Bombardovanje

Bombardovanje

Autor: Aleksandra Mijović – Anja

NATO Bombardovanje EPA Vladimir VetkinTu ’99. bi trebalo da pamtim po tome što sam donela na svet moje prvenče. Ali po Marfijevom zakoniku kod mene nikad ništa nije by the book.

Plod naše ljubavi je došao na ovaj svet silom, jer se doca pametno setio da je bolje da ga izazovemo, neg’ da stiže u isto vreme kad i bombe. Sećam se 24. marta k’o da juče bilo. Naš junior napunio dve nedelje. Počinje sirena, a ja se nameštam da ga podojim. Odjednom dvokrilna vrata se otvore s treskom i muž rekne: ,,Evo ga sranje!’’ Ma, ’ajte, molim vas, to je samo vežba, izbacuju prašinu iz zarđalih sirena. Pa, da l’ si ti, čoveče normalan? Pa, NATO zemlje su moderan svet. Neće oni da se spuštaju na ovaj nivo, pa da nas pokokaju. Oni su civilizovani, oni istoriju koriste za nauk, oni znaju da mi ne podržavamo Zlobu. Što bi onda nama bombe na glavu, a? To je samo Zlobina fora da nas natera da mrzimo Zapad i stanemo uz njega. I, bre, žmu, a ti se primio!

I tako Anja ispala naivna k’o mlad majmun.

Na početku smo se bavili našom bebom ignorišući zvuke oko nas. Kad bi sinak zaspao, ležali bismo u krevetu zagrljeni i gledali se u oči. Šta se njemu vrzmalo po glavi - ne znam. Ja sam se pripremila za najgori mogući scenario: da će ga mobilisati i odvući na jednu od granica odakle će pokuljati ceo svet u nameri da nas proguta. I da ga imam sad još malo, pa dobro da se zadubim te zapamtim taj, njegov pogled u koji sam se zacopala na keca.

Naši, požrtvovani čelnici su uklonili sve stvarčice za novorođenčad iz apoteka. Onda bi puštali s  vremena na vreme samo u jednom od prodajnih mesta po belome gradu. Prijateljima je puštena buva da otvore četvore oči i uši ako se išta pojavi kod njih u kraju. Dragi je patrolirao svih 78 dana po gradu vijajući čajeve protiv grčeva i ostale pinkle. Tamo, ’vamo preko mostova, u sred’ vazdušne opasnosti, bez pardona.

Kad krene Šizela, u stanu iznad nas počinje river dance u bakandžama. Pošto nas deli kara-tavan, delimo doživljaje sa komšilukom k’o profi zvučni voajeri. Je l’ postoji ta frakcija, uopšte? Susedi su nam elegantno popunjeni svi troje, pa se i najnežniji korak čuje kod nas kao da kečer skakuće. Uz zvuke sirene dumbaranje počne od kuhinje, kroz hodnik, dnevnu te spavaću sobu, pa onda nazad. Šta li rade? Dragi je zaključio da tumbaju TA-peći od početka do kraja stana. Ne izdržah, te ih priupitah. Odgovoriše mi da ih Šizela digne na noge lagane, pa se uspaniče i onda trče i sudaraju se po stanu, u nameri da pokupe sve dragocenosti i potrepštine, zlu ne trebalo. A-ha, okej.

Drugar’ka Amerikanka me je poziva da pobegnem kod nje u Kaliforniju, dok sve prođe. Ne mogu da ostavim, dragog, kažem. Pa, dobro, onda je l’ idete u podrum? Ne meremo u podrum, tu žive neki Albanci, odgovaram. S druge strane žice zbunjena tišina. Ček’, pa zar vi ne ratujete sa Albancima, uspe da progovori moja ponuđena spasiteljka. Long story, kažem ja. Pa, kako sad da joj objasnim zamršene, balkanske veze, a? Čak ni meni ništa tu nije jasno.

