Gospodin Gumberto

 GOSPODIN  GUMBERTO

 Autor: Zoran Plećević

 12343222 10206835663503646 1945781320 OGospodin Gumberto je svakog poštovanja vredni samostalni privrednik iz jednog šumadijskog gradića. Njegovo ime je ličilo na italijansko, maniri na svetske međutim, nije on bio nikakav Italijan koji je u Šumadiju došao na privremeni rad, a bogami pravo ime mu i nije bilo Gumberto. Nadimak “Gumbe” je nosio od malih nogu, prilepio mu ga je komšija, učitelj u njegovom budućem poslu. Komšija je tu reč čuo u Sloveniji gde je služio vojsku i dopala mu se. Nije znao šta znači, ali je tako zvao sve dečake sa crnim očima iz sela. On sam nadimak nije voleo, jednostavno se navikao i strpljivo ga nosio sve do jednog poslovnog putovanja kroz Italiju kada mu je dodao nekoliko slova i naglasak da bi zvučalo otmenije.

Dok su ostali stanovnici lepog i zaostalog šumadijskog gradića uljuljkani blagostanjem poslednje decenije dvadesetog veka dremkali po hladovini, kupali se u bazenima, uživali, pili hladno pivo, lizali sladoled i uživali on je neumorno rintao po Evropi. Neko bi rekao, krvavo je rintao, ali opšte mišljenje celog gradića da je to prejaka reč. Kako je stigao u Evropu, kada i šta je tamo sve po njoj radio ne zna se. Mada, ima mnogo, neko zlurad bi rekao, isuviše beležaka i policijskih izveštaja širom te iste Evrope. Kako se taj gospodin zove, pravo ime i prezime osim policije nije znao niko. Iz kojeg sela je stigao znali su svi. I oni koji su sanjim tek koju reč progovorili. Nije to bio samo zbog naglaska iz rodnog sela koji nije izgubio za čitavu deceniju rintanja po belom svetu. Znali su odakle je i oni koji su samo čuli njegovo ime, jednostavno, iz tog sela su stizale samo barabe, secikese, bitange i nevreme.

Zašto je taj stasiti gospodin sa crnim očima i nežnim, skoro devojačkim crtama lica toliko bio zanimljiv? Zašto su se pričale priče, zašto se o njemu šuškalo na javnim mestima i ustanovama? Zašto sve to kada se tokom celog života i karijere krio iza nadimka? Na desetine momaka iz njegovog sela su takođe bili na radu u Evropi, a o njima se ništa nije znalo i niko nije o njima pričao. Zašto je baš on bio toliko zanimljiv da se o njemu ne samo izmišljaju nego čak i pišu priče? Niko nije pokušavao da odgovori na ta pitanja, on je naprosto bio tu, sveprisutan, vredan. I to je to, svako je morao da ga poštuje.

Dakle, gospodin Gumberto se vratio sa džepovima punim pošteno opljačkanog novca a to se dogodilo jednog leta baš na dan kada je u njegovom selu bio vašar. S početka je govorio da je došao da vidi svoje, da se dobro odmori od napornog rada i pijančio je sa starim kolegama u pratnji devojaka iz finih kuća koje su imale izlaz do prekosutra. Na njegovo iznenađenje oko njega su se najviše tiskali policajci koji su ga hapsili na početku karijere. Valjda im je bilo drago što je otišao da krade na nekom drugom mestu i ne moraju više da ga jure i hapse. Sa jednim, sada već bivšim inspektorom izgradio je zaista divno prijateljstvo i odmah je zaboravio sva hapšenja i batine koje je doživeo od njega. I inspektor je zaboravio da ga je mlatio dok ga ne bi zabolele i noge i ruke. On ga je posle kraćeg oklevanja posavetovao da zajednica u našem gradiću vapi za svežim novcima, da se preterano ne interesuje ko je vlasnik i kakvo im je poreklo. 

Bančio je sve dok u levom džepu nije ponestalo novca i kada je morao da se maši desnog. Bilo je to jednog jutra dok je kupovao jogurt a glava ga mučki bolela od prevelike količine lošeg piva na koje nije bio naviknut. Dok je pijuckao jogurt i dolazio sebi gospodin Gumberto se setio saveta novopečenog prijatelja i čim ga je minuo mamurluk čvrsto je odlučio da počne legalan posao sa ostatkom novca iz desnog džepa.

Nije pokleknuo pred birokratskom administracijom, bili su mu zabavni svakodnevni susreti sa opštinskim službenicima i njihovo tapšanje po ramenu. Tek što je načeo desni džep već je u rukama imao dozvolu da se bavi trgovinom na veliko i malo. Da osim droge i oružja nije postojala roba koja se nalazila na spisku njegove dozvole. Osmeh mu je prešao preko lica kada mu je to palo na pamet, ali počinjao je novi posao i za neozbiljnost nije bilo mesta. Mada nije imao naviku da plaća nabavke robe sada je to radio. Teška srca, ali je plaćao. Prvi odlazak u banku, da otvori račun i deponuje potpis probudio je u njemu silne uspomene iz njegovog pečalbarskog života. Može se reći da se prilično nelagodno osećao dok je stajao u redu i posmatrao zgodne bankarske službenice. Znojio se, čelo i obrazi su mu goreli. Nisu bili naviknuti da budu goli u sred banke, u sred podneva. Kao da je bio potpuno go. Međutim, navikao se i na to, posle nekoliko nedelja sve je postalo rutina. Nije više obraćao pažnju na sigurnosne kamere i čuvare, nije saginjao glavu kada je ulazio u banku i nimalo se nije osećao nelagodno ni dok je podizao, čak ni dok je uplaćivao novac. Osmehivao se službenicama, a bogami i one su se osmehivale njemu.

