Viđenje

Viđenje

Autor: Vera Vujičić

 

CK Building On Fire 1999[1]Tog marta, 1999. godine, bila sam jako daleko od rodnog Beograda. Preko 8000 km! Otišla sam petnaestak godina ranije, verujući da za sobom ostavljam love, peace & rock and roll. Tako je moja generacija vaspitavana, to je ono što smo mi videli, i u to smo verovali. Odlazeći, nisam ni bila svesna da uopšte postoji neki Sloba - kakav su Srbi narod, kad čak i onome koga mrze, tepaju i daju nadimak?! - on je tada, verovatno bio bankar, negde daleko. Za njegovu suprugu sam znala, jer je bila docent na PMF-u, gde sam početkom sedamdesetih studirala.
Znala sam čija je ćerka, mada ne, čija je žena. Što bi to mene interesovalo!

Kada je bombardovanje počelo, priznajem, bila sam zbunjena, a pre svega ogorčena. Sa jedne strane, vesti srpskih medija, a sa druge, wall-to-wall coverage raznih Si-En-En-ova. Navijačka atmosfera, kao na stadionu. Iz moje perspektive, sve je to bilo neshvatljivo. Ništa u mom životu me nije pripremilo za nešto tako drastično.

Rođena sam sredinom prošlog veka, u Beogradu, u jednoj, za to vreme, uobičajenoj porodici. U našoj ulici, Prote Mateje, na Slaviji, ljudi su poznavali jedni druge, pozdravljali se, deca se zajedno igrala. Živeli smo predvidljive, uobičajene, međusobno slične živote. Bilo je tu i lekara, profesora, muzičara, ali i službenika i zanatlija. Ipak, neke veće razlike nije bilo. Nije bilo rasipanja, ali ni siromaštva. Živelo se skromno, ali spokojno. Imalo se dovoljno. Deca se školovala, išla na francuski, u muzičku ili baletsku školu. Zimi na klizanje, leti na bazen. Išlo se u dečje pozorište Boško Buha i lutkarsko, Pinokio. U bioskope - matine, nedeljom. I na Susrete četvrtkom, u Domu sindikata. Vikendom, na izlete u Topčider ili na Adu. Leti, na more. Čitali smo dečje knjige i gledali dečje, televizijske emisije - Na slovo, na slovo i Mendu Mendovića.
Vodio se uljudan život. Poštovao se kućni red. Nema igranja i galame, od 14h do 17h. Psovke se nisu glasno izgovarale, a deca nisu psovala, čak ni sotto voce. Sasvim sigurno, bar ne u prisustvu odraslih. Mlađi su starijima ustupali mesto u prevozu.

Onda smo malo porasli, a i standard je malo porastao. Krajem šezdesetih, Beograd je počeo da liči na pravi evropski grad. Otvorila se i prva diskoteka. Zavladala je hipi moda, mini suknje, duge kose i rokenrol. Igranke u Domu omladine. Siluete i Zoran Miščević. Bezbrižnost, naivnost, apolitičnost. Radikalna apolitičnost. Da, politiku i političare, niko od mladih nije pominjao. To je bilo dosadno. Onako, kao u onoj Koštuničinoj želji ,,da nam politika bude dosadna, pa da je ni ne primećujemo". Pričalo se o knjigama i muzici. Ko je koju ploču nabavio iz inostranstva ili kupio u komisionu. Slušao se radio Luksemburg.

Sedamdesetih, Beograd je bio kulturan, otvoren, liberalan grad. Moderan. Siguran, bezbedan. Kultura se poštovala. BITEF, BEMUS, FEST, Džez festival, Sajam knjiga. Lep, dobar život, jaka srednja klasa.

Iz sedamdesetih,  u osamdesete smo prešli prenoseći pank i nju vejv, bunt, više socijalni, nego politički, ali još uvek je sve bilo (izgledalo) okej. SKC, Akademija, Mašinac, avangardna pozorišta, čuveni beogradski žurevi o kojima se pričalo. Mladi Beograđani su bili građani sveta, tako su izgledali, tako se osećali i ponašali. Voleli su ,,sve što vole mladi" - rokenrol, džez, išli na koncerte, izložbe. Još uvek su teme razgovora više bile Ninova i Nobelova nagrada, nego politika. Ali, od Titove smrti, 1980, neka latentna tenzija i nelagodnost su se uvukli u naše živote. Najpre šaputanja, a onda i sve glasniji razgovori, o neizvesnosti, političkoj i ekonomskoj. Nestašice benzina, par-nepar dani za vožnju automobila, nestašice ulja, kafe, deterdženta, poskupljenja, beskonačni MMF zajmovi. Bankrotstva, otpuštanja desetina hiljada zaposlenih... Onda, etnička tenzija, štrajk rudara u Trepči, vanredni kongres... Zaprepašćeni pogledi građana pred prizorom u cik zore: kolona tenkova JNA na Ibarskoj magistrali, u pravcu Kosova. Neki, sa izrazom na licu kao na Munkovom ,,Kriku" i strahom u srcu, drugi, sa divljim osmehom, bacajući karanfile, uzvikujući ,,Osvetite nas!". I onda, ratovi, sankcije, bombardovanje... dalje znate.

U međuvremenu, moj grad je prestao da bude ono što je bio. Za mene, on će uvek imati magičnu privlačnost - ,,uspomene su raj iz koga nas niko na može izbaciti". Ipak, sve vidim: loše ljude, loš život, lošu politiku. Siromaštvo epskih proporcija. Glad. Uništenu zemlju. Beograd više nije onaj evropski grad, više liči na orijentalnu kasabu. Sivilo i prljavština. Neznanje, primitivizam. Ne veruje se u obrazovanje, veruje se u proročanstva i nardilekarstvo. Nema nade, nema para. Neki imaju pare. Da li imaju miran san? Za obraz ne pitam.

Sticajem (privatnih) okolnosti, otišla sam iz Beograda pre 30 godina. Specijalizacija i to... Na tri godine, mislila sam. Sa političkom naivnošću svoje generacije, verovala sam da će sve biti u redu i da je Beograd najbolji grad za moj život. Tada sam iskreno verovala da je sve to prolazna i prelazna faza, na putu da nam bude bolje. Sada, ne mogu da shvatim da smo zbilja bili ubeđeni, u svakom momentu, da je bolja budućnost pred nama. I kad nam je objektivno bilo dobro, verovali smo u još bolje sutra. To je, jednostavno, bilo logično.

Sada se gorko osmehnem kad vidim beogradske grafite, koji sumiraju naš apsurd: Bilo nam je bolje i kad nam je bilo gore.

Sledeće

Bombardije

Mon Mar 28 , 2016
ViđenjeAutor: Vera Vujičić Tog marta, 1999. godine, bila sam jako daleko od rodnog Beograda. Preko 8000 km! Otišla sam petnaestak godina ranije, verujući da za sobom ostavljam love, peace & rock and roll. Tako je moja generacija vaspitavana, to je ono što smo mi videli, i u to smo verovali. Odlazeći, […]