Sve što treba da znam u životu, mogla sam da naučim u najranijoj mladosti (Deo treći)

Sve što treba da znam u životu, mogla sam da naučim u najranijoj mladosti (Deo treći)

Autor: Aleksandra Saša Kivela

IMG 20141018 122830U svom sam sećanju, pravom ili izmišljenom, u taj daleki grad stigla vozom. Želim da verujem da sam jedva čekala da upoznam svoju mamu... dok su predeli promicali pred mojim očima i menjali se. Jer ovaj svet je sjajno mesto za život. Posebno maloj devojčici koja hrli u zagrljaj svojoj majci.

Pa ipak, ne mogu da kažem da se mnogo toga sećam. Sve je bilo nekako tuđe, i taj čovek kojeg ne poznajem, iako blag i nežan, i taj novi grad, i to novo dvorište u kojem trava nije tako zelena. Nedostajala mi je baka, pas i mačka, i ono veliko zemunsko dvorište u kojem stanuje Sunce.

Obukli su me u nekakvo haljinče, i navukli mi na noge nešto glupavog naziva - sokne. Upoznali su me sa komšijama i njihovim sinom. Uplašeno sam u rukama stezala plišanog medu, dok su me sokne stezale. Jednom sam nogom  pokušala da se oslobodim stezanja sokne na drugoj nozi, osetivši olakšanje kada je guma na čarapi pukla, i zarozala se. Tata se smejao. Sada si k’o propala grofica, kazao je. Mama je rekla da to devojčice ne rade. Mali dečak mi je prišao, hoćeš da se igramo? Legenda kaže da sam se tada prvi put zaljubila. Legenda još kaže, da me je mali dečak pitao: Hoćeš punju? Hoću, odgovorila sam ja, iako nisam znala šta punja zapravo znači. Jer, to može da bude samo nešto lepo, kao što je lep ovaj svet. Punju sam dobila, direktno u lice. Odrasli su se smejali, čak i moji roditelji, dok se mali dečak cerio: Ne znaš šta je punja, glupa si! Više nisam imala želju da izađem iz svoje sobe.

Mnogo godina kasnije, saznala sam da mnogi dečaci, momci, muževi i muškarci, umesto ljubavi, devojčicama, devojkama, ženama, majkama daju pesnice. U lice. U srce. Saznala sam, da je nekima to  smešno. Da mnogi misle da su žene zaslužile da dobiju. Pesnicom u glavu. Saznala sam i to, da se mnogi prave da ne vide i okreću glavu. I da gotovo nikog nije briga što to boli. A boli, verujte mi na reč.

Probudli su me jednog jutra, začešljali, doterali, i odveli u neku oronulu kuću. U ogromnoj sobi trčkarala je gomila dece. Neke tete su se motale oko njih. Ovo je vrtić, kazao je tata. Tu ćeš biti dok mama i ja radimo. Ovo su tvoji novi drugari. ’Oću u Zemun, kazala sam ja. Ne može, vreme je da stekneš prijatelje.

Deca su jurcala, dok sam ja ukočeno stajala u jednom ćošku. Nisam odgovarala na pitanja. Sokne su me stezale, ponovila sam isti, oslobađajući pokret koji devojčice ne rade i sa zadovoljstvom osetila kako se čarapica zarozava oko moje noge. Šta uopšte znači propala grofica, pitala sam se ja, dok mi se život menjao.

Vreme je za spavanje, trgnuo me oštar glas jedne od teta. Ko još spava danju, upitala sam, dok se velika soba pretvarala u spavaonicu. Ja ne spavam danju, kazala sam. Ćuti i lezi. Legla sam. Meni se piški, prošaputala sam. Ne može! Sada se spava. Da ti nisam čula glas, kazala je, sada već potpuno odvratna teta.  Ko još ne sme da piški kada mu se piški, mislila sam ja, dok sam se pravila da spavam. Uopšte ne razumem odrasle, motalo mi se kroz glavu, a onda sam donela odluku: Upiškila sam se u taj odvratni krevet u toj odvratnoj sobi, u inat tim odvratnim tetama.

Dok sam čekala da dođu po mene, pored neke peći, obučena u tuđu, odvratnu garderobu, odlučila sam da se tu više nikada ne vratim. Deca su mi se rugala, ona teta me grdila, a ja sam zamišljala kako trčim po mom zemunskom dvorištu, bosa, a svet je ponovo predivno mesto za život. Tata je ćutao, mama je bila razočarana, teta je rekla: Vaše dete ne želi da se prilagodi,  a ja sam dobila temperaturu i razbolela se.

Koliko god se upinjala, ne mogu da se setim šta se dešavalo u međuvremenu. Do novog buđenja, češljanja, oblačenja i odvođenja pred neku novu zgradu. Da li sam opet jurcala po zemunskom dvorištu ili je baka došla da me čuva dok tata i mama odlaze na neko vrlo ozbiljno mesto i tamo rade neke vrlo ozbiljne stvari koje ih umaraju. Pojma nemam. Gde li se izgube sećanja? Zašto nastupa zaborav? Šta li sve potisnemo u sebe, da se nikad ne vrati? Ili se ipak, jednom, vrati i olupa te kao bumerang? Kao ona punja u glavu? Kada i da li uopšte nastupa onaj trenutak - sećanja se vrate, a tebe više ništa ne boli?

