Sedela sam za mašinom, šila sam

Sedela sam za mašinom, šila sam

Autor: Aleksandra Saša Kivela

12822726 10208695818935469 1424342195 ONiko ženama ne može da dođe glave kao žena ženi.

Nisam sedela za mašinom, a nisam ni šila. Provela sam dan pred monitorom. Izvodila sam razne akrobacije i slalome izbegavajući po internetima izjave političara i te stvari. U nadi da ću provesti miran dan.

Međutim, potpuno sam zaboravila da je danas 8. mart. Na društvenim mrežama je uveliko vladao haos. Svega je tu bilo, i svašta se dalo pročitati. Rezigniranih žena koje ne vide nikakav smisao proslavljanja 8. marta, uvređenih muškaraca koji tvrde da su njihova prava posebno ugrožena, žena mrziteljica vaskolikog muškog sveta – jer je mrzeti njihovo pravo, ,,morebiti’’ i obaveza, a i prihvatljivo je. Mrzeti. Muškarce. Sve redom. Jer te ćaća maltretirao u detinjstvu samo zato što nisi muško. Tu su i one koje su pobrkale potpuno lončiće pa su ubeđene da je Dan žena dan slavlja majčinstva, braka i nadasve partnerskih veza, odnosa i ostalih peripetija. Dalje, našlo se tu sijaset kita, cveća, bombonjera i virtuelnih parfema. Nekoliko izveštaja o akcijama NVO borkinja na ovaj dan. Mnoštvo pljuvanja po feministkinjama. Nekoliko pokušaja žena da ukažu na to šta je suština obeležavanja ovog dana. Ovi poslednji tekstovi  i poruke su u čitavom cirkusu prošli najmanje zapaženo.

Žene rođene i odrasle u socijalizmu znaju. Iako je još tada 8. mart obesmišljen, žene socijalizma su bile jednake pred zakonom kao muškarci. Đavo jeste odneo socijalizam, mnogo njegovih tekovina, ali obesmišljavanje svega i svačega je ostalo. Dan žena je uglavnom izgubio svoj borbeni potencijal, a postao je važan izvor prihoda za cvećare, trgovce bombonama, parfemima i drugim pinklama, koje se toga dana poklanjaju ženama.

Žena sam i ja. Iako bi mi pojedine žene to osporile, jer imam 48 godina, pa bi trebalo da budem baba. A babe nisu žene. Razmišljanje o ženama, o našem položaju u ovom društvu često me dovede u vrlo bolne zavrzlame. Razmišljam o novim generacijama žena. Modernim, tek stasalim. Ugodan i lagodan život im se podmeće kao emancipacija. Pa se pitam da li i na koji način one istražuju svoje mogućnosti? Kakve ciljeve sebi zadaju? Šta je to što ih inspiriše? Znaju li iz kojih pobuda je nastao Dan žena?

Nije ih briga što su se nekad i negde neke žene izborile da bi one mogle danas da voze kola. Da se školuju. Da rade, imaju imovinu. Da putuju. Da imaju pravo na izbor. Izbor kako će da žive!

Da, drage žene! To je dan sećanja na žene koje su nam omogućile da danas sedimo pred monitorima, da pišemo, i da čitamo. Da imamo čak i to pravo da izbacimo svoje frustracije i nezadovoljstva po društvenim mrežama!

8. mart je dan sećanja na one žene koje su se usudile da dignu svoj glas da bi nama bilo bolje. Za to su ginule, bile progonjene, hapšene.

Već sam negde rekla, osvojena prava mogu se lako izgubiti. Iz socijalizma smo uskočili u neznamtinija kako se zove ovaj period u kome smo se našli. O feminizmu i emancipaciji žena  stvorena je negativna slika. Sa time se danas suočavamo. Nikada nije bilo teže objasniti da CILJ EMANCIPACIJE NIJE POSTATI JEDNAKA KAO MUŠKARCI, VEĆ RAVNOPRAVNA UPRKOS RAZLIKAMA.

Nažalost, žene u Srbiji nisu ravnopravne sa muškarcima. Diskriminisane u ekonomskoj sferi, obrazovanju, u oblasti rada i zapošljavanja, u medijima, žrtve su rodno zasnovanog nasilja…

Čak i žene diskriminšu žene! Omalovažavaju. Zbog godina. Izgleda. Životnih izbora. Na poslu. Na ulici. Kojim se to ženama dive, a koje su zaboravile? Šta je sa onim fascinantnim ženama, NN osobama o kojima nema, niti će biti i jednog slova u medijima?

Šta je sa onim predivnim ženama koje odumiru u patrijarhalnim tišinama? Da li su zaboravile, ako su ikada znale za solidarnost?

Pitam se da li žene shvataju svoj položaj u sadašnjem trenutuku? U patrijaharhalnom, primitivno omišljenom sklopu???

Žene ćute. Kada im je dobro. Ćute i kada im je loše. Žive, osećaju, trpe, preživljavaju nametnute im tegobe i neugode. A treba vikati! Vrištati! Spasiti sebe. Spasiti sve druge žene koje to jesu.

Naša ustaljena uloga „stuba porodice“ daje nam za pravo da se naš glas čuje više i poštuje u društvu. Naša borba mora da bude svakodnevna i doživotna. „Non - stop moramo da dokazujemo da smo dostojne prava koja su nam garantovana 1948. Deklaracijom UN i svim sledećim zakonima i propisima“.

Zato je 8. mart  i dalje dan kada žene moraju da budu na ulicama. Treba podići glas protiv svakog oblika nepravde, čiji su uzrok patrijarhat, kapitalizam, stanje u društvu. Treba podići glas protiv sistemskog zanemarivanja žena. Ne dozvoliti da zakoni, propisi i prava koja smo osvojile ostanu mrtvo slovo na papiru.

Ovo je dan onih žena koje znaju šta je borba. Za one koje imaju hrabrosti da ne ćute. Za one koje su se izvukle iz tabu tema. Za one koje se svakodnevno bore za bolji položaj žena u društvu. Za jednake mogućnosti. Jednake šanse. Jednake uslove.

Zato ako si žena, budi Žena. Ne budi kreten. Žena se bori. Ona bira kako će da živi. Gleda unapred. Razvija svoje talente. Radi. Ona postiže.  Ona je podrška. Ona živi. Ona je solidarna.

 

Sledeće

Greška iz greške

Wed Mar 9 , 2016
Sedela sam za mašinom, šila samAutor: Aleksandra Saša KivelaNiko ženama ne može da dođe glave kao žena ženi.Nisam sedela za mašinom, a nisam ni šila. Provela sam dan pred monitorom. Izvodila sam razne akrobacije i slalome izbegavajući po internetima izjave političara i te stvari. U nadi da ću provesti miran dan.Međutim, […]

Preporučujemo...