Danas sa Milicom Veljković

Autor: Milica Janković

Najteži intervju koji sam do sada radila je ovog trenutka pred Vama. Sa Milicom Veljković, aktivistkinjom, novinarkom, jednom, ukratko, divnom mladom damom pričala sam o temi koja je kod nas još uvek tabu i o kojoj se manje-više još uvek samo šuška sasvim tiho, a trebalo bi da se priča, da se radi... Samoubistvo, osećaji, koliko je, zapravo, važno da slušamo i da budemo slušani, da vodimo računa o mentalnoj higijeni isto, ako ne i više, nego o ličnoj. Šta to „pukne“ u čoveku, šta bismo mogli da uradimo, šta je ok, a šta nije. Milica deli svoju priču sa nama, a ja je, evo, pišem u nadi da će negde, nekome, nekada biti korisna jednog dana. Moram da napravim mali uvod, ali pre toga i da kažem da mi je vrlo neprijatno što moram to da uradim, da ogolim potpuno život osobe koja mi je dala svoje poverenje, ali da biste shvatili o čemu tačno pričamo to je neophodno. Milica Veljković je kao tinejdžerka pokušala da izvrši samoubistvo skočivši sa krova. „Nakon toga ostala je“, kako se to kod nas kaže „u kolicima“ Deset godina kasnije, potpuno samostalna, zaposlena i vrlo angažovana pokušava da nam njena priča bude lekcija. Mislim da je u tome uspela.

Kako je došlo do rada na filmu „Da me nema“?

  • Huh, to je bio potpuno neočekivan susret, moja sadašnja mentorka i urednica je radila prilog za jednu nezavisnu kuću i razgovarali smo o tome šta je ono što je vidljivo u životima osoba sa invaliditetom, a šta nevidljivo i prilikom prvog predstavljanja, pre nego što smo snimali samu izjavu, ja sam prišla da pitam da li da kažem zbog čega sam u kolicima, čisto da predočim sa čim ima posla. I tako smo izostavile tu informaciju, ali smo napravile dogovor da ćemo pričati o tome nekom drugom prilikom i uraditi jedan malo ozbiljniji prilog, jer smo obe nalazile da je jako važno da se govori o tome. E, sad, da bih ti dala malo širi kontekst, to je kraj 2018. godine i ta godina je bila jedna od težih za mene, jer su mediji neumereno izveštavali o slučajevima samoubistava i posebno je potresno bilo ono što se desilo Mariji Ćurčić i njenoj porodici i tada je možda nastao moj okidač, posle toliko retraumatizovanja. Onda sam srela Marinu, koja je bila voljna da me sasluša, koja je isto koliko i ja želela da pomogne onima koji su prošli ili prolaze nešto poput mene i razmenile smo brojeve telefona i ona mi se javila neposredno posle praznika i film smo počeli da snimamo u martu, a u maju je bila premijera.

Nakon što si saznala da ćeš biti nepokretna zbog neuspelog pokušaja samoubistva, šta te je sprečilo da ne pokušaš ponovo da „raskrstiš“ sa sobom i svetom oko sebe?

  • Na početku, upravo nepokretnost i to novo stanje gde ja nisam bila samostalna i konstantno sam bila pod nekim vidom nadzora. Mogla sam samo da planiram stvari i bilo je solidnih ideja, sad zvuči komično, ali nemam želju da se šalim, prosto, tema je ozbiljna i ovo je samo delić mog uma. Uglavnom, nemoguće je bilo da nešto realizujem kada je majka konstantno sa mnom ili medicinsko osoblje itd. Kako je vreme odmicalo i kako sam polako počela da bolje razumevam svoje fizičko stanje, zatim psihičke probleme, uspela sam da prebacim fokus na oporavak i školu, ali sam i dalje imala misli o samoubistvu. Mogu slobodno da kažem da je to bila konstanta dok nisam pošla na fakultet. Dolaskom u Novi Sad, uz nove ljude i novo okruženje, ja sam tada prvi put pronašla mesto i ljude sa kojima sam mogla da razgovaram o tome, koji su sa mnom delili neka svoja iskustva i misli i tu sam se prvi put osetila manje samo. Vremenom je bivalo sve lakše i evo nas sad ovde, skoro deset godina kasnije.

