Indonezija za početnike (Deo treći – Bali 1)

Indonezija za početnike (Deo treći – Bali 1)

 Autor: Alekdsandra Mijović - Anja

   PalmeBali... Vozamo se kroz grad Denpasar i u vazduhu treperi ta fantastična, opuštena atmosfera. Na Baliju se svako odmah oseti kao član kakve, kraljevske porodice. Sve je načičkano šarenim zastavicama dobrodošlice. Na aerodromu smo unajmili vodiča Reja i on će nas za nekih 3000 dinara voziti okolo-naokolo i pokazati nam čari ostrva.

Žitelji Balija su specifični. Svi govore engleski, zvanični indonežanski, ali i balinežanski jezik. Narod je vrlo religiozan, a pripadaju podgrupi Balinežanske Hindu vere. To je mešavina budizma, hinduizma i animizma. Statue raznih božanstava su  svuda (gde god vidiš zgodno mesto, a ti božanstvo posadi), a ljudi im prinose darove – korpice sa cvećem i voćem. Na balinežanskom jeziku ne postoji reč za umetnost. Muzika, ples, slikanje na svili, poznatije kao batik, sve je to deo verskih ceremonija. Ili poklon ili slavlje za bogove. Balinežani smatraju da njihovo ostrvo pripada samo bogovima, a oni su tu dok ,,vlasnici’’ ne odluče drugačije. Veruju da se duhovi predaka nalaze svuda, u stenama, u drveću, u životinjama...

Dve vrste turista dolaze na ostrvo. Australijanci kojima je blizu i jeftino i svi ostali koji ili štede godinama ili zgrću grdne pare, pa se Balijem počastiti mogu. Malo je falilo da steknem ektremno loše mišljenje o Downunder facama, jer velika većina na ostrvo dolazi radi divljanja... Kasnije ću upoznati u Džakarti ne samo pristojne Ozije, već totalne genijalce...

Najposećenije mesto je Kuta, raj za hedoniste. Da, na Baliju alkohol teče u potocima. Proizvode domaće vino i ,,arak’’, rakiju od pirinča.

Izabrasmo mesto Sanur i predivan hotel ,,Gazibo’’ koji ima svoju, botaničku baštu. To su razbacane kućice uz plažu, a između njih tri bazena. Šta će tu bazeni, pitam se ja, kraj ovolikog okeana!?... Uska stazica, sva u cveću, vodi od naše kućice kao delu plaže samo za nas. Neke Ruskinje se baškare na našim ležaljkama. Dok mi tako stojimo i blesimo gde da stavimo peškirče, pojavljuje se obezbeđenje našeg hotela i isteruje plavušice, zatim brzo mete oko suncobrana, pokloni nam se i pokazuje da sad smemo. Au! Ovo meni da se desi? Sećam se kako sam bolećivo, da ne kažem ljubomorno posmatrala goste besnih hotela po Grčkoj, Crnoj Gori i Turskoj. Dok oni uživaju u zagradjenom delu plaže, ja se žuljam na tanušnom peškiriću (zbog koje bi princeza na zrnu graška umrla od blama) i to međ’ ozloglašenim paradajz-turistima. A sad, doživeh ja, da sam sledećih 7 dana, potpuni vlasnik delića raja. Divan je osećaj, da Vam kažem.

