Danas sa Demirom Mekićem

Autor: Milica Janković

Danas nam Demir Mekić, sociolog, edukator, trener na polju rada s mladima i veliki ljubitelj prirode priča o svom radu. Kako pravi radionice, šta misli o predrasudama i šta je najbitnije u radu sa grupama samo su neka od pitanja na koje nam ovaj zanimljivi čovek s puno iskustva odgovara.

Predstave: The Game, Ka suncu – Bajka o dečaku i ljudima koji se plaše, Kafanski priručnik, Kuća velikog Rata i još drugih samo su deo projekata na kojima je radio. U ovom članku o njegovom radu pokušaćemo da Vam prenesemo neke bitne, pretežno ljudske životne radosti i filozofije.

Zašto si odabrao da radiš baš sa mladima i kako si uopšte došao do te ideje?

Verovatno će zvučati kao neka floskula, ali zaista nisam dosta stvari isplanirao kad je u pitanju moj posao. Kao srednjoškolac sam stalno bio na seminarima, radionicama, glumio u predstavama, pravio predstave… Tako se u jednom trenutku desilo da sam vršnjački edukator, išao sam po selima u okolini mog rodnog Prijepolja, držao radionice vršnjacima u tim mestima i to je bilo odlično iskustvo. Onda sam otkrio razne škole ljudskih prava, otkrio sam rad sa mladima, i nekako sam bio uvučen u Forum teatar koji i danas praktikujem kao edukativno sredstvo, i po kome me ljudi prepoznaju. Jedna stvar za drugom, tako sam polako došao do toga da imam svoj poziv, ono čemu se radujem, što živim i što me ispunjava na način na koji neki drugi “posao” sigurno ne bi.

Šta je najbitnije u grupnom radu s mladima?

To je baš teško pitanje. Ne znam šta bi bilo najbitnije, al’ nekoliko stvari ja smatram bitnima i mislim da svako ko radi bilo kakav vid edukacija, rada sa grupama, trebalo bi da ih ima, poseduje… Iskrenost je bitna ukoliko radite sa ljudima,  u bilo kojem edukativnom ili kreativnom procesu.  Jer, koliko god mi bežali od toga, jako je bitno ko vam prenosi neke informacija i znanje. Ukoliko ste iskreni, svaki proces bude uspešniji, i na kraju krajeva, lakše se povežete sa mladim ljudima, ne krijete se iza nekog lažnog autoriteta. A mladi ljudi prepoznaju laž, to vam garantujem. Široko razumevanje i znanje o društvenom kontekstu je jako bitno ukoliko edukujete mlade ljude temama koje su osetljive, kao što su nasilje, interkulturalnost, inkluzija…  Osim toga što razumeš grupu mladih s kojima radiš , razumeš i kontekst u kom žive, i širiš im pogled na svet, daješ im neko novo razumevanje stvari… Empatija je treća stvar koja mislim da je jako bitna. Svi mi koji radimo sa različitim ljudima, na nekim društvenim promenama, aktivizmu, najčešće smo to počeli iz neke potrebe, osećaja da moramo da pomognemo svetu. Ja često svojim prijateljima, kad me pitaju kako sam, kažem kako patim za svetom. To je taj osećaj koji svi mi edukatori, treneri, i ostali sličnih profesija imamo i jurimo da zadovoljimo tu potrebu da uradimo nešto i “menjamo svet”.

Kako nastaju predrasude i kako se razbijaju?

Ovo pitanje se čini kao prostor da kažem neku tamo definiciju i ljudima približim tu priču. Ali nešto mi prvo pada na pamet da samo kažem da svi mi imamo neka ubeđenja, neke ideje o nekim osobama, nekim grupama ljudi, o tome kakvi su, kako se ponašaju, i kako bi izgledao kontakt sa njima. Tako sedimo u svojim sigurnim prostorima i osećamo se sigurnije jer “znamo” da je neki tamo Milan, Ajša ili Mehdi baš onakav/onakva kako smo ih zamislili. Stavili smo ih u neke kutije, i to uslovljava ono što osećamo prema njima  i ono što ćemo učiniti kad smo u nekom kontaktu s njima, ili bar blizu kontakta.  Razbiti taj “sud” se može tako što ćemo stupiti u kontakt. Otvoreni i zainteresovani da čujemo i vidimo ono što imamo preko puta sebe. Eto to je moja definicija.

Radio si sa mnogim grupama. Dosta njih dolazi iz potpuno različitih društvenih miljea. Koja grupa ti je bila najveći izazov za rad i zašto?

Policajci. Moram reći da sam radio sa policajcima radionice Forum teatra. Ne moram objašnavati zašto je to bio izazov, jer je verovatno većini ljudi koji ovo čitaju skoro pa nemoguće da zamisle kako policajci i policajke “nešto tamo glume”. Sa takvim predrasudama i strahovima sam i ja krenuo u taj višednevni poduhvat, i na početku je bilo teško. Međutim, kako je vreme prolazilo, to je postajalo sve zabavnije, svrsishodnije i efektnije. Mogu reći iz ove perspektive da su te radionice bile jedne od onih radionica na kojima sam najviše naučio.  Prema nekim ličnim kriterijumima koje imam za svoj rad, ja sam tada masterirao .

Kako praviš radionicu?

