Abortus i čedomorstvo kod Srba

Abortus i čedomorstvo kod Srba

Autor: Iva Radović

33937114811c43699870d5180768bb32Abortus i eutanazija, pitanja skopčana sa teškim moralnim opterećenjima, izazivaju mnogo osude, žuči i suza. Ove teme često su vezane za feminizam i ženska prava, pa se kao jedan od najvećih grehova ženskog pokreta uzima taj, što se ženi - a ne muškarcu, porodici, rodu, plemenu, kleru ili veri, stavlja u odgovornost njeno sopstveno telo. I s tim u vezi, fetus koji se unutar njega nalazi.

Ženski pokreti su ove bolne tačke iz zabrana haremluka i kućnih ognjišta izneli na svetlost dana. Pravni sistemi modernih država su, uglavnom bez izuzetka, eutanaziju , to jest infanticid, stavili van zakona, dok je sa abortusom dugačiji slučaj - on je najčešće legalan, uz određena ograničenja; izvodi se uz poštovanje medicinskih procedura i relativno je bezbedan.

To što su se, međutim ove teme pojavile kako kakvi plikovi u modernim demokratijama ne znači da su sami postupci abortusa i infanticida nepoznati tradicionalnom srpskom društvu. Iako je cilj sklapanja braka u takvom društvu pre svega bio dobijanje potomstva, ljudski život imao je prevashodno ekonomsku važnost. Religijsko, transcendentno vrednovanje bića, kao božje kreacije, u praksi srpskog sela (mada, naoko, hristijanizovanog) bilo je strano. Shodno tome, naporedo sa magijskim postupcima da se obezbedi plodnost, postojao je i određeni skup formula, tehnika i intervencija koji se koristio da se ograniči plodnost, ili prosto - izazove smrt fetusa ili novorođenčeta. Najčešće se radi o tome da se želi obezbediti zdravo, snažno - i muško potomstvo.

Prva grupa postupaka podrazumeva različite magijske tehnike kojima se želi postići da se deca, za neko vreme ili stalno, ne rađaju, ili da se ne rađaju ženska deca. Mnogi se izvode u okviru sistema svadbenih običaja.

Tako, recimo, mlada, kada pođe na venčanje, veže na uzici od čarape onoliko čvorova za koliko godina po sklapanju braka ne želi da rodi: ili, prebraja listove iz knjige iz koje sveštenik čita (eto nam, uzgred, lepog primera simbioze hrišćanstva i paganskih običaja), ili putem do crkve izbroji onoliko dimnjaka za koliko godina ne želi da rodi dete.[1] Ima običaja kojima je cilj da brak bude sasvim bez dece - recimo, u Slavoniji, pošto se mlada vrati kući sa venčanja, da konju da pojede kukuruz uz reči "Kad se ovaj konj oždrebio, onda ja rodila".

Druga grupa postupaka namenjena je izazivanju pobačaja kada do trudnoće već dođe. Treba napomenuti da je izuzetno teško bilo doći do podataka od informantkinja kako se to čini. Ove tehnike spadale su u ezoterična znanja ženske subkulture. Obično se znalo da postoji veštakinja, žena koja je bila vična telesnoj manipulaciji (uz upotrebu instrumenata, recimo igala za štrikanje) koja je vršila abortuse. Žene su se i same starale da se oslobode neželjene trudnoće ugrožavajući sopstveni život (skakale sa ormara na stomak i slično) ili su pile odvare i čajeve, ili jele bilje  koje bi trebalo da izazove uginuće fetusa u utrobi.

"Grizi, dušo, čemeriku travu

Eh da bi se čedo (pod pojasom) otrovalo."[2]

Treća grupa postupaka podrazumeva aktivni, ili pasivni infanticid - čedomorstvo. Razlog ubijanju novorođenčadi može biti to što su deca vanbračna, što su rođena bolesna, deformisana ili prosto neobična. Smatralo se da je za decu čija je majka umrla na porođaju bolje da ni sama ne ostanu u životu jer se nema ko o njima brinuti. Čedomorstvom se ograničava i rast populacije. Svemu ovome razlozi su pretežno ekonomski. Deca sa posebnim potrebama, deca o kojoj nema ko da se brine smatrana su teretom, posebno za sirotinju, i često su prosto ostavljana bez nege (nisu dojena ni utopljavana). Ekvivalent ovakvim postupcima danas bi bilo napuštanje bolesne dece i njihovo ostavljanje na brigu bolničkom osoblju i socijalnim službama.

