Lomača (deo poslednji)

Autor: Aleksandar Đukanović

Emil je zapanjeno gledao u stražara i nije se usudio da progovori ni reč. Braumer je to primetio.

 - Da... – reče Paul.

 - Ti nisi Emil Tišbajn. Neka se javi Emil Tišbajn! – nastavio je stražar.

 - Evo ga... tu je kraj mene – uporan je bio Paul.

 - Ume li on da govori? – ljutito upita stražar.

 - Ume, ali je uplašen. Zašto ga tražite? – reče Braumer.

 - Da ga pustim napolje. Neko se zauzeo za njega. Izgleda da on nije baš takvo smeće kao vi ostali – kaza stražar.

 - A ja? A šta je sa mnom? – upita Kantorek.

 - Ti sedi dole da te ja ne posadim – odbrusi stražar.

 - Čuješ li Emile? Ideš kući – Braumer čučnu i stavi mu ruke na ramena.

 - A vi ostali?

 - Videćeš da će sve biti dobro. Uskoro će i nas pustiti napolje – reče mu Paul.

 - Tačno tako. Ne brini za nas – potvrdi Kastorp.

 - Ne lažete me? – Emilu su se oči opet napunile suzama.

 - Ma šta ti je? Nama vojnicima je zabranjeno da lažemo – reče mu Mitelštat.

 - Hoćeš li ti da izlaziš napolje ili da ja zaključavam? – stražar je bio nestrpljiv.

 - Evo ide. Samo da se pozdravimo – reče Braumer.

 - Bilo mi je zadovoljstvo mladi gospodine – reče mu Budenbrok.

Magelan je klimnuo glavom u njegovom pravcu, a Mitelštat mu je salutirao. Kastorp ga je pomilovao po glavi.

 - Reci neku lepu reč za nas kad izađeš – reče mu Jozef K.

 - Hoću gospodine – odgovori mu Emil.

Emil dođe do vrata ćelije i stražar ga pusti u hodnik. Zatim je ponovo zaključao vrata. Dok ga je vodio kroz hodnik, Emil je video kako čoveka iz susedne ćelije puštaju napolje. Emil je prepoznao šešir koji je čovek nosio na glavi. Bio je to gospodin Grundajs, okoreli lopov. I on je video Emila.

 - Oho, ponovo se srećemo dečko. Nadam se da mi ne zameraš za ono u vozu? Izgleda da je napolju divan i sunčan dan. Kao stvoren za izlazak iz zatvora – reče Grundajs i krete ka izlazu.

Emil nije rekao ništa. Kada je izašao na ulicu, pred zatvorom je bilo nekoliko stotina dece. Među njima su bili Gustav, Profesor, njegova sestrica Poni Hičen, tetka i baka. Deca su sa radošću uzvikivala njegovo ime. Među decom su bila i dva muzičara. Jedan je svirao harmoniku, a drugi gitaru. Pevali su nekakvu veselu pesmu o izvesnom Makiju Meseru. Pošto se izgrlio sa svojim najbližima, muzičari priđoše Emilu.

 - Drago mi je da si izašao napolje. Ja sam Bertold, a ovo je moj prijatelj Kurt – reče mu harmonikaš.

 - I meni je drago što vas upoznajem – reče Emil i rukova se sa muzičarima.

 - Emile, Nemačka više nije slobodna zemlja. Savetujemo ti da odeš odavde. Što dalje to bolje – reče mu Kurt.

 - Da... I mi uskoro odlazimo – nadovezao se Bertold.

 - A šta će biti sa Paulom, Mitelštatom, gospodinom Budenbrokom i ostalima? – upita Emil.

 - Plašim se da njima večeras nema spasa – odgovori mu Bertold.

 - Ali zašto? Šta su učinili? – uporan je bio Emil.

 - Oni nisu ništa učinili. Krivi su jer predstavljaju suprotnost od onoga u šta se ova zemlja pretvara. Ako će ti tako biti lakše, mogu da ti kažem da su svi oni bili mrtvi još pre nego što su ih zatvorili – odgovori mu Bertold.

 - Kako to mislite, gospodine?

