Smrt i posmrtni običaji na Fejsbuku

Smrt i posmrtni običaji na Fejsbuku

Autor: Iva Radović

15649263976 Bdbd4c6b21 ZDruštvene mreže donele su mogućnost formiranja virtuelnih, internet persona, koje mogu imati različite svrhe i uloge. Ako zanemarimo lažne, namenjene praćenju sadržaja bez otkrivanja identiteta, te onlajn ličnosti mogu biti dopuna našeg stvarnog identiteta ili prosto njegov virtuelni otisak. U tom smislu internet realnost nije ništa manje stvarna  - i tamo se ljudi rađaju, školuju, sklapaju prijateljstva, zaljubljuju, proslavljaju rođendane, vode ljubav, sklapaju brakove. Sva životna postignuća bivaju u toj realnosti zabeležena.

Ljudi su, međutim, konačni. Konačni su i njihovi otisci na društvenim mrežama, ali problem leži u tome što su ove dve smrti na internetu, zapravo, u koliziji.

Zatvaranje Fejsbuk profila jeste virtuelna smrt, ekvivalent samoubistvu. Kraj našeg virtuelnog života zavisi isključivo od naše volje. Ima često u gašenju profila neke dramatike; pošto je u pitanju sasvim simbolički čin. Neretko se odjava sa fejsa pompezno najavljuje, govori se o prezasićenosti lažnom, ili pak hiperrealnom ljudskom interakcijom. Najčešće se insistira na tome da virtuelni život oduzima vreme za onaj stvarni život koji ima fizičku komponentu - dodir, zvuk, miris, boju koji nam međudejstvom kroz monitor izmiču. Naravno, reinkarnacija, u istoj ili sasvim drugačijoj profilnoj formi, sasvim nove interakcije i novi koncept fejsbučkog života u svakom trenutku su mogući. Moguć je i život sa lažnih, anonimnih fejsbuk profila kroz fenomen ,,stalkovanja" koji bi u ovom slučaju bio poput uvida u život posle života - kao nekakva posthumna provera kako svet funkcioniše bez nas.

Zapravo, ova poslednja opaska uvodi nas u ideju u to da je i smrt društveni događaj. Utoliko pre što je odeljen, neizmerno važan graničnik naše egzistencije, ona ima izuzetnu važnost za zajednicu. Smrt nije intimni i lični čin: smrt se mora oglasiti, administrativno urediti, simbolički obuhvatiti i jasno, u društvenom smislu - ponovo odigrati. Prestanak fizičke egzistencije, da bi se razlikovao od životinjskog crkavanja - mora dobiti ljudsku, društvenu formu i postati umiranje, upokojenje, bez obzira da li se radi o beskućniku ili premijeru, o žrtvi saobraćajne nesreće ili utopljeniku. Čak i kada se fizičko telo ne može naći, odrediti mesto za počinak i odavanje pošte, obligatorno je.

Smrt se, razume se, mora oglasiti. Svima nam je poznato obaveštavanje o smrti u novinama - koje je i kod nas uglavnom postalo kulturna konvencija, a  javlja se tokom druge polovine XIX veka, po ugledu na čitulje u nemačkoj i austrijskoj štampi. Vremenom, izdvajaju se posebne rubrike posvećene isključivo oglasima u vezi sa smrću, koje podrazumevaju informacije o sahrani, poslednje pozdrave, izjave zahvalnosti i slično. Smrt je, simbolički, dobila svoje mesto u dnevnim događajima, mrtvi imaju svoj odvojeni zabran, bez dodira sa živima - čime se naglašava njihova posebnost, izdvojenost, ali i dalje pripadanje zajednici, što i jeste ambivalencija inherentna društvenoj smrti.

Šta se dešava, međutim, kada premine vlasnik profila na društvenoj mreži? U tom slučaju ambivalencija smrti postaje superponirana. U virtuelnoj realnosti oko nas plutaju fejsbuk ljušture ljudi koji više nisu živi, a mi toga možemo biti potpuno nesvesni, osim ako osobu ne poznajemo lično. Kao i smrt uopšte, kao i dvosmislenost uopšte, nailaženje na fejsbuk profile preminulih izaziva duboku nelagodnost. Naime, još uvek ne postoji društvena konvencija šta u tom slučaju na tom profilu i sa tim profilom treba činiti. Postoji određeni postupak gašenja takvog profila, moraju se podneti dokazi o smrti; razume se da ga moraju pokrenuti prijatelji, porodica, svedoci, ali ne postoji konsenzus o tome ko to treba da čini i šta se radi kada ovakvih osoba nema. Ovi profili zato najčešće ostaju negde ,,u limbu" - tu su, ali su neaktivni, nemajući mogućnosti da se i sami upokoje. Ponekad se na njima pojavljuju objave ljudi koji nisu obavešteni o smrti vlasnika profila.

Jedan od načina da se smrt na Fejsbuku učini prihvatljivijom jeste i održavanje profila - poput održavanja groba. Tu se postavljaju izjave zahvalnosti, slike cveća, ponekad čak i prigodna muzika. Fejsbuk profil pretvara se u onlajn grob. Sa preminulim se razgovara u drugom licu, obraćamo se neposredno njemu. Ovakav način obraćanja je, naime, tipičan za tradicionalne obrasce komunikacije između našeg i onog sveta. Pokojnik, iako više nije među nama, deo je zajednice, nije tu, ali i jeste tu. Time što mu se obraćamo kao da zbilja postoji izražavamo i izvesno pokoravanje smrti sebi, pobedu nad njom. Pokojnik nam nedostaje, ali on je ,,još uvek tu", ,,još uvek živi", ne možemo ga zaboraviti. To saznanje utešno je pred ogromnom nemoći, pred nesavladivim strahom zbog sopstvene konačnosti i konačnosti ljudi koje volimo. Razgovor sa pokojnikom je poput izvesnog kroćenja smrti, njenog stavljanja u prihvatljivu, izdrživu formu.