Milenko Filipović, jedan od retkih etnologa koji se bavio ovim fenomenom navodi kako ćemo, iako je logično pretpostaviti da se u svakoj zajednici u izvesnom procentu rađaju obolela ili nakazna deca, takvu decu i odrasle ljude u našim selima jako retko videti, što navodi na pomisao o eutanaziji. On, međutim, veli i da je teško doći do podataka o tome jer su se i istraživači ustručavali da takvo šta pitaju, bojeći se da ne naškode ugledu naroda, a seljaci su i sami bili svesni da ovakve postupke zabranjuju i zakoni, laički i verski, i da su podložni moralnoj osudi.[3]

I hrišćanstvo i islam odlučni su protivnici eutanazije iz eugeničkih razloga ali se ona uprkos tome praktikovala. Bivala je potkrepljena verovanjem da se deca sa telesnim nedostacima rađaju kao neka vrsta sramote, kazne: ili pak, da je ljudski neonatus zamenjen đavoljim porodom, čime se abolira deteubistvo. Tako se, dakle, ne ubija dete, već demonsko biće podmetnuto namesto njega. Kod Banatskih Hera, recimo, takvo dete zvalo se podmeče.

 Čak i manji telesni nedostaci (zečja usna, rep) mogu dovesti do toga da majka prosto prestane da se brine o detetu čime se izvodi, praktično, pasivna eutanazija.

Slično verovanju u podmeče, ali ekstremnije, je i verovanje u snit ili snijet u Nišu, Aleksincu i okolini Knjaževca. Veli se da se nekada rodi ne dete, več nekakvo minijaturno, demonsko biće nalik na miša ili ježa sa čekinjavom dlakom (opisi, manje-više, odgovaraju izgledu nezrelog fetusa obraslog lanugo maljama). Takvo biće odmah, navodno, skače na majku i želi da je napadne ili beži po odaji, a jedini način da se uništi je da se poklopi ugrejanim sačem (za pečenje hleba).

Filipović, koji je ovo verovanje zabeležio u Bosni kaže da kao snijet često prolaze i nasilno izazvani pobačaji ili uništavanje deformisane dece. Kada se takvo šta desi, babice, koje učestvuju u porođaju, kažu da je "bila snijet", pobačeni fetus se zamota u belo platno i gdegod pokopa; o tome se ćuti i ne valja se ni raspitivati.[4]

Pojedini postupci kojima je cilj da pomognu lečenje bolesne dece (na primer, oblaganje mokrim krpama kod frasa i slično) ili umirivanje "nervozne" dece (kojima se daje da piju čaj od maka) zapravo dovode do smrti.

Romantični povratak u nevino doba pre ženskih pokreta stoga ne da nije poželjan, nego nije ni moguć, jer takvo mitsko doba prirodne i neremećene reprodukcije zapravo nikada nije ni postojalo. U čovekovoj je biti da ometa i interveniše, mešajući se u prirodne procese, rukovođen ekonomskim, eugeničkim ili verskim motivima.

Seksualno obrazovanje, dostupnost kontracepcije i insistiranje na planiranju porodice; upotreba ranih prenatalnih dijagnostičkih postupaka, pomoć socijalnih službi, naročito porodicama sa bolesnom decom ili decom sa posebnim potrebama, inkluzija - stvarna, socijalna, a ne prosto fizička, proklamovana - koja stvara više problema nego koristi - to su putevi kojima moderno društvo treba da ide za dobro svih svojih članova, razume se, ne prisilom, već shodno svojim mogućnostima. A za sve to neophodan je najpre istinski altruizam, nesebičnost, poštovanje i briga za sva ljudska bića.

[1] Tihomir Đorđević: Naš narodni život knj.1, Prosveta, Beograd 1984; str. 323

[2] Isto, knj. 2, str. 83

[3] Milenko S. Filipović: Čovek među ljudima, SKZ, Beograd 1991, str. 195-6.

[4] Isto, 204.

Sledeće

Ne znam ko si ti, ali znam ko sam ja

Fri Feb 19 , 2016
Abortus i čedomorstvo kod SrbaAutor: Iva RadovićAbortus i eutanazija, pitanja skopčana sa teškim moralnim opterećenjima, izazivaju mnogo osude, žuči i suza. Ove teme često su vezane za feminizam i ženska prava, pa se kao jedan od najvećih grehova ženskog pokreta uzima taj, što se ženi - a ne muškarcu, porodici, […]

Preporučujemo...