Rebeka Vest – Crno jagnje i sivi soko

Rebeka Vest - Crno jagnje i sivi soko

Autor: Anica Vučković

Rebecca West English Nove 011Rebeka Vest (Sisili Izabel Fearfild ) je bila politički publicista, pisac i borac za ženska prava.  U Kraljevini  Jugoslaviji boravila je tri puta: 1936, 1937, 1938.  Prva verzija putopisa napisana je tokom 1937/38.  Objavljen je u Njujorku 1941 , a preštampan u Londonu 1942. Iako je za postojanje Jugoslavije saznala tek kada je na radiju čula vest o ubistvu kralja Aleksandra u Marseju, intresovanje za Balkan je samo buknulo u njoj.

Delo u originalu ima preko 1000 stranica. Izdanja koja su objavljivana kod nas su skraćivana za mnoštvo istorijiskih činjenica za koje se smatra da su nam poznate, a koje su napisane da bi se stranom čitaocu približile istorijske prilike naroda na Balkanu.  Izdanje u originalnom, neskraćenom broju stranica , kod nas je objavljeno 2006. godine. Nije zgoreg pomenuti da ova knjiga zauzima visoko mesto u svom žanru i da je Britanci smatraju svojim najboljim putopisom.

Ovu knjigu preporučijem već dugo i bezuspešno. Prvi put sam je pročitala sa manje od dvadeset godina i možda zato moje oduševljenje i poštovanje za nju ni danas ne jenjava. Zato sam sa posebnom pažnjom pisala ove redove. Najpre bih zamolila jugonostalgičare , kao i one koji to nisu, da je ne posmatraju isključivo kao takvu. Rebeka je nesumnjivo bila oduševljena Jugoslavijom. Međutim, to joj nije smetalo da bude objektivna.         

,,Englezi su stoga stalno dolazili na Balkan da vide ko koga maltretira, a po prirodi svoje perfekcionističke vere nesposobni da prihvate jezivu pretpostavku da svako maltretira svakog, vraćali su se kući sa po jednom balkanskim narodom kao svojim mezimčetom.“  

Treba naglasiti da se ova njena putovanja događaju u vreme uspona fašizma u Evropi. Ono što je na mene ostavilo utisak i na šta bih volela da skrenem pažnju eventualnom čitaocu  je njena zavidna informisanost o istoriji Balkana i Srbije, njeno pronicanje u tanane karakteristike i nelogičnosti svakog entiteta ponaosob, I najzad, njeno razumevanje kulture i etnosa koje impresionira, koje uči i podstiče na razmišljanje.  

 ,,Teška istorija možda stvara težak narod koji je težak i sebi i drugima”.

Putovanje vozom kojim Rebeka sa svojim mužem pred Uskrs dolazi u Jugoslaviju, otkriva nam njenu izuzetnu sposobnost psihološkog nijansiranja likova i oko za detalj koji govori mnogo.

Proputovala je sve jugoslovenske republike, sem Slovenije. Svakoj je posvećeno jedno ili više poglavlja, sa posebnim osvrtom na istoriju Stare Srbije. Prolazeći kroz gradove, varoši i zabiti ona ne daje samo živopisne opise, već psihološku, kulturnu, etnološku I sociološku analizu. Nikad sivi, dalmatinski kamen neće biti šareniji. Nikad  (be)smisao žrtve i obrednog žrtvovanja neće biti jasniji, nego na Ovčem polju u Makedoniji. Nikad viđenje srpske junačke poezije i fresaka neće biti poetičnije i realnije, nego tokom njene posete Kosovu. Nikad Bosna neće izgledati lepše, kompilkovanije i jasnije, nego na ovim stranicama. Rebeka ima taj dar da od naizgled duge, zamorne, istorijske i kulturološke analize, načini neopterećujuće trodimenzionalno putovanje.

Tokom svojih jugoslovenskih avantura imala je sreću da je (između ostalih) prati vodič u vidu izuzetnog Stanislava Vinavera. Imala je sreću da upozna mnoge intresantne ljude, među kojima su i Anica Savić Rebac i njen muž Hasan. 

Šta je Jugoslavija bila za nju, najbolje govori prizor koji ih je sačekao na stanici u Zagrebu. Izvinjavam se protivnicima citata, ali ponekad, jednostavno, ne postoje bolje reči od već napisanih: ,,Kiša je jako padala i blato se svetlucalo između trančica. Jedan stariji čovek, čije je mršavo telo bilo obavijeno tesnim otrcanim kaputom, trčkarao je duž kompozicije voza i tiho dozivao : ,,Ana! Ana! Ana!’’ Držao je otvoren kišobran, ali ne nad svojom glavom, nego je ruku ispružio sasvim napred. Nije doneo kišobran za sebe, već za voljenu ženu koju je dozivao. Nije izgubio nadu ni kada je nije našao duž celog voza, već je i dalje dozivao sa umilnošću koja je odavala brigu : ,,Ana! Ana! Ana!’’ Kada se voz sasvim zaustavio, on je već po treći put trčao duž kompozicije držeći kišobran na još većoj udaljenosti. Zrak svetlosti od električne sijalice obasjavao je njegovu sedu kosu, kube njegovog kišobrana prošaranog pukotinama, kao i oštre iglice kiše koja je lila.

 Bila sam među ljudima koje mogu da razumem.“    

                                                                        

Sledeće

Kad ruka piše sama

Thu Dec 24 , 2015
Rebeka Vest - Crno jagnje i sivi sokoAutor: Anica VučkovićRebeka Vest (Sisili Izabel Fearfild ) je bila politički publicista, pisac i borac za ženska prava.  U Kraljevini  Jugoslaviji boravila je tri puta: 1936, 1937, 1938.  Prva verzija putopisa napisana je tokom 1937/38.  Objavljen je u Njujorku 1941 , a preštampan […]

Preporučujemo...