Ponoćni ekspres

Autor: Gordana Babić

Nedavno sam pročitala knjigu Pola Teroksa ,,Veliki železnički bazar: vozom kroz Aziju'', koja me je nasmejala, zabavila, ali i pomalo rastužila. Teroks u svim svojim knjigama ističe da je putovanje vozovima jedinstveno i neuporedivo sa drugim vidovima putovanja. Na neki način je ovaj iskusni putnik u pravu. Uostalom, sa prvim vozovima počele su i priče o onima koji odlaze i onima koji čekaju. O peronima - nemim svedocima smeha, suza i rastanaka, o čađavim vagonima, praznim kupeima, i napuštenim prugama.
Kada malo bolje razmislim i kada putovanje vozom uporedim sa letom avionom, moj utisak je da je let avionom samo uvod u putovanje, dok čim sednemo u voz već smo uronuli u avanturu. Dok sam u avionu, često imam želju da prespavam dugački let, a u vozu kroz prozor posmatram beskrajnu traku svojih misli. Letovi avionom su slični jedan drugom. Dugi letovi znaju da budu prilično dosadni. Putovanje vozom ipak pruža intezivniji doživljaj boja, prizora, lica, nesputanost kretanja, jer čovek može da protegne noge, da hoda, da tumara iz hodnika u hodnik. Po Teroksovim rečima, u vozu je sve na dohvat ruke, čovek može da se napije, posvađa, kocka, da se zaljubi, da sretne najzanimljivije ljude jer, navodno, oni najviše putuju vozovima.
U meni vozovi bude i uspomene na trenutke koji su nešto značili.
Davni oktobar, pubertetske godine, i poslednje putovanje sa roditeljima, vozom u Sloveniju. Godine bezbrižnosti i naivnosti. Jedna žena povezana šamijom, u šalvarama, nas je poslužila urmašicama koje je pravila za svog sina. Kaže - putuje mu na zakletvu, suze radosnice joj u očima. Nikada nisam shvatala taj ponos balkanskih žena što imaju sinove vojnike.
Naredne godine solo putovanje vozom Beograd - Split u rodno mesto moje majke. Prazni kupei u vreme godišnjih odmora. Napetost u vazduhu. Kada sam putovala nazad u Beograd, otvorila sam prozor, udisala noćnu svežinu, posmatrala obrise Dinare kako se gube u mraku, i pitala se da li ću ikada opet posetiti ovaj kraj. I nisam. Nikada više. Te godine umro je moj otac i zemlja je počela da se raspada u paramparčad.
Godine koje su pojeli skakavci i putovanja prugom Beograd - Bar na more. Jednom sam donela punu kutiju morskog kamenja, pojma nemam zašto - pohvala ludosti i mladosti.
Novi meridijani, nove pruge, i putovanje otmenim Nikolajevskim vozom iz Moskve u Petrovgrad. Sneg, zima i noć. Očekivala sam romantiku, ali nije je bilo, barem ne onako kako sam je zamišljala. Na stolu pregrejanog kupea nas je čekao čajnik sa ''čipkanim'' šoljicama, i to je jedino bilo romantično. Iz određenog razloga, to mi je putovanje mnogo značilo.
No Teroks kaže da nas najgori vozovi vode kroz magične predele. I da kroz Aziju treba putovati vozovima. I zbilja je tako.
2011. i putovanje vozovima treće klase kroz Šri Lanku. Pošto su u ovim vozovima vrata otvorena, tokom prvog putovanja sam sve vreme stajala kraj njih i prosto gutala čaroban krajolik koji je promicao: pirinčana polja, šume kaučuka, zelenilo, mirise... Putnici, nenaviknuti na bele strance, gledali su nas sa radoznalim osmehom na licima, a ja sam gledala žene kako hrane dečicu prženim bananama i hlebom. Kondukter nas je nudio isto tako prženim bananama, nekim lepljivim, užeglim slatkišima, i bajatim čipsom. U jednom od tih vozova jedan slepi