Da li misliš da je samoubistvo kukavičluk, hrabrost, sve po malo ili nešto sasvim treće?

  • Ne. I ne. Ne. Samoubistvo je čin do kog dolazi kada naše biće više ne može da se nosi sa količinom bola koji proživljava i ovo si verovatno već negde čula i pročitala, ali ovo je jako važno za razumeti, jer smo svi mi različiti i na različite načine se nosimo sa tugom i traumama i iz ove perspektive, ja nikada ne mogu da znam šta je nekome dovoljno da odluči da oduzme sebi život, kakva tragedija, gubitak, nemoć... Isto tako, smatram da ne treba ni da procenjujem da li je iza tog čina hrabrost ili kukavičluk, ni ja ni bilo ko drugi, naravno. Ja sam se osećala kao da nisam dovoljno dobra i da nikada neću biti, osećala sam da unesrećujem ljude koje volim, da zbog mene pate, osećala sam se nemoćno da bilo šta promenim, jer sam takva i moji postupci i samo postojanje će uvek samo da izazove neku nesreću i raskol. Imala sam 16 godina i bila sam uverena da je najbolje da mene nema, jer sam ja uzrok svih problema i ako sebi oduzmem život, možda će tuđi životi postati manje komplikovani i srećniji, ovako ih samo razočaravam i nema dana da ih ne izneverim. I ovo je tok misli jednog deteta.

Koliko je, zapravo, teško dići ruku na sebe i šta to u čoveku „pukne“, pa se odluči na jedan tako drastičan i težak korak?

  • Donekle sam odgovorila na ovo u prethodnom pitanju, ali mogu lepo da se nadovežem. Jeste teško i često čujemo kako su suicidalne osobe ambivalentne i da se nalaze na toj klackalici, jer je strašno teško i u isto vreme samo želiš da sve prestane, ali se i plašiš, plašiš se samog ishoda, plašiš se onoga što to donosi, plašiš se svega što ćeš ostaviti za sobom, ljudi, reakcije itd. Preplavljen si emocijama, a već to je samo po sebi teško, ovaj drugi korak je potop. I šta god da je to što "pukne", razlikuje se od čoveka do čoveka, ali je uvek praćeno osećajem beznađa i nečujnim vapajima za pomoć.

Zašto je bitno da vodimo računa jedni o drugima?

  • Imamo jedni druge i potrebni smo jedni drugima i nekako je sasvim prirodno da onda i vodimo računa o ljudima oko sebe, da ih čuvamo i osluškujemo njihova osećanja i da u te važne odnose ulazimo otvorenog srca i uma. Lep je osećaj znati da u svakom trenutku možeš da se osloniš na nekoga, a još lepši kada znaš da si ti nekome drugom taj oslonac i osoba od poverenja. Kada počneš od sebe i sebi bitnih ljudi, shvatiš koliko bi svet bio drugačiji da oni nisu tu i zato je važno da vodimo računa i budemo podrška jedni drugima.

Koliko je teško govoriti javno o svom mentalnom zdravlju i kako si prevazišla taj, tako postojani i teški osećaj srama koji mnogi imaju?

  • Mislim da se to desilo onog trenutka kada sam naišla na nekoga ko je bio voljan da sasluša i da to primi bez ikakvih predubeđenja i bez osude. Polako je postajalo sve lakše govoriti i nažalost, sve češće sam bila u prilici da čujem koliko je ljudi koji su prolazili kroz slične probleme i borili se sa mislima o samoubistvu. Tako je i moja želja da podelim svoje iskustvo bila veća i želja da pomognem i budem neko ko razume i podržava i želi da sačuva tuđ život ono što je postalo deo mene i deo moje priče. U tom procesu osnaživanja drugih i sebe, osećaj srama se potpuno zaboravi i shvatiš koliko nikad i nije bilo mesta za takav osećaj i takvo nipodaštavanje sopstvenog bića.

