Poligraf(i)ja

POLIGRAF(I)JA

Autor: Milovan Subotić

“Ponekad ćete jasnije prodreti u čoveka koji laže negoli u onoga koji kaže istinu. Istina, kao i svetlost, zaslepljuje. Laž je naprotiv, poput lepog sumraka u kojem se ističe svaki predmet.”

                                                                                                                                                Alber Kami

Mouth Of Truth 1231169 638x455Onaj koji kaže da ne laže, izgovara jednu od najvećih laži koje je moguće izgovoriti. Svi lažemo. Skoro (ili bez skoro) da ne prođe dan a da ne izgovorimo poneku, kako joj tepamo, “sitnu laž”. Lažemo uglavnom da bismo izbegli neprijatnosti, da bismo ostavili bolji utisak na druge, ponekad da nekog ne bismo povredili. Razloga (povoda) ima i biće ih. Uglavnom, možda je najjednostavnije reći da lažemo ili zbog postizanja dobiti ili zbog izbegavanja kazne. Kad se laži namnože i kad su u svrhu nekog, iz milošte nazvanog “uzvišenog cilja”, govorimo o manipulaciji. Postoje i oni, kako je to otkad još primetio Paskal, koji “lažu samo da bi lagali”.

Otkad je sveta i veka, tj. otkad postoji laž, postoji i potreba da se laž prepozna. Umete li da prepoznate laž? Ljudi uglavnom za sebe tvrde da umeju. Istina je, međutim, da prepoznati neistinu, pogotovo onu ,,s predumišljajem”, nije nimalo lako. I tako se ,,dobronamerno” čovečanstvo kroz svoju istoriju borilo kako da s velikom sigurnošću detektuje laž. Dumali su psiholozi, sociolozi, ,,saentisti'' razni, sukobljavali se jedni sa drugima, i nisu došli do spasonosne formule koja će ispitivaču dati privilegiju da lažovu kaže slavodobitno – Lažeš!! Kad smo se već pokazali tako loši u otkrivanju lažljivaca i prepoznavanju laži, mogu li mašine to bolje od nas?

Jedna od prvih mašina tog tipa, poligraf ili, kako mu tepamo – “detektor laži”, nastala je pre otprilike jednog veka. Počiva na pretpostavci od koje polazi i živi islednik koji ispituje osumnjičenog: da će neko ko laže biti nervozniji nego neko ko govori istinu. Za razliku od islednika koji se fokusira na različite facijalne ekspresije potencijalnog lažova poput skretanja pogleda, češkanja, kršenja prstiju, poligraf prati niz fizioloških indikatora stresa, kao što su ubrzani puls i povećana konduktivnost (provodljivost) kože, do koje dolazi usled pojačanog znojenja. I ,,analitičari za ugrađivanje plina u auto” su konačno mogli da odahnu. Čovek je kvarljiva roba, povikali su uglas, konačno imamo mašinu koja će nam razlučiti “žito od kukolja”. A mašina, k’o mašina. Njome upravlja ponovo taj kvarljivi čovek, ne?

Ako dozvolimo za pravo gore pomenutih analitičara, da je pomoću ove svemoćne mašine moguće dobiti priznanje od kradljivca seksi veša zavodljive komšinice sa njenog štrika ili pak od onoga ko je slučajno “zaboravio” da plati najskuplju čokoladu sa 80% udela kakaoa prilikom izlaska iz nekog supermarketa, sve osim tih i takvih zločinačkih poduhvata deluje prihvatljivo samo njima.

Klimavi alibi slavne autorke trilera, intrigantne plavuše Ketrin Gramel, osumnjičene za ubistvo rok zvezde padalice Džonija Boza, bio je ,,proveren" na detektoru laži. Krivica zgodne spisateljice, međutim, nije dokazana. Glavni inspektor Nik Kuran, zaveden njenim seksepilom oličenim u provokativnom prekrštanju nogu na saslušanju, podlegao je čarima osumnjičene. Njen ,,drugačiji” karakter, nepredvidivost i odsustvo empatije učinili su da je i detektor laži ne prepozna kao ubicu.

Naravno da ste prepoznali „rukopis” iz poznatog filma ,,Niske strasti", koji je Šeron Stoun za ovo „činodejstvovanje”, a  po formuli „vo vjeki vjekov”, obeležio kao  seks simbol 20. veka i svih onih koji slede. Čovek kao kvarljiva roba oličen je u inspektoru koga je briljantno odigrao (kasnije se ispostavilo da gluma nije bila ono što ga je inspirisalo) Majkl Daglas. Dakle imamo „sveto trojstvo”: kvarljivu robu – inspektor, mudricu i zgodnu cicu – osumnjičena i nemoćnog posrednika –  „svemoćna”mašina.

Psihopate, kao „ljudi” koje karakteriše potpuno odsustvo empatije, uglavnom upareno sa natprosečnom inteligencijom, su oni koji, po pravilu, sa lakoćom prolaze poligraf. Ne moraš da budeš čak ni „posvećeni psihopata” da bi uspeo da prevariš mašinu. Kako su indikatori koji ukazuju da ispitanik laže apsolutno banalni, inteligentni kriminalci (ili oni koje su nabedili da su) pribegavaju dobro poznatim tehnikama kao što su stezanje čmara, griženje jezika, ili pak nanošenje bola poput „nagazi ekser koji se nalazi u cipeli style”, a kojima posežu prilikom postavljanja bilo kog pitanja. Ovo se naravno odnosi na te retke situacije kada ispitivač (gle čuda, moguće je) nije „kvarljiva roba” već zaista želi da mašinu koristi u „dobronamerne svrhe”.

P.S. Lepota je kažu u oku posmatrača. Svaka sličnost ovog teksta sa aktuelnim dešavanjima u našem društvenom zamešateljstvu, neka ostane u ,,oku” čitaoca. Niste valjda zapamtili samo ono da psihopate obavezno prolaze poligraf. I molim vas, za svaki slučaj ubacite po jedan ekserčić u desnu cipelu, zlu ne trebalo!

Sledeće

(NE)PRIMER

Tue Dec 8 , 2015
POLIGRAF(I)JAAutor: Milovan Subotić“Ponekad ćete jasnije prodreti u čoveka koji laže negoli u onoga koji kaže istinu. Istina, kao i svetlost, zaslepljuje. Laž je naprotiv, poput lepog sumraka u kojem se ističe svaki predmet.”                                    […]

Preporučujemo...