Bilo kako bilo, ponovo su me odveli u nešto što se zove vrtić. Ovoga puta, zgrada je bila svetla i lepa. Okupana suncem, sa ogromnim dvorištem. Ovde bi moglo da mi bude dobro, ponadala sam se ja, dok me lepa, nasmejana teta vodila za ruku.

Prvih dana sam samo stajala po strani i gledala šta se dešava. U vreme spavanja - opet to spavanje u sred’ dana, vodila sam računa da mi se ne piški. Radila sam bez reči sve što su rekle da treba da radim. A onda sam jednog dana, u vreme spavanja, primetila nešto čudno. Jedna se devojčica, najlepša i najumiljatija, iskradala iz kreveta i odlazila  u zastakljenu prostoriju gde su sedele tete, povremeno provirujući kroz staklo da se uvere da spavamo. Hm, šta li se tamo dešava, mislila sam ja. I odlučila da saznam. Jedva sam čekala sledeći dan. Sve se ponovilo. Ines se iskrala, tiho ušla u sobu iza stakla. A onda sam i ja lagano ustala, tiho, najtiše u zarozanim soknama i otvorila vrata.  Usledio šok. Šta ti pada na pamet?! Odakle ti takve ideje, graktale su one divne tete na mene uglas, dok se Ines cerila iza njihovih leđa. Bila sam kažnjena. Dok su se druga deca igrala ja sam sedela u ćošku. Redom su mi pritrčavali i rugali  mi se. Svi sem jednog dečaka.

Otac je ćutao, majka je uvređeno uzdisala. Zašto joj to radim, zašto je sramotim i zašto su mi opet zarozane čarape? Pa, ja sam propala grofica, kazao mi tata, a to je baš zabavno.

Sve je bilo po starom, Ines je i dalje nekažnjeno odlazila u sobu iza staklenih vrata, a ja sam rešila da joj se osvetim.  Stekla sam prijatelja. Ivicu. Dok nas smrt ne rastavi. Ovaj svet je ponovo bio poprilično dobro mesto za život. Iako nisam razumela zašto Ines sme da uđe, tamo gde druga deca ne smeju. I zašto niko drugi sem mene nije ni pokušao? Čega se plaše? Kazne? Ruganja? Uvređene majke? Čega?

Sačekala sam priliku i jednoga dana dok se Ines iskradala iz staklene sobe, skočila pred nju. Sav arsenal psovki koje sam naučila u svojih pet godina života istresla sam na nju. Na sav glas. Ines je plakala, ja sam ponovo završila u ćošku za kazne. Ovoga puta nisam bila sama. Ivica je sedeo pored mene.

Mama je uvređeno uzdisala u fotelji. Zašto Saša, zašto? Sela sam joj u krilo, čini mi se prvi put u životu. Pokušala sam da je zagrlim.

Mama, volim te, kazala sam. Grubo me odgurnula: Reči ništa ne znače, kazala je. Pokaži mi to delima.

Kako se delima pokazuje, pitala sam se ja, dok sam grlila svoga medu, pokušavajući da zaspim. Želim da meni moja mama kaže da me voli. Želim, medo, da me mama zagrli, šaputala sam mu tiho. Pa dobro, tešila sam se. Sve su mame iste, zar ne? Mora biti da je tako. Samo, deca često ne razumeju svoje mame. Sigurno me voli?

Svet je ionako divno mesto za život ubeđivala sam sebe.

Imala sam Ivicu. To što je on uvek bio sam nije me čudilo. To što niko sem mene nije hteo da se igra sa njim. Bio je mali dečak, blede puti, sasvim nalik meni. Postali smo nerazdvojni. Osim, kada sam ja smislila šta bih pametnije mogla da radim u vreme obaveznog spavanja. Počela sam da se iskradam i odlazim u dvorište. Trčala sam po travi, i naravno, valjuškala se. To je bila moja tajna. A onda su me ukebali. Sačekala sam roditelje u ćošku za kazne. Uradila sam nešto užasno loše. Bila sam u dvorištu bez nadzora. Zašto postoje dvorišta u kojima nema nikog, pitala sam se ja, dok je moja uvređena majka tražila da se izvinim. Legedna kaže da sam tada, sa nepunih šest godina, svojoj majci prvi put rekla: NEĆU. Legenda još kaže, da su posle tog istorijskog neću, naši odnosi, već krhki, nepovratno otišli dođavola.

(...nastaviće se...)

 

 

 

Sledeće

Zgarište

Sat Jan 16 , 2016
Sve što treba da znam u životu, mogla sam da naučim u najranijoj mladosti (Deo treći)Autor: Aleksandra Saša KivelaU svom sam sećanju, pravom ili izmišljenom, u taj daleki grad stigla vozom. Želim da verujem da sam jedva čekala da upoznam svoju mamu... dok su predeli promicali pred mojim očima i […]

Preporučujemo...