Indonezija za početnike (Deo prvi)

Indonezija za početnike (Deo prvi)

 Autor: Aleksandra Mijović-Anja

Anjin textDobro, je l’ sam oduvek želela da živim na tropskom ostrvu? Jesam. Je l’ me neizmerno interesuju druge kulture? Da. Nema sad nazad. Posao prihvaćen, put pod noge! Indonezijo, stižu ti Mijovići, sprem’ se!

Volim da putujem avionom, al’ se za čekićanje po aerodromima nisam psi’ihički pripremila. Od Beograda do Džakarte vam treba 28h u najboljem slučaju. Od toga 10h jurite malo dete po blještavim, a posve štrokavim aerodromskim tranzitima, dok vam starije dete kuka da je čas žedno, čas gladno. Na tako dalek put ne potežite s decom. Verujte, nije dobro za živce.
Neću pisati o tom, užasnom čekanju, jer ću se opet unervoziti. Preskočićemo to da poštedim i Vas i sebe...
Dođe vreme za ukrcavanje iz Singapura za Džakartu. Sve me jeza prolazi od treme. Hej, pa ja to stižem prvi put u naš novi dom. Na čekiranju uniformisani Indus (sa turbanom na kom bi mu i Sandokan pozavideo) proziva moje dete: Majdžovajk Ti. Pružam mu pasoš, on zija razrogačeno u isti. Već me ’vata panika da čak i Singapurćani znaju ponešto o našem, malom, miroljubivom ali ratničkom narodu. Indus počinje grohotom da se smeje, sve sa propratnim šljepkanjem kolege po leđima. Gle čuda, mala se zove Čaj. Toliko urliče od smeha da već gubim nerve i pomišljam da mu skrešem: ’’Vraćaj pasoš, Brdi, nam, nam!’’ Iznenada mi pruža dokument i kaže da ćemo se baš lepo uklopiti u Džakarti... Nešto kasnije ću i ja shvatiti o čemu on to. Naime, Indonežani, koji pripadaju nižim kastama, preferiraju da deci dele najnenormalnija imena. Jednom prilikom sam se zapanjila vozeći se u taksiju, pročitavši ime na tabli do vozača. Mama mu lepo nadenula ime Hitler. Zašto, za ime sveta to ime, pitam. Taksita veli: ’’Mama je čula da je Hitler bio veliki vojskovođa. Živeo je tamo negde daleko i jako davno. Ali je bio čuven po svojoj dobroti i požrtvovanosti. ’’
10258327 843975912336311 1660412444140052893 NSletesmo u Džakartu. Stojimo u redu da nam skeniraju kofere. Preznojavam se: u torbama ima oko 7 litara rakije. Unosim tako nešto u zemlju gde je alkohol skoro, pa zabranjen. Nisam živa. Policajac promućurno proučava moj pasoš, pa pita: ’’Srbija?’’ Ja jedva promucam potvrdno i šaljem u mislima kletve svima što sam pristala na šverc vatrene vode. Iznenada čuvar reda se osmehne: ’’Džokovik?’’ Počinje da mlati rukama po vazduhu, dok ja ne uklavirih, a-ha, to li je! Oberučke prihvatih da odigram jedan pantomimski gem sa čovekom, te on mahnu da prođemo bez kontrole. Kezim se od uva do uva i mislim: Nole Đole, fala ti, brate! Na izlazu nas tresnu vreli talas vazduha, donoseći sa sobom i mirise i miomirise. Kako smo četvoronoške izašli iz aerodromske zgrade, tako su nas spopale salve mogućih vozača. Ne mogu se, bokte, odbraniti, a zijam kud da se umetnem i izduvanim jednu. Vozači mi se obraćaju sa mister, al’ u datom momentu sam previše umorna da to shvatim. Stajemo uz jedan stub, vadim paklicu i brzopleto turim cigaretu međ’ zube. Istog trenutka dobijam prezrive poglede okoline i ostavljaju me na miru... Kasnije ću shvatiti da ženama u Indoneziji nije pametno da duvane. Uživanje cigareta je pos’o za muškarce. Muškarci su bogom dani za sve užitke, a žene su tu radi drugih, nekih poriva. Žensko koje se usudi da konzumira cigarete mora da je lakog morala, da ne idemo jako daleko, pa da pomislimo najgoru, karakternu crtu – mora da je nevernica...