Još jedan zanimljiv fenomen je objava smrti dragih osoba na Fejsbuku. Nekoliko puta nailazila sam na doslovno, post mortem fotografije; česta su i saopštenja o nečijoj smrti, in memoriam, fotografije sa sahrane. Šta činiti sa ovakvim objavama? ,,Lajkovati ih" ili ne? Ljudi uglavnom izbegavaju da to čine, jer smrt nam se ne može ,,sviđati", a neretko pribegnu bezličnoj, opštoj formuli R.I.P. (rest in peace). Ona u ovom slučaju obuhvata istovremeno izražavanje žalosti i saučešća. Upotreba internacionalne skraćenice upućuje, čini mi se, na to da izražavanje žalosti na mreži treba i mora da ima drugačiju formu od običaja u ,,stvarnom" svetu.

Prisustvujemo, zapravo, procesu transformacije posmrtnih običaja koji su suočeni sa novim fenomenima i pokušavaju da im se prilagode; prisustvujemo najfinijem i najtananijem sinkretizmu kojim ljudski duh pokušava da pomiri tradicionalne i moderne obrasce i napravi ,,pačvork" religijskih i sekularnih načina odnošenja prema smrti.

Britanski sociolog Džefri Gorer piše o pornografiji smrti - on, naime, primećuje da je u industrijski razvijenim društvima smrt postala tabu, a žalost za mrtvima i njeno javno ispoljavanje nešto nedolično i sramno. Za mrtvima se pati u osami, i za Gorera je to ekvivalent masturbaciji.[1]

I kod nas se primećuje to nesnalaženje pred smrću, jer su tradicionalne forme izražavanja žalosti postale neadekvatne. Već izvesno vreme postojao je otpor prema religijskim (hrišćanskim i paganskim) modelima izražavanja žalosti, ali drugi načini suočavanja sa fenomenom smrti i tugovanja nisu uvek dobro zamišljeni, dovoljno jasni, ne iskazuju uvek adekvatno posebnost, izuzetnost činjenice smrti.

Posmrtni i komemorativni običaji imaju za cilj da urede odnošenje prema smrti, da omoguće zajednici i porodici da nastavi život, ali i dalje ne prestajući da žali, i bude povezana, sa pokojnikom. Ti običaji regulišu vreme i mesto za žalost, i oni prosto prodiru u sve prostore, pa i one virtuelne. Smrt je i tamo nešto sa čim moramo računati.

Višesmislenost virtuelne smrti je fenomen sa kojim ljudski duh tek treba da se izbori i nađe konvenciju za izražavanje odnosa prema preminulima. U svakom slučaju, potreba da se nekako obuhvati i uredi smrt na društvenim mrežama, dokazuje koliko su  te mreže postale važan deo života. Život na društvenim mrežama je stvaran koliko i smrt.

 

Photo credit: josef.stuefer via Foter.com / CC BY-NC-ND

[1] Ivan Čolović: Divlja književnost, Nolit, Beograd, str. 137

2 thoughts on “Smrt i posmrtni običaji na Fejsbuku

  1. Smrt na fejsbuku nije ekvivalent samoubistvu, jer iz samoubistva povratka nema – gašenje propofila je, međutim, nešto što možemo opozvati. Ukoliko ugasimo profil, samo smo “ugasili svetlo u kući”, a nismo je “srušili”. Naši podaci ostaju na serveru fejsbuka. Ovo je lako razumeti ako znamo činjenicu da svakim novim logovanjem u nalog koji smo “ugasili”, dobijamo sve naše podatke netaknute. Kao nekome ko se bavi PHP i MySQL programiranjem, znam kako se ovo izvodi. Znajući ovo, nemam razloga da ne verujem da se i sa, na primer, slikama postavljenim na server fejsbuka radi na isti način. No, kao što rekoh, mogu da verujem ili ne, jer opipiljivih dokaza nemam. Za ovo sa gašenjem profila pouzdano mogu da znam zaključivanjem iz onoga što mi se prikazuje. Ja u tome vidim problem sa ostavljanjem podataka (slika i ostalog) na društvenim mrežama. Može se reći da je fejs (makar to i ne hteo) iskreniji u tome, jer nam jasno stqavlja do znanja da naše podatke nikad ne briše. Izvinjavam se za ovu digresiju, ail mi se čini da priču o smrti na društvenim mrežama dopunjava podacima koji su, verujem, interesantni čitaocima

  2. Zaista zanimljiva tema. Znam nekoliko ljudi čiji su profili ostali. Možda treba kao testament ostaviti i podatke o profilu da jednog dana neko ugasi svetlo…

Comments are closed.

Sledeće

Prikaz slučaja PTSP-a

Sun Mar 6 , 2016
Smrt i posmrtni običaji na FejsbukuAutor: Iva RadovićDruštvene mreže donele su mogućnost formiranja virtuelnih, internet persona, koje mogu imati različite svrhe i uloge. Ako zanemarimo lažne, namenjene praćenju sadržaja bez otkrivanja identiteta, te onlajn ličnosti mogu biti dopuna našeg stvarnog identiteta ili prosto njegov virtuelni otisak. U tom smislu internet […]

Preporučujemo...