Bančenje nije prekidao, nije mu padalo na pamet, to je bio sastavni deo svakog njegovog posla, pa i ovog. Pare iz desnog džepa je podelio i manji deo opet stavio u levi i iz njega je trošio po kafanama i za svakodnevne obaveze, iz desnog je plaćao račune. Svakodnevno je išao u nabavku, kupovao robu, prevozio do prodajnih objekata. Plaćao je, naravno zakonom predviđenim postupkom, u banci. Prodavao je, opet nabavljao pa prodavao sve dok jednog dana svojim šestim čulom i instiktom iz rane mladosti nije naslutio da to ne vodi ničemu. Sve češće je morao da deli, da iz jednog prebacuje u drugi džep. Nije mu se vraćalo u omraženu Evropu koja je sada sva, uzduž i popreko bila izlepljena plakatama sa njegovom fotografijom ispod koje su se svakih nekoliko nedelja menjale brojke i bivale sve veće.

Jedne večeri se požalio novopečenom prijatelju da mu u poslu ne cvetaju ruže, a ovaj je samo slegnuo ramenima i promrmljao jedva čujno; „Snađi se, nisi mali...“ i promenio temu. Naišle su devojke iz finih kuća koje smo već pominjali i na tu temu se nisu vraćali. Sutradan nije mnogo razmišljao. Ne zato što ga je bolela glava od pijančenja nego što je znao da ne treba previše lupati tu istu glavu, a ruku na srce, šta je drugo mogao nego da se vrati starom dobrom zanatu. Šta je moglo da se radi u zemlji u kojoj su oni dokoni ljudi s kraja devedesetih provodili ne misleći ni na svoju ni na budućnost svoje dece.

Gospodin Gumbert koji je i sam bio jedno od te dece na koje niko nije mislio, bacio se na posao. Robu je nabavljao po najpovoljnijim cenama. Bili su tu neki sitni troškovi, nabavka fantomke, a možda je da smanji zamolio majku da je isplete. Išla je zima, a ko može topliju kapu od majke da isplete? Pajser i još nekoliko sitnica neophodnih u njegovom zanatu. Kada se poslu pristupi precizno i planski uspeh ne može da izostane. Naravno, posle tako temeljnih promena posao je počeo da cveta. Kako je je imao povoljne mabavne cene, snizio je prodajne i to je bio pun pogodak. Bum! U gradu se samo o tome pričalo, svi su bili srećni, samo se konjurencija žalila. Tvrdili su da su njegove prodajne cene bile niže nego njihove nabavne, a on je samo ćutao i trljao ruke. Prihodi su rasli, ugled takođe.

Sa novcima koji su svakodnevno pristizali sa svih strana i više nisu mogli da stanu, čak ni u novu jaknu i pantalone sa toliko džepova. Prosto je prelivalo na sve strane i nije mogao da smisli šta sa njima da radi. Padalo mu je na pamet i da bi deo mogao da pokloni, nekom gladnom rođaku ili prijatelju, ali samo na trenutak. Brzo se dozvao pameti i predomislio. U banke i dalje nije imao poverenja, mada je savladao onaj početnički strah od dnevnih ulazaka. Ona je i dalje u njemu izazivala mučninu, pojačano znojenje i nikako nije mogao da se načudi ljudima koji svoje teško stečene novce ulažu u nju.

Nije dugo razmišljao, bacio je oko na lokaciju uz samu opštinu i tu zamislio kućicu na dva-tri sprata, da bi bio bliže svojim novim ortacima. Jer, on se sada družio sa ljudima iz vlasti, bio prisan sa njima i neposredan, kakav je već umeo da bude. Nije to bilo obično druženje, vrlo brzo su počele da se rađaju nove ideje, novi poslići. Sitnice koje je morao da odradi kao protivusluge za njega nisu predstavljale problem i on ih je sa oduševljenjem odrađivao. Dok je sa novim ortacima trljao ruke i vreme provodio u finim restoranima van našeg gradića, sad da li je to bilo zato što naši restorani nisu bili dovoljno fini ili su novi ortaci zazirali da ih neko ne vidi sa njim nije se znalo. Ali, narod u gradu, a najviše neposredna konkurencija su se nadali da će se novoformirana poreska policija pozabaviti njegovim slučajem i da će morati da dokaže poreklo početnog kapitala i gde se to snabdeva po tako niskim cenama.

Na njegovom spisku nije bilo oružja i droge, a baš to su mu na svakom koraku nudili novi ortaci i on nije mogao da odoli. Bio je vredan, nije se bojao posla, a zarada je bila sasvim solidna. Njegova navika da nabavlja robu što jeftinije nastavila se i u novom poslu, drugačije nije moglo.

Upucali su ga jednog jutra, baš na godišnjicu kada je prvi put morao da se maši desnog džepa da bi kupio jogurt.

Dugo nam je i trajao.

Sledeće

Indonezija za početnike (Deo treći - Bali 1)

Thu Dec 3 , 2015
 GOSPODIN  GUMBERTO Autor: Zoran Plećević Gospodin Gumberto je svakog poštovanja vredni samostalni privrednik iz jednog šumadijskog gradića. Njegovo ime je ličilo na italijansko, maniri na svetske međutim, nije on bio nikakav Italijan koji je u Šumadiju došao na privremeni rad, a bogami pravo ime mu i nije bilo Gumberto. Nadimak “Gumbe” je […]

Preporučujemo...