Ja sam  mnogo strukturisaniji u pripremi radionica nego što to izgleda sa strane.   Često se misli da ja većinu svojih radionica improvizujem. Dosta pažnje posvećujem pripremi, čak i onda kada sam to radio sto puta. Ključni princip kako pravim jednu radionicu jeste da probam da se zamislim kao učesnik te radionice, pitam se šta ja mogu dobiti od te radionice i koliko mi može biti značajna. Dalje, ono što mi je jako bitno u tom procesu jeste da, ukoliko je meni dosadno dok smišljam tu radionicu i sadržaj radionice, onda to neću da radim, odmah menjam u nešto što je i meni inspirativno. Ukoliko je meni dosadno u startu, pa kako će biti učesnicima i učesnicama.

Osim toga, naravno, vodim se i onim obaveznim delovima radionice, definišem ciljeve, načine kako najbolje stići do tih ciljeva i uzimam u obzir sve sličnosti i  različitosti koje ti mladi ljudi na radionici imaju, trudeći se da svi dobiju nešto iz tog procesa. Uvek razmišljam o tome da svi mogu da budu uključeni u punom kapacitetu, pa tako i same radionice moraju biti inkluzivne.

Često radiš predstave koje su vrlo kreativne. Nekad pravite animirane filmove, a nekad odradite mjuzikl. Koliko je teško „ujediniti“ umetnosti i ljude?

Nije teško, jer je nama (ljudima) taj način izraza prirodan. Ono što može biti teško, to su strahovi ljudi, koji su im usađeni kad je u pitanju umetnost. Umetnost  je u nekom trenutku “oduzeta” od naroda, pa nas uče od malena da “nemamo talenat” ukoliko još nismo našli način izražavanja. Tako se ljudi plaše  i ne usuđuju da se puste i krenu da stvaraju. Ja mislim da je stvaranje osnovna potreba čoveka, kreacija i kreativnost su nama usađene u duše. Da li je to umetničko delo, o tome može da se raspravlja, ali je to izraz  jednog bića.

Ono kako ja radim, i to najčešće u okviru organizacije  Beogradski centar za ljudska prava (Omladinski program) jeste da se trudimo da iz mladih ljudi izvučemo ono što im je važno, ono što je suštinski njima aktuelna tema u tom trenutku, gde bi oni voleli da se izraze, i to na način na koji je njima blizak. Tako nekad imamo  animaciju, nekad film, nekad predstavu…  Zar nije super kad vidite kako neki mladi ljudi dođu sa idejom da ne bi radili ništa kreativno i završe sa novom strašću za glumom, animacijom, poezijom… ?

Bez zadrške mogu reći da je rad sa tobom vrlo inkluzivan, da si vrlo spreman da prihvatiš ljude i da si otvoren. Kako uspevaš da preneseš tu otvorenost grupi i kako si je sam stekao?

Mislim da se to nadovezuje na onu iskrenost koju sam pomenuo pri početku. Ja se trudim da sam iskren i da sve što radim nastaje iz odnosa. Trudim se da budem što otvoreniji. Da učim tokom rada i ne smatram da time što ja vodim neki edukativni proces – znam sve. Zato volim da pitam, da budem tu koliko mogu, da dopustim da pogrešim i ja i drugi i da to sve iskoristimo za učenje.

Mislim da sam tu otvorenost stekao zahvaljujući svojoj porodici. Majka je odigrala bitnu ulogu u tome, jer je i ona jedna od onih ljudi kod kojih svi idu da se poveravaju, jer je bukvalno spremna sve da čuje. Tako je i mene učila razumevanju drugog bića, otvorenosti za druge. Ne može to da se ne prenese na posao. To se samo posle zaokruži kroz znanje i iskustvo u nekakve veštine  i tehnike facilitacije edukativnih procesa.

Da li se osećaš kao Demir musliman, Demir Srbin ili samo kao Demir koji je uspeo da skine etikete sa svog kaputa?

Hm… Ovo mi je pitanje na koje sam razmišljao da li da dam odgovor. Nekako, baš je lično. Iskreno govoreći, ja smatram da sam sve to. Ipak, više se povezujem sa “manjim” identitetima, pa mi je tako nacionalni identitet manje važan u odnosu na to što se osećam kao Prijepoljac. Osećam se i kao musliman, ali ne u striktno religijskom smislu, već u kulturološkom, jer je odrastanje u Sandžaku u muslimanskoj porodici ipak bilo drugačije nego odrastati u centralnoj Srbiji u hrišćanskoj porodici. To me je dosta obeležilo i time se ponosim.

Generalno mislim da su identiteti bitna lična i politička stvar i povlače dosta emocija sa sobom. Ali oni nisu jednodimenzionalni i na svakom od nas je da ih otkrijemo, istražimo i prihvatimo na neki svoj, autentičan način.

Za kraj mi reci, ako već moramo da etiketiramo ljude zato što smo na to navikli, zato što smo i sami etiketirani koje bi to etikete i podele bile društveno-prihvatljive i poštene?

Sad bih mogao upotrebiti onu floskulu da delim ljude na dobre i loše (smeh). Ali definitivno, mislim da bi trebalo da delimo ljude prema onima koji stvaraju i onima koji razaraju. Budite blizu onih koji stvaraju.

Podeli tekst

Next Post

Danas sa Nerminom Delićem

Tue Sep 22 , 2020
Autor: Milica Janković Iz Bosne i Hercegovine nam stiže priča o Milim Duelima, pesničkom takmičenju koje je ujedinilo svet i izgradilo mostove na ovim našim brdovitim prostorima. Nermin Delić, apsolvent medicinskog fakulteta univerziteta u Sarajevu, osnivač je ovog jedinstvenog pesničkog takmičenja koje, izgleda, ne poznaje granice u atlasu,  kulturi i […]

Preporučujemo...

Podeli
Podeli