Nada II deo

Nada II deo

Autor: Zoran Plećević

3933514241 601615823f ZBezobrazne su, pomalo, te žute košulje, imaju visoko mišljenje o sebi a nisu praktične, nimalo. Brzo se prljaju, svaka kap znoja se vidi na njima. Možda se zato i nameću, da čovek stigne malo da razmisli nikada ih preko leta ne bi obukao. Sad, da se vrati nazad, da se presvlači, da obuče plavu koja nema nikakve pretenzije... morao bi ponovo da se tušira, a za sve to nije imao dovoljno vremena.

Ušao je u baštu gde su se dogovorili da se nađu i čuo  veselu pesmu koja nije baš nadjačavala buku sa ulice, ali mu je prijala. Kada je video da ima i ugodne hladovine mislio je da je napravio odličan izbor. Stolovi u hladovini bili su zauzeti i požurio je do stola koji je samo polovično bio u senci. Seo je i poručio pivo

Odmah pored njegovog stola sedeo je čovek i kašljao. To što je neprekidno kašljao samo po sebi nije bilo neobično i važno. Neobično je bilo što uopšte nije umeo da kašlje. Kašljuckao je, ali to nije ličilo ni na šta, najmanje na ono na šta bi trebalo da liči. Zar sa toliko godina nije naučio da kašlje? Kako je sa ostalim stvarima u njegovom životu? Običnim, jednostavnim, svakodnevnim? Ume li da veže pertle, da izduva nos, da pliva?

Razmišljanje o potpuno nepoznatom čoveku mu donese ogroman plast snebivanja i nedoumice. Zasede mu na leđa, kao da mu je tu baš bilo sve potaman i udobno, i nije mu ni na kraj pameti bilo da siđe. Zar je jedini slobodan sto baš ovaj, pored njegovog? Ali, bilo je tako i nije imao kud.

Ima frizuru koja je bar devestotreće izašla iz mode i uprkos svemu nikada se više nije vraćala. Odelo je pratilo frizuru, u stopu. Pomislio je da samo njemu može da se desi da Nadu čeka na takvom mestu. Bez obzira na sve nije izgubio nadu, ne sasvim.

Plast na leđima nije popuštao, nije imao slične namere, a silaženje sa tako udobnih leđa mu je bila poslednja, ako je ikakvu nameru i imao. Samo se još udobnije smestio i da je mogao sigurno bi i cigaretu zapalio.

Ni jednog jedinog stola u hladovini na iole pristojnoj udaljenosti od ovog čoveka koji sa toliko godina nije naučio najosnovnije stvari koje su mu potrebne za život. Žmirkao je prema njemu i razmišljao, a on mu je i u tome smetao, neće biti opušten kad Nada dođe. To što je bio stegnut od samog jutra, od samog buđenja nije video uzrok u sebi.

Da li sam se to uspaničio što Nada napokon dolazi? Da nije ovog gospodina da li bih našao nešto drugo da mi smeta?

Pomerio je stolicu, okrenuo se u drugom pravcu, popio je malo piva koje više nije bilo hladno, ali o tome nije ni stigao da razmišlja i nije moglo da mu smeta. Smetao mu je neko ko je sada sedeo iza njegovih leđa i pio svoje pivo. Neko ko je gledao svoja posla, nije mu smetalo što je pivo koje pije toplo i što je najlošije koje može da se nađe na našem lošem tržištu.

Neću više da razmišljam o njemu, ne smem, Nada samo što nije došla.

Pio je pivo ne primećujući da je sve toplije, gledao u daljinu, niz ulicu, vazduh je treperio od vrućine i stvari i ljudi su mogli da se raspoznaju samo do prve raskrsnice. Dalje je sve bilo nejasno, kao iz drugog sveta, a on je pretpostavljao da će baš iz tog pravca da naiđe.

I naišla je, pojavila se, izronila iz raskrsnice. Čova iza njegovih leđa je otpio malo piva i udario u kašljuckanje. Ona vesela pesma se upravo završila i počela je tužna sa setnim akordima.

Na nogama nije kao i obično imala bele tenis patike nego sandale sa potpeticama i hodala je brzo u njima, oštrim korakom, a ipak, tako je sporo pristizala. Čitava večnost. Na trenutak je izgledalo da je dalje nego što je zaista bila i izgledala je tako nestvarno u tom vazduhu koji je treperio. Čova iza njega je tiho kašljucn’o, tek da ga opomene da je još uvek tu.

