Nada I deo

 Nada I deo

 Autor: Zoran Plećević

10608804 10208710856831407 431877975 NProbudio se kasno, pridigao se u krevetu i nastavio tako da sedi pokušavajući da se rasani i razmišljajući zašto mora da ustane. Skinuo je noge sa kreveta, ali je još uvek sedeo kada se setio šta je namerio da uradi tog jutra.

Trljajući oči otišao je do hodnika i tamo počeo da se vrti pred ogledalom. Desno od njega, na polici pored čiviluka stajao je zeleni telefon i on je iz nekog razloga još uvek oklevao da mu priđe, da napravi tih par koraka i upotrebi ga. Primicao se samo gornjom polovinom tela, pokušavao da ga dohvati vrhovima prstiju i na tome se završavalo. Nije pomerao noge, a da bi se pomerio i mogao da ga dohvati to je bilo neophodno. Kao da ga je ružnoća telefona sprečavala u tome, ali sam ga je birao i bio ponosan na njegovu ružnoću.

Ipak, o tome nije razmišljao, nije ni primetio da je ružan dok mu se primicao gornjom polovinom tela. Nakrivio se, sasvim, pokušavao da ga dohvati i na tome se završavalo. Nije pomerao noge. Jeste ih nakrivio, manje nego ostatak tela, ali je i to bilo nedovoljno. Nije mogao da ga dohvati čak ni vrhovima prstiju. Da bi se primakao, dohvatio tu ružnoću i upotrebio je to je bilo neophodno, tih par koraka.

Umesto toga počeo je da gleda svoj odraz u ogledalu. Onako nakrivljen i izvijen pitao se zašto ga Hrvati zovu zrcalo.

Zrcalo...

Zvučalo je besmisleno, baš kao i ideja sa telefoniranjem.

Ispravio se da bi mogao bolje da se vidi i sada je izgledalo kao da je odustao od svoje namere. Češkao se po bradi dok se ogledao i nimalo nije bio zadovoljan onim što vidi, u tom zrcalu.

Imam stomačić, pomislio je i ne primetivši pomerio noge da bi mogao bolje da se vidi. Uvukao ga je, sav vazduh prebacio u grudi i prestao da diše. Tako nije izgledalo loše, gledao je sa svih strana i bio  je zadovoljan, ali nije mogao dugo da izdrži. Puštao je da mu vazduh polako izlazi na nos dok je nepomično stajao i još uvek bio zadovoljan svojim izgledom. Udahnuo je ponovo, ovog puta u stomak, do kraja i opet zadržao dah. To mu na kratko izmami osmeh.

Imam stomačić, pomisli opet kada je počeo normalno da diše. Nikada nije previše pažnje obraćao na svoje telo, nije uopšte obraćao pažnju, ne bi ni sada da nije bilo odlaganja oko telefoniranja. Nekoliko puta je izbacivao pa uvlačio vazduh i zadržavao dah, stomačić je bio tu imalo sala sa strane, a kada je poslednji put na to obratio pažnju nije primetio. Tešilo ga je što još uvek ne zaslužuje da se nazove stomačinom, ali ne previše. Sećao se da su tu, umesto sala ne tako davno bile pločice na koje je tada bio ravnodušan, a sada jako ponosan dok ih se prisećao.

Skrenuo je pogled sa stomaka, podigao glavu i počeo da je okreće levo desno, gore dole. Kao da je video nešto na vratu i hteo što bolje da vidi šta bi to moglo da bude. Počešao se po golom trbuhu i najzad se pokrenuo. Napravio je ta dva neophodna koraka, spustio dlan na telefonsku slušalicu i stao. Nije se pomerao neko vreme, samo je stajao, a onda je vratio ruku i opet se počešao po trbuhu.

Pomerio je figuricu na polici, okrenuo se, napravio dva koraka i opet je bio pred ogledalom. Pozvaću je, ipak ću da je pozovem. Bio siguran u to mada je bio dalje od telefona nego malopre. Odlučio je i ponovio to u sebi nekoliko puta, ali je i dalje samo stajao, gledao dlakavi trbuh u ogledalu i oklevao.