Ne paničimo uopšte. Ja bih možda malo flipnula, ali mužić je na nivou zadatka zaštitnika i onda me blam da šizim od straha. Jednu noć je bilo baš čupavo, kada je (greškom kažu) nastradala Marulićeva ulica, što je na pljuc od nas. Bilo je 3 izjutra, hranila sam detence, a dragi mi je asistirao. Čuli smo avione, zatim bombu koja je kazala: Fijuuu! I onda 3 sekunde tišine. Bokte, zapitasmo se da li smo još uvek prisutni na kugli zemaljskoj, kad onda gromoglasno: Buaaam! Ceo stan se zatresao, prozori se širom otvorili, a drvena stalaža prepuna knjižurina i video - kaseta pala na trpezarijski sto. E, posle toga sam dobila blagi odlepitis. Tresla sam se k’o prut od glave do pete. Dragi mi je doneo čašicu vinjaka i naredio: Na iskap! Ali, ne smem, odojče će nam se opijani. Odma’, dreknuo muž i ja šta ću, progutam. I još jednu, na eks! Posle mi sve bilo ravno do Rambujea. A i bebac spavao k’o klada jedno 5 sati.

Preko dana juniora u kolica i pravac Karađorđev park. Jedared smo sedeli pod gustom krošnjom bukve, pa se zapitali šta kaže ono, staro proročanstvo Tarabića: Na kraju će ostati onoliko Srba taman da stane pod bukvu il’ pod krušku?... ko bi tad pomišljao da će Tarabići ući u zvanični, državni, diplomatski protokol.

Kako se oglasi Smirela, tako beogradski Walking Dead izađu na svež vazduh, samo do prve Gorice da se pazari još flajki vatrene vode. Tako smo, od milošte, zvali komšiluk koji je provodio svoje dane, a bo’me i noći u podrumima.

Taman smo se ušemili sa rasporedom padanja bombi kad su nam priredili novu smicalicu. Roknuli nam te beštije što ubiše struju po celom gradu. Ali, nekim čudom, samo jedna zgrada u celom Beogradu ima struje. Jedna jedina, a u njoj žive moja baba, mama i sestra. Kako, nikad nismo došli do zaključka. Vi, ako znate, javite mi, jer nažuljah mozak da to dokučim. (p.s. Mala pomoć – zgrada nema agregat)

Ništa, seoba mlađanih Mijovića u tazbinu u Beogradskoj. Moja mama super happy, stiže joj unuče na 24/7. Zgrada poseduje ultra moderno atomsko sklonište u kom smo se igrali kao deca. Ali, avaj, kućnim ljubimcima je zabranjen ulaz. E, kako ni naše ukućanke, a ni mi nismo gajili želju da se okušamo u bitisanju duboko pod zemljom, sav komšiluk je kod nas ostavljao svoje pse, mačke, papagaje, pa i jednu kornjačicu. Ih, lepote. Promet flore i faune svud’ po stanu. Nikad dosadno.

78-og dana sam otišla da posetim drugaricu, sećam se. Kafenisale smo i zaključile da ni ovo bombardovanje i nije neki bauk. Može se živeti i tako. Na izlazu iz njene zgrade protutnjio je autobus trubeći k’o mahnit. Na njemu Zlobina slika i zadenut srpski barjak. Ljudi na ulici urlaju presrećni: Gotovo je, pobedili smo NATO!

Meni je od tog prizora stalo mleko... ’oće to od stresa, kažu doktori.

 

Sledeće

Otkud ja u ovom mraku?

Fri Apr 1 , 2016
BombardovanjeAutor: Aleksandra Mijović – AnjaTu ’99. bi trebalo da pamtim po tome što sam donela na svet moje prvenče. Ali po Marfijevom zakoniku kod mene nikad ništa nije by the book.Plod naše ljubavi je došao na ovaj svet silom, jer se doca pametno setio da je bolje da ga izazovemo, […]

Preporučujemo...