ŠAM-PI-O-NI!

ŠAM-PI-O-NI!

Autor: Jelena Milenković Mladenović

 

Ucenici Matematicke Gimnazije Olimpijada U Kazahstanu06

 

U svom romanu „Don Rigobertove beležnice“, Mario Vargas Ljosa u jednom segmentu opisuje zašto ne voli sport i smatra ga pogubnim za čoveka i njegov misaoni sklop. Verujem da će već na ovom mestu mnogi podići kamen i zamahnuti u pravcu ovakvog opisa, sasvim argumentovano, kao što je i Ljosa, koristeći drugačije argumente i posmatrajući iz drugačijeg ugla, prikazao mogući odnos prema sportu, ništa manje upečatljivo nego oni koji se za sport zalažu.

Ovakav uvod je bitan iz dva razloga: prvi, jer dokazuje da informacijama potkovan, misaoni čovek može na jednu te istu stvar da gleda iz dva različita ugla, pri čemu joj daje onoliku  važnost koliko smisleno ume da uklopi argumente i lični stav.

Drugi, ne manje bitan, da postoje ljudi koji sport poštuju ali ga ne vole. Prostije rečeno, nisu sportski tipovi! Iz ličnog iskustva znam da od svih sportova volim pratim finalne utakmice u kojima se nadmeće reprezentacija. Zašto? Pojma nemam, navika. Inače me baš briga. Poštujem, ali to nije moj svet. Verujem da nisam usamljena u (ne)doživljavanju sporta kao potrebe ljudske nasušne. Ako i jesam, opet me baš briga.

Zato spadam u onu grupu tzv. „foliranata“ kojima je jako krivo što se sedmorica dečaka, učenika Matematičke gimnazije u Beogradu, osvajača šest medalja na Međunarodnoj Žautikovskoj Olimpijadi u Kazahstanu u konkurenciji 450 takmičara, nisu pojavili na balkonu zgrade Skupštine, rame uz rame sa vaterpolistima, evropskim šampionima.

Zašto?

Ne zato što mislim da nauku treba popularizovati na estradni način. Ne zato što će ovoj deci koja su odlučila da se ne mlate po ulici, ne izigravaju mangupe i ne tuku se sa vršnjacima, nije  životna želja da uđu u prvu postavu navijača Rada, ne što će im značiti da im aplaudira par hiljada ljudi, već zato što bi to značilo svima ostalima. U društvu koje decenijama uzore ima samo u sportistima, protiv čega nemam ništa, možda je potrebno popularizovati  još neku alternativu. Zamislimo samo da su Ognjen Tošić, Aleksa Konstantinov, Aleksa Milojević, Mihajlo Sporić, Dušan Novičić, David Milićević i Kosta Bizetić imali priliku da se pojave pred masom klinaca i podignu svoje medalje stečene znanjem, koliko bi tih istih klinaca barem podsvesno kreirali model: „Hej, pa i na ovaj način može se biti popularan!“ A pošto je u potrošačko vreme sticanje popularnosti jedini način da se omasovi bilo koji pokret, čini mi se da bi to bio pun pogodak! S jedne strane mladi sportisti, s druge strane mladi naučnici! Evo, deco, birajte! I na jedne i na druge možete se ugledati. Matematika nije bauk! Fizika je zabavna! Informatika je kreativna! Gledajte, ovi vaši vršnjaci su lepi, dobri, nasmejani... Ne odgovaraju floskuli: štreber. Vole ih devojčice! Može se i tako.

Ovde, gde se još uvek na pojedinim vidnim mestima vijore zastave nacionalizma, gde je prepucavanje nacionalna disciplina, gde se slikaju selfiji umesto akvarela, gde su psovke poštapalice, gde deca nestaju, bivaju maltretirana i ubijana, baš ovde, potrebno je da na tom balkonu, pred desetinama hiljada ljudi koji su došli zbog sporta pokažemo i inteligenciju!

Taj aplauz mase bio bi senka potvrde da je trud primećen, huk bi bio bar ovlaš vetar u leđa. Sasvim zasluženo, trebalo je i njima da bude upućeno, dok mašu sa balkona, ono naše ponosno, iz hiljade grla: ŠAM-PI-O-NI!

Ne samo sedmorici olimpijaca, već i svoj deci, našoj deci koja za kontrolne iz matematike spremaju puškice, od informatike znaju samo da igraju igrice, skinu film sa torenta i otvore fejsbuk profil a od fizike, eventualno, jedan Njutnov zakon.

Predugo bi trajalo razmatranje ko je i na koji način sve kriv za toliko srozavanje nauke u samoj svesti nacije.

Ali ne iskoristiti priliku kada je bilo moguće barem pokrenuti popularizaciju zatučenog intelekta, s moje tačke gledišta ogledalo je budućnosti u kome se ne vidi ništa osim tabule rase.

Da ne pominjem poniženje koje su momci doživeli: E, sad dođite – e, sad, nemojte da dođete!

E, sad!

Na nama je hoće li ovo čudo biti „za tri dana“ ili će se neko moćan osvestiti, pa pored stipendija budućim naučnicima, pokazati put u njihovom pravcu i drugoj deci.

Hoće li pored košarkaša, vaterpolista, Novaka i fudbalera, jedan od idola mladih biti i Teodor fon Burg.

Sledeće

Čarobna frula

Wed Jan 27 , 2016
ŠAM-PI-O-NI!Autor: Jelena Milenković Mladenović  U svom romanu „Don Rigobertove beležnice“, Mario Vargas Ljosa u jednom segmentu opisuje zašto ne voli sport i smatra ga pogubnim za čoveka i njegov misaoni sklop. Verujem da će već na ovom mestu mnogi podići kamen i zamahnuti u pravcu ovakvog opisa, sasvim argumentovano, kao što […]