Led i Munja

Led i Munja

Autor: Jelena Milenković Mladenović

01natobombardovanjepancevaStižem kući, umorna i nešto, onako, današnjim slengom rečeno, smorena. Negde sam već bila planirala da izađem, ne bih tačno mogla da se setim ni gde ni s kim, ali mi je ta neobjašnjiva smorenost osujetila planove.

Prethodnih nekoliko dana zvali su prijatelji iz raznih zemalja sa upozorenjem: „E, ovi se ne šale, spremaju avione. Bombardovaće nas.“ -„Koje „nas“, pa vi ste na sigurnom!“ – šalila sam se. „Samo se ti zezaj, ovo je ozbiljno.“ – na to su se svodili skoro svi zaključci.

Elem, da se vratim na dan 23. 03. 1999. Natrpah na tanjir nešto salate i kobasica i uvalih se ispred televizora, da se ožderem k’o čovek, zevajući u što gluplji televizijski sadržaj. Kad, na „Pinku“, gro-plan Momira Bulatovića koji opuštenih brkova proglašava neposrednu ratnu opasnost. Neposrednu, šta?! Žvaćem ja onu kobasicu, žvaće ona mene al' još uvek čekam da se oglasi sledeći iz tadašnjeg establišmenta i ublaži naučno-fantastičnu objavu. Kad, ne lezi vraže, odmah nakon Bulatovića, vrli Mitrović se dosetio da podigne ratnički moral nebeskog naroda, te se pred mojim očima zacrvene traktor „Ferguson“ iza Obilića u najavnoj špici , i započe „Boj na Kosovu“, bokte! Kad govorim iz ove perspektive, ta životna sekvenca deluje mi potpuno nevažno u poređenju sa onim što je usledilo ali mi je ostala kao jedna od najjasnijih slika sećanja. Možda zato što mi se prvi put doslovno zaledila krv u žilama. Bilo mi je potpuno jasno da bombardovanje nije nikakva naučna fantastika, već da smo na pragu novog najeba, potpuno nespremni i nemoćni. Sećam se ćutanja i gledanja u nebo kroz krovni prozor. Umora bez sna i pesme iz filma....“Hriste, Bože, raspeti i sveti, srpska zemlja kroz oblake leti...“

Veče bombardovanja dočekala sam na poslu. Određena su dežurstva, boktepita zbog čega. Pratili smo razvoj događaja... Kosovo, Novi Sad... A onda potres u neposrednij blizini i ogromno, zaglušujuće „buuum“. Gledali smo kako gori pančevačka „Utva“. Bez glasa, bez hrabrosti ili histerije. Potpuno zaleđeni. Ta zaleđenost pratila me je do kraja bombardovanja. Nit' straha, nit' herojstva. Ničega. Nijednom nisam otišla u sklonište, nijednom nisam otišla da branim mostove ili urličem na koncertima prkosa svuda po Beogradu. Nisam nosila nikakve mete na majicama i bedževima. Nisam se radovala kad je oboren Nevidljivi, plakala sam kad god je stradao čovek ili zdanje. Tu, pred našim očima, u trenu su nestajale dobro poznate zgrade, ginuli nedužni ljudi, ostali gledali u nebo ili zemlju, zavisi od vrste sirene. Viđala sam preplašene, sumanuto hrabre, zabrinute, pijane, očajne. Još par puta bila sam vrlo blizu mestima pada tomahavka ili kako se već zovu, neću ni da pamtim.

U jednom od tih situacija, usvojio me je pas. Gađana je kasarna „5000“ u Pančevu, par stotina metara od zgrade u kojoj sam živela. Čula sam skičanje ispred svojih vrata i ugledala ga kako drhti i čeka da ga pustim unutra. Bio je jedini pas koji je izabrao mene. U trenutku kad smo se prvi put pogledali u oči, zgrada se zatresla a nebom se prolomilo nešto što je ličilo na munju. Psu sam dala ime Munja, nekako mi je bilo logično. U svoj toj zaleđenosti, Munja je bio blagoslov. Nikada odaniji, radosniji i poslušniji ljubimac nije ušao u moj život. Zajedno smo dočekali kraj bombardovanja a kasnije zajedno drhtali na svaki zvuk koji liči na ,,onomadašnju'' sirenu.

Pišem ovaj tekst, umorna, i nešto, onako, današnjim slengom rečeno, smorena. Kiša je. Sećanja su. Tuga je. Mnogo je ljudi tada otišlo, kud koji, i nedostaju mi. Nedostaje mi i Munja, moj stari dobri ratni drug. Nedostaje mi ono toplo u meni , zauvek okovano ledom nemoći i besa koji se nikada potpuno nije otopio. I likovi nekih dečaka iz kraja, tada vojnika, koji su se kućama vratili kao ugasli starci... Ne sećam se kraja bombardovanja. Ako je ikada i prestalo...

Sledeće

Pobedili smo NATO!

Tue Mar 29 , 2016
Led i MunjaAutor: Jelena Milenković MladenovićStižem kući, umorna i nešto, onako, današnjim slengom rečeno, smorena. Negde sam već bila planirala da izađem, ne bih tačno mogla da se setim ni gde ni s kim, ali mi je ta neobjašnjiva smorenost osujetila planove.Prethodnih nekoliko dana zvali su prijatelji iz raznih zemalja […]

Preporučujemo...