Lomača (deo treći)

Autor: Aleksandar Đukanović

Profesor zamuknu i skupi se u jednom ćošku. Ridao je. Jedna žena je izvadila maramicu iz džepa i pružila mu. U ćeliji ih je sada bilo više od trideset i svi su šaputali o nekakvoj izdaji i lomači. Nikom nije bilo jasno o čemu se radi. Emil se skupio uz Braumera i zaspao. Mladić je skinuo svoju uniformu i pokrio dečaka. Magelan se u međuvremenu probudio i nešto tiho pričao sa Budenbrokom na francuskom. Kastorp je kašljucao i zagledao svoju maramicu. Ona bi svaki put bivala sve krvavija. Jozef K je, kroz jedini prozor na ćeliji, posmatrao kako sunce zalazi. A onda je pao mrak. Svetlo im stražari nisu upalili. I onda, nakon dva sata potpunog mraka, nekakva narandžasta svetlost se probila kroz prozor. Čuo su huk mase i krici bola i užasa.

 - Lomača... – tiho reče Jozef K.

 - Da... Nekoga spaljuju... – nadovezao se Kastorp.

 - Ja nisam izdajnik! – čuo se vapaj iz mraka.

 - Zatvori gubicu pseto! – povika Mitelštat.

Emil se trgnuo i pogledao Braumerovo lice. Vojnik je sa stoičkim mirom gledao u pravcu rešetki. Nije rekao ništa. Emil je u tom trenutku primetio odbljesak narandžaste svetlosti i shvatio šta se događa. Osetio je užasan strah i čvrsto je zgrabio Paula za ruku.

 - Ne boj se maleni. Ja te čuvam – šapnuo mu je.

 - Bojim se...

 - Nema potrebe da se plašiš. Videćeš da će sve biti u redu. Obećavam ti – tešio ga je vojnik.

Emil je čvrsto zagrlio Paula. Vojnik ga je pomazio po kosi i prebacio ruku preko njega. Emil je osetio kako mu suze slivaju niz lice. Pred očima mu je lebdeo mamin lik. Da li će je ikada više videti, mislio je. A onda je zaspao. Kada se probudio, napolju je svitalo. Počinjao je najduži dan u godini. Kroz prozor je dopirao smrad izgorelog mesa, drveta, papira i misli. U ćeliji je vladala tišina. Samo je Jozef K šetao u krug i nešto mrmljao za sebe. Polako, jedan za drugim, zatočenici su se budili. Mitelštat je, čim se probudio, započeo jutarnju gimnastiku, kao da se nalazi u kasarni. Braumer je sa osmehom gledao svog prijatelja kako radi sklekove, a onda je shvatio da je Emil budan.

 - Jesi li se naspavao mališa? – upitao ga je sa veselim osmehom.

 - Jesam... – reče Emil kojem nije bio jasan smisao Braumerove veselosti.

 - Jesi li gladan?

 - Jesam. I žedan – odgovorio mu je Emil.

 - Majmuni uniformisani! Hoćete li nam dati nešto da pojedemo i popijemo? Gladni smo i žedni! – povika Paul.

 - Vama to nije potrebno. Ali je tebi pseto izdajničko potrebna dobra tura batina. Još jednom me tako nazovi i nećeš dočekati lomaču – reče mu stražar.

 - Kako možete da budete tako bezdušni? Ovde ima dece – umešao se Kastorp.

 - Nema tu nikakve dece ni ljudi. Svi ste vi smeće koje mora da nestane – odgovori stražar i odšeta niz hodnik do susedne ćelije.

Braumer zavuče ruku u džep i iz njega izvuče parčence buđavog vojničkog hleba.

 - Bojim se da nemam ništa više – reče i pruži hleb Emilu.

 - Hvala – reče Emil i zamisli da jede kobasice, koje mu je mama spremila za doručak pre no što je krenuo za Berlin.

 - Hmm... Nikada mi nije palo na pamet da ću ovako završiti. Oduvek sam mislio da će mi ispaliti metak u potiljak – reče Jozef K.