Opiši nam, da bismo shvatili, kako izgleda kad jedna mlada osoba, zbog manjka razumevanja, bliskosti i saosećanja „gura pod tepih“ sve što je muči?

  • Rekla bih da je to mračan i usamljen put gde se konstantno osećate kao da ne pripadate, plašite se da bilo šta kažete, podelite kako se osećate, a sve vreme se pojavljuju razne nesigurnosti za koje niste ni znali da postoje. Pa, anksioznost. Nema poverenja, nema izgleda da postoji neko kome biste mogli da se poverite. Jednostavno ćutiš i guraš, kako ume da kaže naš narod, i nadaš se da niko neće primetiti, jer više i nisi u stanju da govoriš o onome što te muči, jer se toliko toga nagomilalo. A ta "stara dobra" nas baš puno košta, onako na svim nivoima postojanja i kad jedna mlada osoba, koja još uvek nije svesna svojih potencijala i koliko vredi, na ovaj način odluči da se zaključa i odstrani od sveta, užasavajuće je.

Zbog čega, najčešće, mladi ljudi postanu suicidalni?

  • I sama si rekla, manjak razumevanja, saosećanja, bliskosti, često osećaj da nisu dovoljno dobri, osećaj krivice, neki traumatični događaji o kojima nisu uspeli da govore, nisu imali vremena da zacele. Osećaj da su sami, neprihvaćeni, da sa njima nešto nije u redu... Može biti toliko toga i sve to odjednom, a mi kao društvo i dalje ne umemo da pristupimo tome na pravi način i ostavljamo mladog čoveka prepuštenog samom sebi.

Kako se boriš sa „crnim“ mislima?

  • Pišem, pričam, pomažem drugima, tako nalazeći odgovore na neka tuđa pitanja, nalazim odgovore i za sebe. Učim, edukujem se, trudim se, menjam se, zapažam i pokušavam da budem onakva prema sebi kakva sam prema onima koje volim. Malo više vremena, malo više razumevanja, nežnosti, podrške - taj deo ume da bude najteži, ali sad već smem da kažem da sam na dobrom putu.

Zašto se samoubistvo najčešće ne smatra kao ozbiljna pretnja nečijem životu dok se nešto tragično ne dogodi?

  • Nisam sigurna. Možda zato što ne želimo da verujemo da bi neko mogao to da uradi, možda tako želimo da se poštedimo stresa i traume. Možda gledamo stvari samo iz svoje perspektive i nama taj problem zbog koga bi neko sebi oduzeo život nije toliko velik i strašan i onda smo radi da ponudimo rešenje i savet, ali ne i da uvažimo osećanja te osobe. Često ne vidimo znakove koji ukazuju na to, ne prepoznajemo, jer smo previše ušuškani u ono "ne može nama da se desi" i uopšte ne želimo da se bavimo samoubistvom. Biramo da ne razgovaramo o tome, biramo da to nije naš problem i na kraju kad se to desi, pitamo ko je kriv i "zašto, pa, ona je bila tako lepa", a poenta je promašena od samog početka.

Ti si danas jedna vrlo uspešna, mlada, srdačna i nasmejana novinarka RTV Vojvodine. Koliko ti je bitna politička korektnost?

  • Hm. Rekla bih da mi je najbitnije da ljudi razmišljaju pre nego što nešto kažu. Nikad nisam razumela taj "što na umu - to na drumu" pristup i nikad i neću, jer to koliko reči mogu da povrede i uvrede je posebna tema. U mom poslu, ali i u životu, važno mi je da imam sluha za svoje sagovornike, važno mi je da im se obraćam sa poštovanjem i uvek sam pažljiva. Dešavalo mi se da pogrešim u neznanju i onog momenta kada mi je ukazano na grešku, bila sam spremna da usvojim to i ispravim za ubuduće i smatram da tako treba. Ukoliko nešto lupiš, jer nisi znao i neko ti uputi kritiku, u redu je da se osetiš neprijatno, da se postidiš i da sledeći put ispraviš taj propust, ali ako si već upoznat sa terminima, ako tvrdiš da znaš i razumeš materiju ili ljude o kojima govoriš, ako si neko ko ima izvestan kredibilitet, onda nema izgovora za političku nekorektnost.