čovek je pevao, i zatim sakupljao novac. Jedan dedica nam je, na svom odličnom engleskom, prepričavao Budine govore. Jedan od tih vozova nas je dovezao i u gradić, zaglavljen u nekom od prošlih vremena. Šareni prizor nas je dočekao - vonj kravlje balege, miris šafrana, zvuk ezana i pojanje iz hramova, Tamilke u sarijima, mršave žene Singaleza u uštirkanim suknjama, muškarci sa kaniranim, crvenim bradama, i sa belim kapicama na glavi, žure u džamiju na molitvu, krupnooka, crnpursta dečica koja nas gledaju i dovikuju nam nešto na engleskom. Dok smo sedeli na klupici železničke stanice, i čekali voz za nove daljine, jedna žena i njeno dvoje dece su prišli, stali ispred nas, i svo troje su nas radoznalo i nasmejano gledali. Ovde stranci retko zalaze, pa smo za njih bili bića sa druge planete. Za trenutak sam pozavidela tim ljudima zato što žive u nekom svom mikrosvetu, odsečenom od svih boljki modernog doba, za koje i ne znaju.
Putovanje vozom kroz Indiju, haotične železničke stanice, gužva, neobični zvuci i mirisi, muškarci, žene i deca koji, pripijeni jedni uz druge kao sardine, spavaju na betonu, dok čekaju svoj vozni red. Dugo truckanje kroz noć do svetog grada Varanasija, miris sambuse i halve kojim služe putnike. U ranu zoru, dok se voz sporo truckao, posmatrala sam svitanje sunca iznad nepreglednih pirinčanih polja, i grupu mladih devojaka u svojim prelepim, šarenim nošnjama - salwar kameez, kako koračaju uz prugu. Nestvaran prizor, toliko divan da sam poželela da mogu da ga zamrznem u datom momentu i prostoru. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog ovakvih prizora vredi putovati.
Putovanje kroz Laos, drvene sojenice na vodi, žene koje spremaju hranu napolju, mršavi, veseli dečaci sa šarenim torbicama prebačenim preko ramena, koji mašu vozovima. Da li se još negde na svetu deca raduju vozovima?
Tajlandskim vozovi su prava mora jer su rashlađeni preko svake mere. Putnici doduše dobiju tanke jorgane da se pokriju, mada kasnije mogu da budu posluženi i ledenim pivom, ako žele. Tu je i neizbežan pad thai. Putovala sam tim vozom samo jednom, ali sam doputovala prehlađena. Preko puta mene je spavao jedan mršavi, sitan, budistički monah, zaudarao je na alkohol i toliko je snažno hrkao da je to bilo strašno.
Sve u svemu, nisam baš nešto mnogo putovala železnicom, ali nadam se da će me neki novi vozovi odvesti u nove daljine. Kilometri uvek zovu. Mada, tačno je i da šarenilo Teroksovih vozova zna da izbledi, a kilometri koji se nižu pređu u rutinu koja ubije avanturu. Ipak britanski pisac Piko Iyer je lepo rekao: ',,Putovanje je kao ljubav, najviše zato što je stanje povišene svesnosti, u kome smo pažljivi, otvoreni, konkretni, i spremni da se menjamo. Zato se prava putovanja, kao i prave ljubavi nikada ne završavaju.''
Podeli tekst

Leave a Reply

Your email address will not be published.

Next Post

Balkanske zemlje ne mogu da priušte mere koje je sproveo Izrael

Mon Apr 12 , 2021
Autor: Gordana Babić Nedavno sam pročitala knjigu Pola Teroksa ,,Veliki železnički bazar: vozom kroz Aziju'', koja me je nasmejala, zabavila, ali i pomalo rastužila. Teroks u svim svojim knjigama ističe da je putovanje vozovima jedinstveno i neuporedivo sa drugim vidovima putovanja. Na neki način je ovaj iskusni putnik u pravu. […]

Preporučujemo...

Podeli
Podeli