ni sam ne znam kad sam gladan i da bi mu bilo jako loše kod mene. Još jednom sam pokazao u pravcu kapije, pogledao za svojom rukom i ispred nje video čopor pasa koji od ovog velikog nije smeo ni da priviri u dvorište.

Nije mi bilo druge nego da donesem novu kesu. Pas je pomno pratio ono što radim i tek tada sam primetio da i nije toliko ogroman koliko mi se na prvi pogled učinilo. Pažljivo sam sve pokupio i uputio se prema njemu. Morao sam da prođem pored njega, nisam mogao da skočim sa terase mada mi je i to palo na pamet. On je sačekao da prođem i veselo krenuo za mnom i dalje mašući repom. Bacio sam kesu u kantu, mahnuo rukom, povikao i razjurio čopor koji je čekao ispred kapije.

Vratio sam se nazad da zaključam vrata, a pas je išao za mnom, pratio me u stopu. Palo mi je na pamet da u kesi možda nije bilo hrane pa sam ušao u kuću i izneo nešto hleba i slaninice. Hteo sam da mu to dam odmah tu, na terasi, ali nije bilo baš čisto, pepeo od cigareta, mrve, čak i dva pikavca koja nisam primetio. Dok sam ga hranio razmišljao sam da li da uzmem metlu ili da kao što sam pre pola sata nameravao odem do „moje“ kafane i popijem kafu.

Otišao sam na kafu, metla mi više nije padala na pamet, a pas je išao pored mene sve do vrata kafane, tu malo njuškao i kasnije otišao za nekom zgodnom devojkom koja je šetala svoju kerušu. Ja sam seo za šank do prozora i posmatrao ih, malo njega, malo devojku i njenu kerušu. Iz čijeg li je dvorišta umakao? Poznavao sam komšiluk i nisam mogao da se setim da sam ga do sada viđao. Možda je iz drugog dela grada? Možda su ga zbog starosti gazde izbacile? Rade to ljudi. I dok sam razbijao glavu oko toga setio sam se psa kojeg sam pre neko veče video na autobuskoj stanici, onog što je ličio i na haskija, na terijera i nemačkog ovčara.

Stvarno je nezamislivo i nemoguće zamisliti koliko ima tih pasa lutalica i šta svi oni rade na ovom belom svetu? Ko je pravi pas lutalica, a koga je gazda izbacio na ulicu? Ko je pojurio za sasvim određenom mačkom, otišao daleko i više ne ume da se vrati kući? Gde spavaju, čime se hrane i takve stvari?

Svi znamo da spavaju gde stignu i da jedu sve što im padne pod njušku. Ljudi ih ubijaju, a oni čak i ne znaju da su im oni neprijatelji. Dok su mali svi ih maze, kada porastu i postanu džukele onda nikome ne trebaju. Svi ih proganjaju, a oni nisu ni svesni toga, pobegnu, vrate se mašući repom, dobiju po njušci i opet pobegnu. Ubijaju ih gde stignu i kako stignu, iz svih raspoloživih oružja i svim raspoloživim otrovima. Šinteri ih hvataju po ulicama, parkovima, ubacuju u furgone. Voze nekuda, kastriraju, sterilišu ili šta već, kače im žutu minđušu na uvo i odvoze ih na neko novo, nepoznato mesto gde ne poznaju prilike i neprilike i moraju surovo da se bore za novi životni prostor.

Sedeo sam i dalje, ispijao već ohlađenu kafu i gledao kroz prozor. Počela je da rominja kiša. Tada se pojavila keruša kojoj su se vukle sise mo mokrom asfaltu. Htela je da pređe ulicu, ali od automobila nije mogla. Sa druge strane ulice jedan pas, mužjak, pokušavao je to isto - da pređe ulicu. Gledali su jedno u drugo, mirisali vazduh, napravili po nekoliko koraka, onda bi ih uplašio neki nervozni vozač trubeći i oni su se vraćali.

U jednom trenutku krenuli su istovremeno jedno prema drugom ne obraćajući pažnju ni na šta. Našli su se na sredini, na beloj liniji i tu, prkoseći automobilima dugo su se njušili i mahali repovima. Onda su opet, prkoseći saobraćaju otišli u nekom novom, samo njima znanom pravcu.

 

Sledeće

Igre za koje se plaćaju skupe ulaznice

Sat Apr 9 , 2016
Pasje prepodneAutor: Zoran PlećevićSinoć sam ispred vrata ostavio kesu sa đubretom nameravajući da ga bacim čim završim nešto hitniji posao u toaletu. Naravno da sam zaboravio, čim sam zakopčao poslednje dugme na pantalonama misli su mi bile ko zna gde i vratio sam se u dnevnu sobu. Ujutru, kada sam […]

Preporučujemo...