 - Svi oni su nesrećni ljudi osuđeni da umru. Ti nisi. Da ih nisu zatvorili tamo, Magelan bi poginuo na Filipinima, Jozefa bi ubili policajci, Paul bi poginuo na frontu... Eto tako mislim.

 - A ovako?

 - A ovako će večeras biti spaljeni na lomači.

 - A gospodin Kestner? Da li je on zaista kriv za sve ovo?

 - Ne, naravno. Gospodin Kestner je dobar i plemenit čovek, baš kao što ga ti pamtiš – reče Kurt.

 - Da. Baš smo sinoć sedeli s njim u jednoj kafani i organizovali sve ovo. On nije smeo da dođe jer bi ga uhapsili – dodade Bertold.

 - A hoću li ga videti?

 - Hoćeš. Večeras ćemo zajedno gledati lomaču – rekao mu je Kurt.

Te večeri, u kući Emilove tetke, uz dečake su sedela još tri gosta: gospodin Kestner, Kurt i Bertold. Nebo nad Berlinom, bilo je narandžasto od lomača i buktinja. Masa je sa podignutim rukama uzvikivala ime svog vođe. Ministar propagande, gospodin Gebels, na radiju je govorio o izdaji nemačke kulture i dekadentnoj umetnosti. Gospodin Kantorek je urlikao i ponavljao da je nevin, sve dok je bilo života u njemu. Paul Braumer, umro je tiho. Dok ga je plamen gutao, zamislio je da se nalazi u rovu na zapadnom frontu. U ruci je držao olovku i u svesci crtao pticu, koja je stajala na grani spaljenog drveta. Umesto razularene mase, čuo je samo zvižduk metka koji mu je probušio lobanju.

 xxxxxx

Erih Kestner, nemački književnik, dramaturg i filmski scenarista, proslavio se 1928. godine, kada je izašla njegova prva knjiga za decu ‚‚Emil i detektivi.‘‘ Kao vatreni pacifista, borac protiv totalitarizma, malograđanštine i diktature, po dolasku nacista na vlast, biva svrstan među književnike koji su ‚‚unakazili’’ nemačku kulturu. Osim njega, nenemačkim književnicima su proglašeni Tomas Man, Erih Marija Remark, Franc Kafka, Štefan Cvajg i mnogi drugi. U masovnoj populističkoj histeriji, ministar propagande Jozef Gebels, organizovao je libricid. Spaljivanje knjiga započelo je početkom maja, a trajalo je do letnjeg solsticija 1933. godine. Među knjigama koje su spaljivane, našle su se sve Kestnerove knjige osim jedne. Veliki svetski uspeh i popularnost romana ‚‚Emil i detektivi‚‚ uplašio je naciste. Kestner se našao u gomili koja je 10. maja  spaljivala knjige. O tome je zapisao: „Stajao sam ispred Univerziteta, tiskajući se u gomili studenata obučenih u uniforme Jurišnika, među cvetom naše nacije, i video kako naše knjige lete u plamen. I mnogi univerzitetski profesori pojavili su se na spaljivanju. Bilo je mučno.“

 Mnogi umetnici i intelektualci, posle libricida su napustili Nemačku. Među njima su bili Tomas Man, Erih Marija Remark, Bertold Breht i muzičar Kurt Vail. Autori koji nisu otišli u inostranstvo, u mnogim slučajevima nisu više smeli da objavljuju knjige. Jedan od njih bio je i Erih Kestner. Već 1934. godine,  cenzurisano je preko 3.000 knjiga i publikacija. Najveći deo nemačkog društva, uključujući mnoge intelektualce i profesore, ćutke je prihvatalo i cenzuru i spaljivanje knjiga. Neki su to čak i pozdravljali. Dok su 10. maja 1933. gorele lomače, studenti su naročito revnosno pomagali da se pomrači i ograniči duhovni svet Nemačke.

Next Post

Čiji grad? Naš grad

Thu Jul 9 , 2020
Autor: Aleksandar Đukanović Emil je zapanjeno gledao u stražara i nije se usudio da progovori ni reč. Braumer je to primetio.  - Da... – reče Paul.  - Ti nisi Emil Tišbajn. Neka se javi Emil Tišbajn! – nastavio je stražar.  - Evo ga... tu je kraj mene – uporan je […]

Preporučujemo...