POPOVI NE PEVAJU SAMOUBICAMA

Autor: Stefan Mirosavić

Žena koja stoji na ivici krova zgrade, pogleda uperenog negde ispred sebe, oseća da nema više snage da se bori.

Njena masna kosa ne vijori se na vetru kao u reklamama za šampon. Njena odeća ne miriše na omekšivač broj jedan u svetu. Taj crni džemper i sivu trenerku nosi poslednjih nedelju dana. Dok bezizražajnog lica nepomično stoji, na korak od ponora, svesna je da je potreban samo jedan mali pomak i da povratka nema.

Dole na ulici, ljudi počinju da se okupljaju. Povijaju vratove i nadkrivaju oči dlanovima ne bi li bolje videli osobu koja stoji pet spratova iznad. Putnici u automobilima zure kroz prozor ne bi li prokljuvili šta zaokuplja pažnju svih tih ljudi na autobuskom stajalištu. Njihovo svakodnevno putovanje ka poslu nakratko prekida ova, za njih nevažna, ulična situacija koju će zaboraviti i pre nego što stignu na svoje odredište.

Ni ženu koja, poput nekog zlosutnog bilborda, stoji visoko iznad njih ne dotiču svi ti pogledi i domunđavanja koja ne čuje. Ne dotiču je ni ptice u letu, sunce skriveno iza tmurnih oblaka, kao ni dimljaci fabrika koji se puše u daljini. Za nju je sve pred njom jedno beskrajno sivilo, daleko i hladno.

Za nju ne postoji niko kome bi sišla u susret, u zagrljaj pun razumevanja i topline. Niko ko bi joj šapnuo na uvo da mu punu znači, da bez nje ne može da živi... Neko ko bi je nežno poljubio u kosu, a zatim odveo na kafu i čokoladni kolač. Nakon toga bi možda seli u auto i odvezli se negde van grada... Sve je to za nju neki stari film koji se odigravao u njenoj glavi i čija je traka izgorela ostavivši grotesknu rupu na platnu.

Ništa od toga ne postoji u stvarnosti. Samo ta crna silueta koja stoji iza nje i taj zlokobni glas koji joj govori:

„Hajde, zakorači...“

Sa njom se bori godinama. Ona je drži u snažnom stisku od kog joj se celo telo grči u strahu. Puni joj glavu užasnim scenarijima o svemu što može da pođe po zlu. Ruši njenu sliku o sebi, ubeđuje je da je bezvredna, da nikome neće nedostajati... Guši je, preti i omalovažava. Unosi joj se u lice i ruga joj se podmuklo.

Svako jutro, žena ulaže nadljudske napore da ustane iz kreveta i, bez apetita, doručkuje ne bi li popila lek. To nije prvi koji pije. Terapija joj se kroz ovih nekoliko godina menjala, ali značajnih pomaka nije bilo. Silueta se uvek vraćala. Njen glas nadglašavao je selektivne inhibitore prenosnika serotonina. Svaki put sve jači i odlučniji da je dokrajči...

„Gle onu lujku gore!“, dere se neki klinac kroz smeh. Njegovi drugovi upiru prstom i cerekaju se.

„Ajde, skoči, šta čekaš?! Ništa to ne boli“, viče drugi dok vadi telefon i snima. Ljudi koji stoje okolo odmahuju glavom, ali niko ništa ne kaže. Jedna baba se u prolazu samo prekrsti, nešto promrmlja, a onda ubrzanim korakom nastavi ka pijaci.

„Čuješ li ga?“ pita silueta. „Lepo ti je rekao, ne boli to ništa, a rešava sve. Nema više tuge i bola, nema više ničega. Nema više ni mene. Jedan korak i bićeš slobodna...“

Žena ne mrda, ne reaguje. Umorna je, tako je neizrecivo umorna. Telo joj je iscrpljeno manjkom sna, lošom ishranom i zanemarenom higijenom. Ispod iznošene garderobe, njene podlaktice i butine prekrivene su ožiljcima. Ni fizički bol koji je nanosila samoj sebi nije uspeo da odagna tu upornu tugu, parališuću nemoć i preteći strah. Mrak koji je prati otkako je bila dete hranio se svim udarcima koje joj je život nesebično pružao. Nesigurnost u sebe i svoj izgled dok je odrastala, strah da nije dovoljno dobra u svom poslu i da nikada neće imati uspešnu karijeru, nerazumevanje okoline, nedostatak ljubavi i bliskosti, razvod braka, smrt roditelja, samoća... Kobni niz koji je uzeo svoj danak. Predala se, svesno i postepeno. Ostalo joj je još toliko snage da se popne na krov zgrade i stane na ivicu. Po prvi put lišena napetosti i brige...

Nije više ni imala predstavu koliko dugo stoji tu, ali niko nije došao da je ubeđuje da odustane ili da pokuša da je spreči. Niko nije došao da je uverava kako je razume, da je laže kako će sve to proći i da će već sutra biti bolje...

„Spremna si“, govori joj silueta sada. „Prepusti se, okončaj ovo. Znaš i sama da nema više smisla...“

I žena zažmuri i nagne se napred.

Kada njeno telo udari u pločnik, ljudi se uz galamu razbeže. Njena krv prsne po licu klinca koji je telefonom snimio njen pad na samo par metara od njega. U daljini se, sve glasnije i glasnije, čuju sirene policije i hitne pomoći...

Preko puta ulice, dva pijanca stoje ispred prodavnice i sve to ravnodušno posmatraju. Natežu flaše sa pivom dok panduri rasteruju preostale posmatrače i lekari hitne pomoći pritrčavaju ženi koja leži na asfaltu u lokvi tamne krvi.

„Gotova je ona“, kaže jedan promuklim glasom i cokće. „Sa te visine? Ma kakvi, nema joj pomoći“.

Drugi klima glavom i dodaje:

„Nju na sahrani pop neće da opeva. Popovi ne pevaju samoubicama.“

„Kurac moj ne pevaju! Ako im platiš, pevaju kome ‘oćeš“, odgovara prvi i naginje flašu.

Podeli tekst

Next Post

Drskost ili solidarnost – na kraju pandemije znaćemo ko je vodio bolju politiku

Thu Mar 4 , 2021
Autor: Stefan Mirosavić Žena koja stoji na ivici krova zgrade, pogleda uperenog negde ispred sebe, oseća da nema više snage da se bori. Njena masna kosa ne vijori se na vetru kao u reklamama za šampon. Njena odeća ne miriše na omekšivač broj jedan u svetu. Taj crni džemper i […]

Preporučujemo...

Podeli
Podeli