Ja pa ja

Ja pa ja

Autor: Iva Radović

18307299696 2bd0152440 ZU modernim društvima cvetaju Narcisi. To su društva samoljubivih, samozadovoljnih pojedinaca koji se ne stide da svoje fiktivne ili stvarne kvalitete predstave svetu. U tome im pomažu moderne tehnologije, pametni telefoni kojima je moguće pratiti svaki korak -  od jutarnje toalete do večernjeg oblokavanja na popularnom mestu, društvene mreže na kojima se besomučno dele tipizirane selfiji: iz teretane, pored automobila, s pogledom na oblake ispod avionskog krila, sa plaže, iz restorana u kojem se ohlađeni šampanjac služi iz kaljače jer to je tako hajp. U zavisnosti od toga šta se želi postići, mogu se pak na uvid staviti i korice tek pročitanih knjiga, tek servirana večera, tek sašivena haljina, tek kupljene farmerke, ovekovečiti predavanje, projekcija, diploma, proslava, tek dobijeni prsten ili ogrlica.

Život je pun uspeha koji se moraju podeliti sa svetom. Ne čudi, stoga, povremena praznina, dešperat i poraz koji, u svojim bezvrednim životićima, osetimo suočeni sa armijom uspešnih i ostvarenih ljudi koji nam se osmehuju niskom porcelanskih, pravilnih zuba. Žabe, razume se, oponašaju one poslovične konje pa se natiču na pozlaćene potkovice. Nekada je to komično, nekada sasvim simpatično; nekada iritantno.

Nedavno me je jedan tvit suočio sa pitanjem: šta je to, odista, što nam - što meni lično, recimo - smeta u ovim izlivima samohvalisanja? Kako to mene lično ugrožava?

Pripadam generaciji koja se našla na razmeđu: do zrelog doba mi smo instruirani da je skromnost vrlina i da je nabijanje svojih uspeha drugima na nos, u najmanju ruku, neukusno; da bismo se sada odjednom našli u svetu gde je sve to poželjno i gde se hvalisanje, zapravo, podstiče. Meni je još uvek neprijatno da puknem selfi i na sopstvenom balkonu (mada to činim, avaj!) a redovno gledam devojke gde se pred mnogobrojnom publikom puće, podmeštaju, plaze jezike (lice deluje uže, usne deluju punije) i konačno friški sebić ide u javnost. Jesu, mlade su i lepe. Ali to se svakako vidi, zar ne? Razbacani momci nose tesne majice čim grane zubato sunce. Jesu, zgodni su i vidi se da su bili vredni u teretani; vidi se svakako, makar po onom ukočenom stavu i rukama teatralno odmaknutim od grudnog koša.

I ljudi kojima fizički izgled nije prioritetni kvalitet nalaze načina da se samoreklamiraju. Tu su naši blogovi, statusi, naši dnevni aforizmi, naše lične ispovesti; naša tumačenja muzike, naše preporuke za čitanje, naše kućne biblioteke, naš beogradski pedigre; naši tompusi, restorani, naši automobili, letovanja, skijališta, hajking, bajking, treking, sneking... Curriculum vitae kao štura informacija o obrazovanju i ekspertizi obavezno se dopunjava propratnim pismom kojim se preporučujete poslodavcu kao neophodni, neverovatni i nenadjebivi (u pasivnom smislu, pošto ćete vi biti objekat u pomenutoj radnji, ako posao dobijete) asesoar njegovom preduzeću. Već u zavisnosti od toga čime se bavimo, tu su naše emisije, naši kućni video zapisi, naši ispiti, naš aktivizam, naše porodične fotografije, naše mišljenje, mi, naše,  mi, mi. Ja pa ja, pa ja.