Kada si postala osoba sa invaliditetom suočila si se sa svetom iz jedne potpuno nove perspektive.  Odakle si crpela snagu za sve to i u čemu ti je bila potrebna najviše emotivna podrška?

  • Isprva je život bio potpuno predan rehabilitaciji i toj nadi da ću ponovo hodati i sad mislim da mi je sve vreme bilo potrebno samo da znam da ću biti u redu i ako ne hodam, tj. ako se ne oporavim i da sve i dalje može da bude savršeno i onako kako sam naumila. I onog momenta kad sam se osamostalila, sama sam uvidela koliko je to tačno i koliko sam sposobna i kako u stvari kidam. Dakle, da skratim, najviše podrške mi je bilo potrebno tokom prihvatanja tog novog stanja i nove perspektive i kad sam to rešila sa sobom, sve ostalo je išlo lako i svojim tokom.

Verujem da iz svega što nam se desi nešto učimo, pa me zanima šta si ti naučila iz ove svoje, prilično teške i bolne tragedije?

  • Naučila sam da je čovek sposoban za sve i da će naći odgovor za svaku situaciju u kojoj se nađe, koliko god ona delovala bezizlazno, a da toga obično i nije svestan. Naučila sam šta je mentalno zdravlje i koliko je važno za dobrobit moga bića i da je mentalna higijena jedna neophodna disciplina u našim životima. Naučila sam da razgovor pomaže. Videla sam da će ljudi otići zbog straha, neznanja, zbog osećaja obaveze i naučila da to prihvatim, jer će isto tako i neki novi ljudi da zalutaju i ostanu. Naučila sam da nisam sama. I naučila sam da slušajući druge, često jako puno toga čujemo i saznamo o sebi. Važno je da uvažimo različitosti i da ih prigrlimo, jer je sve to lepota i bogatstvo. Naučila sam puno toga o životu osoba sa invaliditetom i upoznala neke fenomenalne ljude, koji me neprestano inspirišu. I verovatno bih mogla o ovome još jako dugo, ali ono što je najvažnije jeste da i dalje učim i da se taj proces nikada ne završava i jako sam srećna zbog toga, a i to sam negde u međuvremenu shvatila.

Učimo, takođe, posmatrajući druge, čitajući i slušajući ih. Čemu bi volela da nas naučiš, šta možeš da nam preneseš, da nam, onako, ostane u glavi, da o tome razmišljamo?

  • Volela bih da podsetim upravo na to da svi mi bez prestanka učimo - učimo o ljudima i svetu oko sebe, ali učimo i o sebi i želim da odvojite koliko god vam je potrebno vremena za to. Znam da smo svi zauzeti i u raznim brigama, ali je važno da na kraju dana možemo da kažemo koju lepu reč sebi, da se ohrabrimo za sutra i za sve što dolazi. Ne zaboravite da pažljivo slušate svoje drage ljude i sve one koji odluče da podele nešto sa vama, pružite podršku i toplinu, jer je često to ono što je potrebno i dovoljno. Eto, vodite računa o sebi i drugima, budite aktivni i nežni slušaoci i sagovornici, uvažavajte osećanja, upijajte znanje i ne plašite se da postavite pitanja, jer nema glupih i loših pitanja, a možda će ti odgovori biti nešto što će vama pomoći da bolje razumete i otkrijete nešto do tada potpuno strano.

 

Podeli tekst

Next Post

Bez odgovornog društva nema odgovornog pojedinca

Thu Mar 18 , 2021
Autor: Milica Janković Najteži intervju koji sam do sada radila je ovog trenutka pred Vama. Sa Milicom Veljković, aktivistkinjom, novinarkom, jednom, ukratko, divnom mladom damom pričala sam o temi koja je kod nas još uvek tabu i o kojoj se manje-više još uvek samo šuška sasvim tiho, a trebalo bi […]
Podeli
Podeli