U susret nam stiže otac moje dece, koji je otišao par meseci ranije: da nas skući i obavi sve papirološke detalje... (cenim da je Teri Gilijam indonežansku birokratiju video, pa publici predočio u filmu ’’Brazil’’)
Kako ugledah svog dragog, pojurih da ga cmoknem, ali on uspaničeno odbija... Kasnije će mi plastično objasniti da je svaki vid bliskosti između dvoje ljudi na javnom mestu strogo zabranjen. Ta je moja cmodža mogla da nas košta par ’iljada dolara.
Vozamo se po enormno, velikom auto-putu u susret iznajmljenoj kućici. Oko nas promiču redovi palmi. Primećujem da neki ljudi hrabro stoje na sred’ puta, prodaju koješta. Svi automobili jure 120 na sat, prodavci se zanose, al’ ne odustaju od svog posla. To mi je malo čudno, al’ kasnije ćemo o tome. Muž raspreda kakvu je muku imao da pronađe odgovarajući dom, jer zna da je kupatilo, u mom slučaju, najbitnija prostorija. Vile i vile je obišao, sve divno i lepo, al’ nemaju kupatila. S nevericom pratim storiju, nešto mi ne ulazi u glavu... Kasnije ću i sama doći do zaključka. Naime, velika većina vlasnika nekretnina u Džakarti su Kinezi. Kinezi nikako ne vole vodu. Voda, po predanju, prenosi zle duhove. Pošto svaka kuća mora, avaj, imati kupatilo (bar nekakvo), vlasnik radi bezbednosti mora napraviti fontanu, na sred’ doma (of course) da zli dusi imaju kud da izađu, a ne da ostaju zarobljeni u cevima i prave psine. Kupatila su malecne prostorije gde imate minijaturnu, klozetsku šolju i zazidanu, kamenu posudu sa česmom iznad. Da biste se okupali treba vam alatka koju popularno zovemo ’’polivač’’, a liči na dublju kutlaču. Pa, sad vi zamislite kako kupanje izgleda! Indonežanski Kinezi se peru tako što se tapkaju mokrim peškirima...
Približavamo se gradu Džakarti. Primećujem čudnu, sivu, neprozirnu kupolu iznad grada. Kasnije ću shvatiti da se radi o smogu. Već je pao mrak iako je tek 18 časova. Džakarta blješti kao Las Vegas. Deluje svetski, ’vako po mraku. Ushićena sam. Ej, ja ću ovde živeti, u metropoli, bre! Nešto ne vidim ljude po ulicama, malo mi je čudno, ali ne dam da me išta osujeti u mojoj sreći. Deca pospala na zadnjem sedištu, muž mi se luckasto smeši. Hitro bacam pogled, okej, zatamnjena su stakla, smem da ga cmoknem na brzinu. Mada bolje da sačekam kakvo crveno svetlo – bezbednost na prvom mestu! Ali, ne lezi vraže, semafora u Džakarti nema ni za lek. Tek pred naš klaster uspevam da dragom udelim cmokić, samo u obraz. Pa, neću se valjda prvoga dana ogrešiti o zakon!

 

(...nastaviće se...)

 

Sledeće

Saga o umetnosti, Ernest H. Gombrih

Sat Nov 7 , 2015
Indonezija za početnike (Deo prvi) Autor: Aleksandra Mijović-AnjaDobro, je l’ sam oduvek želela da živim na tropskom ostrvu? Jesam. Je l’ me neizmerno interesuju druge kulture? Da. Nema sad nazad. Posao prihvaćen, put pod noge! Indonezijo, stižu ti Mijovići, sprem’ se!Volim da putujem avionom, al’ se za čekićanje po aerodromima nisam […]