Gorko se kajao zbog mesta koje je izabrao u najboljoj nameri. Da je ugleda iz daleka, a da ne bude na suncu. Vazduh je treperio od vreline, provukao je prste kroz oznojenu kosu i osetio da mu je jedan nokat zacepljen. Suviše loših znakova, pomisli, sada je već kasno da pobegnem.

Ugledala je i ona njega, iz te daljine opijene vrelim vazduhom i mahnula mu. Samo mahanje je bilo u oštroj suprotnosti sa hodanjem koje je bilo preoštro i prebrzo za devojku kao što je Nada, za vrelinu oko nje. A mahala je nežno, visoko podignutom rukom, kao lahor kada podiže zavese od svile. To što je pomislio, o tom lahoru i tim zavesama od svile bilo mu je kao u knjigama za tri groša i nije mu se dopalo, ali prošlo mu je kroz glavu i od toga nije mogao da pobegne. Mada, bežanje mu je još uvek bilo u glavi.

Sada, sada je kasno za bilo šta. Ipak, imao je na umu, to mu je bila poslednja nada da je stolicu koju je spremao da joj ponudi držao u senci i da nije bila vrela kao ostale. Nekom uspehu i pored toga se nije previše nadao.

„Ćao“, rekla je ona.

„Zdravo“, rekao je on.

„Uh, vrućina je.“

Rekla je to kao da ga prekoreva što ju je pozvao i isterao iz hladovine kuće.

„Ima više od trideset i pet, u hladu“, rekao je otežući poslednje reči kada mu se učinilo da ga prekoreva zbog poziva po ovoj vrućini... Ipak, mislio je da temperatura nema nikakve veze sa njima.

„Iznenadio si me.“

„Palo mi je na pamet, dala si mi broj.“

„Zapamtio si?“

„Kao što vidiš, jesam.“

„Ipak sam se iznenadila. Možda zato što te dugo nisam videla.“

Nije prihvatila stolicu koju je čuvao u hladovini i ponudio joj čim je stigla. Sela je na stolicu usijanu nimalo ne mareći zbog toga. Da li je ovo još jedan loš predznak pomislio je dok joj je napominjao da je ta stolica vrela, a da je ova druga čekala nju u hladovini. Nije se obazirala na to, nije odgovorila, nije ni pogledala u njegovom pravcu. Sa te stolice, na koju je sela bio joj je u pravcu sunca i da bi ga gledala morala je da žmirka. Panično je nastojao da smisli nešto pametno, da je impresionira, ali mu ništa nije polazilo za rukom.

„Kad si pustio bradu?“

Upitala ga je i pritom ipak pogledala u njegovom pravcu zažmurivši na jedno oko.

„Ovih dana“, kratko je rekao.

Ni rečenicu ne umem da smislim.

„Lepo ti stoji.“

„Misliš?“

Misliš da mi nos tako nije u prvom planu.

„Da, mislim, ti si od onih ljudi kojima brada lepo stoji.“

Oni loši predznaci koji su ga mučili su se raspršili, nestali, kao da ih nikada nije ni bilo. Taman kada se sa obe ruke uhvatio za naslon stolice, nagnuo napred i hteo nešto da kaže ona je nastavila:

„Dok sam dolazila ovamo, pre raskrsnice sam srela tipa, mršav visoki frajer, pala sam na teme. Brada ovolika“, pokazala je rukom skoro do grudi. „Riđa, jedva sam nastavila da hodam.“

Vratili su se, ponovo su bili tu, kao da nikada nikuda nisu ni išli i kao da ih je bilo duplo više. Mršav, visok, pala je na teme? Jedva je nastavila da hoda? Ja sam sve osim neko ko bi njoj mogao da se sviđa, zbog koga bi mogla da padne na teme. Ova misao nekako stiže do njega i zaveza mu jezik u mornarski čvor, zatim se vrati i veza ga još jednom. Ipak, uspeo je da promrsi kroz stisnute zube:

„Voliš riđe ljude?“

„Čovek iz moje mašte ima kosu i bradu kao u plamenu. Jesi li primetio da čovek iza nas ne ume da kašlje?“

„Da, a kašlje već pola sata, od kada sam došao.“

Dok je slušao kako priča, a ona je nastavila da priča o čoveku sa kosom i bradom u plamenu osećao je kako su mu usne potpuno suve bez obzira na pokušaje da ih okvasi pivom. Umesto da radi svoj posao pivo se sušilo na njegovim usnama pravdajući se da je i samo zbunjeno. Mogao je da čuje kako usne pucketaju, kako na njima cvrči pivo koje je pijuckao. Pekle su ga i bolele, ali je trpeo i to nije bilo ništa u poređenju sa onim što se događalo u njegovoj glavi.