Pa zbilja, šta je to što je u ovom, sada već krajnje normalizovanom samoljublju, tako odbojno? Naravno, razumem potrebu da se uspesi i postignuća podele, ili da se, prosto, neko naše znanje i umeće predstavi svetu. Ipak, glorifikovanje rođenjem dobijenih ili trudom postignutih uspeha nosi, u određenom smislu, takmičarski duh; ne uvek sasvim transparentan; ali često se između redova pročita: "Ja sam bolji od ostalih". Međutim, te suptilne subordiniranosti ionako je sve manje: samohvalisanje je sve više nalik na onaj ruski meme gde devojčica u ruci drži neki iPhone, šta li već - a ispod piše: "Ja bogata, ti govno". Posebno je to samohvalisanje degutantno kada uspeh nije ničim zaslužen ili je dobijen sasvim bez truda - poput, recimo, doktorata SNS-ovih perjanica (Slina, Mali), poput besnih automobila, rođendanskih proslava kraljeva šećera i ostalih belih prašaka... da vas ne zamaram, primera ima ko šaše.

Skromnost, stidljivost i samozatajnost se često posmatraju sa podsmehom jer su to vrednosti tradicionalnih društava; vrednosti koje proklamuju i hrišćanstvo i islam (kao dominantne religije na našim prostorima). Ta vrsta samoporicanja, kojoj lični kvaliteti i nisu važni koliko kvaliteti koji doprinose rastu i napretku zajednice, možda jeste preživela, pa ipak ne bi je valjalo u potpunosti odbaciti ako ne razmotrimo i njene dobre strane. Tradicionalna društva su, uostalom, bila podeljena na male zajednice u kojima su uspesi i kvaliteti pojedinca bili očigledni; i tu su bili drugi koji su pohvalu prenosili - što podrazumeva solidarnost i saradnju.

U današnje vreme brzog protoka informacija izvesno samoreklamerstvo je nužno; pa ipak, ono vodi u nekakvu društvenu entropiju. Samohvalisanje nameće upoređivanje i takmičenje, ovo podstiče perfekcionizam i nerealne, neispunjive zahteve prema pojedincu. Čuli ste za besmislene izazove koji se stavljaju pred devojke (recimo, A4 izazov - fotografijom dokazati da vam je struk uži od hartije formata A4), pored onih "regularnih" - mišićavo i oblo telo, čedno i podatno, snažno i krkho...

Savremeno društvo nas, zapravo, baca u gusti mulj ambivalencije: ono nas podstiče da stalno sumnjamo u svoje kvalitete i da se, kroz prihvatanje izazova, kroz svakidašnje izlive samoljublja, iznova dokazujemo.

Na jednom mestu pročitah: "U društvu koje podstiče sumnju u sopstvenu vrednost, ljubav prema sebi je čin otpora."

U osnovi, i nema ničeg pogrešnog u samopotvrđivanju i samovrednovanju; ukoliko to podrazumeva svest o našoj posebnosti i autentičnosti. Ispunjavanje besmislenih i ponižavajućih zahteva, ideala i izazova ne znači samopoštovanje; više liči na očajničku potrebu za prihvatanjem, na razornu, latentnu samomržnju. Ukoliko samovrednovanje počiva na unižavanju drugih, onda ono u potpunosti zavisi od njih, a ne od ličnosti i njene  sopstvene vrednosti .

Naklonost prema sebi, nekako, čini mi se, treba da proističe i iz svesti o našoj posebnosti i našoj pripadnosti čovečanstvu.

Jer, svako od nas je jedinstven.

Baš kao i svi ostali.

 

 

Photo credit: michellerobinson.photography via Foter.com / CC BY-NC-ND

Sledeće

Gospodin

Mon Apr 18 , 2016
Ja pa jaAutor: Iva RadovićU modernim društvima cvetaju Narcisi. To su društva samoljubivih, samozadovoljnih pojedinaca koji se ne stide da svoje fiktivne ili stvarne kvalitete predstave svetu. U tome im pomažu moderne tehnologije, pametni telefoni kojima je moguće pratiti svaki korak -  od jutarnje toalete do večernjeg oblokavanja na popularnom […]