Ko zna u kakvom poslu i raspoloženju će je zateći i prekinuti? Nije mogao a da ne zamisli njenu dugu, kao zift crnu i blago ukovrdžanu kosu koju će kada bude čula da zvoni telefon skloniti iza ušiju dok bude podizala glavu i pogled sa neke knjige možda. Možda prekinuta u nekom drugom poslu na prvo zvono će sigurno stati usred tog posla? Ili najobičnije dokolice i razmišljanja?

U prvi mah će samo gledati u njega svojim krupnim crnim očima, trepnuće nadajući se da neće nastaviti da zvoni, naravno ako je zauzeta nečim ili ako već ne očekuje neki poziv. Ustaće, ako sedi na drugo ili treće zvono, svoje gipko telo će lako podići ma gde da sedi i dok laganim korakom bude prilazila telefonu razmišljaće ko bi to mogao da bude. A on nastavlja da zvoni i uvek zvoni sve dok se ne podigne slušalica.

Možda neće biti kod kuće. Telefon će uzalud zvoniti i on će videvši da uzalud zvoni spustiti slušalicu. To mu je tek sad palo na pamet, ali je odmah odbacio tu mogućnost. Biće kod kuće, mora da bude. Krenuo je, napravio je dva neznatna, sitna koraka, ovlaš dotakao telefon i opet se okrenuo. Gledao je u ogledalo, ali ovoga puta samo da bi podržao i ohrabrio samog sebe. Bio je siguran da joj, dok bude sklanjala kosu iza ušiju, ustajala i pravila tih nekoliko koraka neće pasti na pamet da je on sa druge strane.

Ako ikada bude videla ovo telo, ovaj kaiš slanine preko trbuha i bokova, reći će joj... Šta bi mogao da joj kaže? Operisao se prošle godine, banalan zahvat na preponi, rez, jedva dva prsta. U bolnici se zadržao samo par sati, ali mesecima je morao da leži. Cele zime, a preko zime se stvaraju ti kaiševi koji se teško skidaju ili se uopšte ne skidaju.

Osam dva devet sedam dva tri pet. Kako se samo slatko nasmejala te večeri kada je odbio da zapiše broj rekavši da je lak za pamćenje, da ga je već zapamtio. Ona je sumnjala da je mogao da je čuje, iza njegovih leđa je bio ogroman zvučnik iz kojeg je praštalo na sve strane. Saksofon i gitara su se nadmudrivali i utrkivali, prostorija je bila puna njihovog zvuka, žamora, pijanih pogleda i zaljubljenih uzdaha. Šta li je tada pomislila znajući koliko je popio Badelovih konjaka? A ti Badelovi konjaci su stvoreni da brišu sećanja, ni za šta drugo.

Da je nikada neće pozvati, da je to rekao tek onako, podgrejan alkoholom i oslonjen laktovima o sto da bi imao bolju ravnotežu. Da je laže dok joj se smeška, da će broj zaboraviti odmah, tu, u izmaglici duvanskog dima i alkoholnih isparenja iznad njihovog stola.

Bila je u pravu, jeste lagao, nikada ga nije ni pamtio. Istetovirao ga je na kori malog mozga, zapravo, ona je to sama uradila. On je bio tu samo da joj pomogne, da približi uvo njenim usnama dok su izgovarale broj. Osam dva devet sedam dva tri pet. Ukucao ga je odavno i sada dok se priseća okleva da pritisne dugme za ponavljanje.

Da se bavim nekim sportom, bilo kakvim, ovaj trbuščić bi nestao, pomislio je dok je uzimao žutu košulju i počeo da je oblači. Nametnula mu se sama i on joj je bio zahvalan što više ne mora da posmatra svoj goli trbuh u ogledalu. Kada je zakopčao košulju do kraja i nije mogao više da ga vidi naglo se okrenuo prema telefonu i zagolicao narandžasto dugme koje je odmah počelo da obavlja svoj posao.

 

Sledeće

Indonezija za početnike (Džakarta 2 – deo sedmi)

Thu Mar 10 , 2016
 Nada I deo Autor: Zoran PlećevićProbudio se kasno, pridigao se u krevetu i nastavio tako da sedi pokušavajući da se rasani i razmišljajući zašto mora da ustane. Skinuo je noge sa kreveta, ali je još uvek sedeo kada se setio šta je namerio da uradi tog jutra.Trljajući oči otišao je do […]

Preporučujemo...