A po glavi su mu neumorno trčali raspomamljeni mornari i vezivali mu misli u čvorove. Hteo je da im kaže marš, ovo je moja glava. Marš iz moje glave, svi, ali ostade nem i pred njima. Jedan krupni, tetovirani mornar riđe kose i brade izdvoji se od ostalih i uspentra se uz gomilu vezanih misli. Dok se peo majica mu se ispasala iz pantalona i kada je stigao na vrh podigao je obe ruke uvis i izleteo mu je goli trbuh kao da ih danas već nije bilo, isuviše.

Marš iz moje glave, hteo je i njemu da kaže, ali ovaj skide pantalone, isprazni creva, desnom rukom dohvati jedinu slobodnu misao i sa njom se obrisa.

Vrhom prsta je zahvatio malo pene i na stolnjaku pokušao da nacrta more ne bi li nekako privukao mornare iz glave. Nije mu išlo, to što je crtao nije ličilo na more, nije imao plave boje. Da se bar vratio kući i presvukao u plavu košulju? Mornari su, naravno ostali ravnodušni na poziv i nastavili započeti posao i ne okrenuvši se da osmotre njegov trud.

Kada ostane nem, svestan da bradu i kosu u plamenu ne može da priušti, da izmisli, rado bi otrčao do neke livade i po ovom suncu trčao dok ne padne od umora. Ako zatekne neku decu tamo, ako se ta deca budu igrala sa loptom, i on će, šutiraće tu loptu, nabacivaće im centaršuteve. Nije bio najsigurniji da li se to tako kaže ali je nastavio u tom smeru, ako bi to deca dozvolila.

Premestila se na stolicu do njegove, u hladovinu, što sada posle svega i nije imalo nekog smisla, ali je za časak muzika svirala bezbolnije. Na trenutak, sledećeg ga je podsetila da su za njegove neprospavane noći krive njene nemirne oči, muzika saksofona i ritam njenih nogu. Zašto je pomislio da joj se sviđa? Zar zbog onog trenutka kada je milovao nevidljive dlačice na njenoj goloj podlaktici? Samo zbog toga? Možda ništa nije ni osetila? Možda joj se nije dopalo što je iskoristio dolazak konobara da povuče ruke?

„Hej! Otkud ti? Jedva sam te prepoznao sa bradom. Kad si je pustio?“

Gledao je u čoveka na biciklu kako raskrečenih nogu stoji ne baš blizu njihovog stola i žmirka u njihovom pravcu. On nije morao da žmirka, sunce je bilo iza njega, ali nije mogao da razmišlja o njemu i o pitanju koje mu je postavljeno. Jedva sam nastavila da hodam, jedva sam te prepoznao, o tome je razmišljao i nije mogao da se seti upotrebljava li i on to „jedva“ u koje sada ne može da poveruje.

„Ovih dana.“

„Je l’ ti to devojka?“

„Nije, ali bih voleo da jeste.“

Poslednje reči se izgubiše u buci kamiona koji je nasrtao ulicom.

Nije reagovala.

Nije se okrenula.

Nije čula.

 

 

 

Photo credit: practicalowl via Foter.com / CC BY-NC

 

Sledeće

Intervju: Bend Dr Tine i asistenti - Muzika je suština svega

Thu Mar 17 , 2016
Nada II deoAutor: Zoran PlećevićBezobrazne su, pomalo, te žute košulje, imaju visoko mišljenje o sebi a nisu praktične, nimalo. Brzo se prljaju, svaka kap znoja se vidi na njima. Možda se zato i nameću, da čovek stigne malo da razmisli nikada ih preko leta ne bi obukao. Sad, da se […]

Preporučujemo...