Namackasmo se faktorom 50 i trk u okean. Trčimo, trčimo, trčimo... voda nam je i dalje do članka. Topla, divna, čista, ali ne možeš se ni brčkati čak, mnogo je plitko. Dolazimo do nekih zidina koje su nikle tu, udaljene jedno stotinak metara od plaže... Kasnije će mi objasniti da su barijeru podigli da ajkulice ne bi ponjupale sirote turiste. Dobro, ’ajde nazad. Smeškamo se muž i ja, okej nema veze, sutra ćemo u potragu za dubljom vodom. Danas ćemo da leškarimo i čitamo štogod potpuno mirni, jer se deca ne mogu podavit’... i da hoće je l’. Kako smo seli na ležaljke prilazi nam starija Balinežanka u šarenoj, tradicionalnoj odeći. Sva vesela, stavlja stoličicu do moje ležaljke, a konstantno ponavlja: Masas, masas. Zblanuto je gledam, nemam pojma u čemu je stvar. Seda ona tako, iz torbice vadi izdubljeni kokosov orah. U njega stvalja neko lišće, morsku vodu i onda kamenom mulja. Grubo me hvata za stopalo i maže tu mandžu po mojim nogicama. A-haa, i Vi ste shvatili, sad će da me masira. Muž naručuje da nam iscede voće, ja opušteno ležem i mislim kako je divno biti ja. U početku prija, kako i ne bi, ali žena je malko grublja. Gura ogrubele prste u moja nežna stopalca, tu i tamo zaboli, ali možda treba tako, naivno mislim. U jednom trenutku me baš zaboli, pa i jauknem i povučem noge. E, vala nećeš više. Dadnem joj koliko je tražila, negde oko 500 dinara i ona ode. Peče sunce, vetar duva neprestano, nateruje nam pesak u oči. Vadim decu iz vode da ne poprime nijanse crvenih kraba i besćutno se dogovorimo da skoknemo do bazena, da se iskupamo k’o ljudi. Oko bazena leže crvene krabe u ljudskom obliku, možete čuti kako im koža crvči. Zauzimamo mesta do šanka, kad se pojavljuje druga bakica sa hoklicom i torbicom, a ponavlja: Masas, masas. Ne, ne, ne, i ovako ćopkam, koža na tabanima mi vrišti.

Uveče krećemo u šetnju po obali. Restorani sa prelepim baštama, jedni do drugih nude engleski, skandinavski, mediteranski meni. Nigde indonežanske klope! Usput nalećemo na sveže razvaljene Ozije, koji bauljaju unaokolo. Balinežani čiste za njima sa osmesima. Izgleda da su potpuno na to navikli. Dolazimo do statue ogromnog, kamenog škampa. Tu ribari pred odlazak na pučinu mole za mirno vreme i dobar ulov. Odmah prekoputa je italijanski restoran. Šta je, tu je, gladni smo, daj da smažemo po picu. Nešto kasnije nam prilazi menadžer restorana da se upoznamo. Ljubopitljivo zaključuje da još nikada nije video Srbe uživo. Hehe, mi smo prvi. Da sam imala zastavicu, pa da pobedonosno zabodem u pesak. Pitam ga gde možemo naći balinežansku kuhinju. Zblanuto mi objašnjava da Evropljani ne vole da degustiraju i da ako lokalci hoće da zarade, moraju da kuvaju evropsku hranu. Tu se pošalimo da nećemo više dolaziti, jer niko ne kuva sarme!... Kasnije ću saznati da balinežanske morske specijalitete možete probati samo u mestu Nusa Dua.

Vratismo se u našu kućicu. Usput smo primetili da zakoni nisu isti, jer se gosti  šetkaju zagrljeni, ljube se sve u šesn’est na francuski način i nikom ne smeta. Ohrabreni sedamo jedno uz drugo na udobnu sofu od bambusa na verandi sa pogledom na okean. Osmesi na licima nam titraju kao u Balinežana. Ovo je pravi raj!

(...nastaviće se...)

 

Sledeće

zbitoglavci

Fri Dec 4 , 2015
Indonezija za početnike (Deo treći – Bali 1) Autor: Alekdsandra Mijović - Anja   Bali... Vozamo se kroz grad Denpasar i u vazduhu treperi ta fantastična, opuštena atmosfera. Na Baliju se svako odmah oseti kao član kakve, kraljevske porodice. Sve je načičkano šarenim zastavicama dobrodošlice. Na aerodromu smo unajmili vodiča Reja i […]