 - A ja da ću poginuti na frontu – nadovezao se Mitelštat.

 - Ma neka se ovo već jednom završi. Forma ne menja suštinu – reče Kastorp.

 - Prekinite da plašite ovo dete! – ljutito povika Braumer.

 - Da možda ne verujete u deus ex machina? – podrugljivo ga upita Budenbrok.

 - Da... Verujem... Ne znam za nas, ali verujem kada je u pitanju Emil. On još ništa nikome nije skrivio. Nije mogao – odgovori Braumer.

 - Dragi mladiću, znate li koliko je nesrećne i nedužne dece stradalo kroz istoriju i koliko će ih još stradati? – nastavljao je Kristijan Budenbrok.

 - Mudro zborite Kristijane, evo moj slučaj... – pokušao je da se nadoveže Jozef K.

 - Molim vas prekinite sa time – prekinuo je raspravu Braumer – Dečak se trese od straha.

 - Vojnik je u pravu. Pustimo nadu da živi – podržao ga je Kastorp.

Emil je zbunjeno slušao razgovor ovih ljudi i razmišljao o gospodinu Kestneru. Ulrika mu je u vozu rekla da je on kriv za sve. Ako je tako, zbog čega on nije tu, pitao se. I kakve veze svi ovi ljudi imaju sa njim?

 - Da li neko od vas zna gospodina Kestnera? On je novinar – upita Emil.

 - Kestner? Nikad čuo – reče Budenbrok.

 - Ko je taj čovek? – upita Kastorp.

 - On je novinar. Kada smo dečaci i ja uspeli da uhvatimo gospodina Grundajsa, on je napisao članak u novinama o nama. Nazvao nas je malim detektivima. Ja mislim da je on jako fin i dobar, ali mi je jedna devojčica u vozu rekla da je on podlac i nitkov. Ona misli da sam ja ovde zbog njega.

 - Ja nikada nisam čuo za to o čemu pričaš dečko – reče Mitelštat.

 - Ni ja Emile. Doduše, novine jako sporo stižu do nas na frontu – reče mu Paul.

 - O kakvom frontu vi govorite? – upita Budenbrok.

 - O Velikom ratu, naravno – odhovori mu Mitelštat.

 - Meni ovde više ništa nije jasno. Ja mislim da me je gazdarica potkazala – umeša se Jozef K.

 - I ja sam se dobrovoljno prijavio kada je rat počeo – reče Kastorp – Nisam više mogao da podnesem onaj vazduh u Davosu.

U tom trenutku Magelan nešto reče Budenbroku.

 - Gospodin Fernando pita da li smo optuženi za jeres? – prevede im Kristijan.

 - Kakvi jeretici? Pa to je odavno ukinuto – reče Jozef K – Ili možda nije?

U tom trenutku, kroz prozor je počela da dopire buka. Bili su to dečji glasovi. Uporno su ponavljali jedno ime. Zatočenici se zaćutaše u pokušaju da razaznaju šta to deca uzvikuju.

 - Emile, oni uzvikuju tvoje ime – ozario se Paul.

 - Tačno. U pravu ste – potvrdi Kristijan.

 - Ali zašto? – Emil je bio zbunjen.

 - Dečko moj, možda je to tvoj spas – reče mu Paul.

 - Onda možda ima nade i za nas – reče Jozef K.

 - A onda ću i ja poverovati da deus ex machina ipak postoji – na Budenbrokovom licu je zaigrao osmeh.

U tom trenutku, vrata ćelije se otvoriše i unutra uđe jedan od stražara.

 - Emil Tišbajn! – povikao je.

Photo by Suzanne K.

Nastaviće se...

Next Post

Lomača (deo poslednji)

Fri Jul 3 , 2020
Autor: Aleksandar Đukanović Profesor zamuknu i skupi se u jednom ćošku. Ridao je. Jedna žena je izvadila maramicu iz džepa i pružila mu. U ćeliji ih je sada bilo više od trideset i svi su šaputali o nekakvoj izdaji i lomači. Nikom nije bilo jasno o čemu se radi. Emil […]