Poč’o rat, bre!

Poč'o rat, bre!

Autor: Iva Radović

HqdefaultKada je s neba na nas počela da se izliva blagodat u vidu Milosrdnog anđela - zahvaljujući beskrajnoj mudrosti zemaljskih predstavnika nebeskog nam naroda, svi smo se okupili u kući mojih roditelja. Tamo se moglo založiti, mogle su se napraviti zalihe vode, moglo se roštiljati i peći napolju,  rečju - lakše se moglo prestrojiti u život iz mlađeg neolita, koji smo očekivali.

Poč'o rat, bre.

Ubrzo su temperamenti, potpomognuti strahom, stalnom napetošću, sirenama, prisustvom nas raznih na relativno malom prostoru, stali da smetaju. Ujedali smo se kao dinosaurusi. Rekoh tadašnjem vereniku da mislim da će mi biti lakše ako se vratimo u naš stan. U meni je ključalo.

Najstrašniji je bio taj osećaj potpune nemoći, besmisla i poniženja. Zbog jalovih i bahatih nacionalista,  mudonje su pišale  sa neba na nas, zbog nečega u čemu nismo učestvovali i čemu smo se do srži protivili. Sloba i prasići igrali su se našim životima kao papirnim štitovima koje su stavljali pred svet - a ovaj nas je prosto zgužvao. Mogli smo samo da čekamo da to prođe. Taj osećaj paralisanosti i nemogućnosti da utičeš na bilo šta, pa i na svoje golo postojanje, mene samu tada je precepio nadvoje, napravio rased koji nikad više nije srastao.

Otišli smo, u taj, bar prividni, mir. Cirkali smo pivo - i danju. Jeli smo neke slaninske kobaje koje smo kupovali u lokalnom "Milka marketu". Pušili smo mnogo, a cigare su bile skupe. Taj stan je blizu Straževice, ali joj je okrenut leđima pa je tutnjalo stalno, ali ne glasno kao što bi se možda očekivalo.

On je uglavnom radio noćne smene, a ja sam se držala. Nekako. Ne mogu više da se setim, odistinski. Sećam se da je proleće bilo zeleno, mutno i puno vode. Sećam se da se jako čulo kad su zveknuli Topčider. Sećam se da su moji išli da prespavaju u sestrinom stanu u Karađorđevoj, bojeći se da će da gruvaju "Prvu Iskru", a ovi te iste noći opandrknuli zgradu CK, prekoputa. Sećam se parčića, pokušavam da ih sastavim kao iscepane stare novine.

Sećam se da sam sa sobom ponela gitaru, a nisam svirala godinama. Batalila sam sviranje ne mogavši da postanem onoliko dobra koliko sam želela: sada, počinjala sam da naslućujem koliko je važno baviti se nečim u osnovi nekorisnim, imati sopstveni balzam za dušu, razvijati osećaje, titraje, naboje - čak i ako niste dobri. Čak i ako ste loši.

I komšija sa sprata ispod nas bi sa familijom i  ekipom izašao na terasu, pa bi pevali i svirali. Od njega sam i dobila ideju. Uglavnom su negovali popularan repertoar -  i-tebe-sam-sit-kafane, žute dunje, zelene oči i crne leptire, koje se nikad nisam ni potrudila da skinem. Pomislila bih pokatkad kako bi bilo lepo da se bar združimo s komšijama, ali mi je bilo glupo da ih pozovem. Kako bih? Svirala sam ono što sam volela da slušam, uglavnom u opsegu C, G, A mol, E mol. Tako mi bilo zgodno i za prste i za glas. Ma na kraju krajeva, drndaću sama, mislila sam. Poč'o rat, bre,  koga briga sad umem li da sviram?

Znak za vazdušnu opasnost, i komšija i mi smo na terasama, svak’ svoje drvo ždronca. Kupili smo Manastirku. Pevam Pretenderse, Genesis, U2, pitaj boga šta.

Tad su počeli da bacaju onu grafitnu paučinu, onu što ukokava elektroenergetski sistem. Kod nas, normalno, odmah nestane i vode, jer smo na visini.

Ugasio se, gledamo, Novi Beograd, Brdo, Vidikovac. Ugasili smo se i mi.

U tom momentu, dok je verenik (moram da upotrebim ovu reč, mnogo je anahrono-romantična) tražio sveće, sav taj strah, poniženje, nemoć i bol su, uz brlju kao katalizator, pokuljali iz mene, i počela sam da urlam, onako, kao besan pas vezan na kratak lanac, i da psujem i seme i krv i plod i Slobi, i Miri, i SPS-u, i Marku, i svetoj zemlji srbskoj i Nemanjićima  i NATO-u i Avijanu i pilotima, penetrirajući verbalno i najnezamislivije telesne otvore, sa afinitetom za perverzije i posebnim osvrtom na nekrofiliju.  Mislim da su se stakla tresla od mog glasa jače nego od bilo kakve betonacije. Trajalo je to dok se nisam umorila, isplakala, smirila, ispolivala vodom koju smo skupili u kante - i konačno zaspala. Pas je shvatio da ne može da se otrgne s lanca, pa se sklupčao u nemoći.

Ujutro je verenik sišao za lebac i sreo komšiju sa sprata ispod nas.

- Ja sam se sinoć, - veli komšija - popeo do vas, čuo sam da ti žena svira i peva pa sam hteo da vas zovem da siđete kod nas, da malo napravimo neku sedeljku, malo da zajedno muziciramo. Al' kad sam došao do vrata, ona je tol'ko počela da viče da nisam smeo da pokucam. Mislio sam, olupaće mi onu gitaru o glavu.

A krupan, crn čovek, nešto ga pamtim kao onog dasu iz "Flešdensa"; već sam i zaboravila kako je stvarno izgledao. Bio je mrtav ozbiljan.

Tako me je bombardovanje, umesto da iz mene izvuče tananu umetničku dušu, proizvelo u nasilnika.

Nije badava rečeno da nasilje rađa nasilje.

Nastavila sam da sviram tek mnogo, mnogo godina kasnije. Onaj rased iz kojeg vreba besmisao, i dalje nije zarastao.

  

Sledeće

Viđenje

Mon Mar 28 , 2016
Poč'o rat, bre!Autor: Iva RadovićKada je s neba na nas počela da se izliva blagodat u vidu Milosrdnog anđela - zahvaljujući beskrajnoj mudrosti zemaljskih predstavnika nebeskog nam naroda, svi smo se okupili u kući mojih roditelja. Tamo se moglo založiti, mogle su se napraviti zalihe vode, moglo se roštiljati i […]

Preporučujemo...